na srpskom, по български, на шопсћи

Пословице, клетве и благослови с краја 19.века

9.8.17.

Иако песме можда чине највећи део (записаних) народних умотворина, једнако значајан део фолклора и духа народа чине и пословице, клетве и благослови. Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, Цано Сталијски и К. В. Друмев забележили су и овај сегмент нашег наслеђа.

У Зборнику из 1895. године, Књига XII, Сталијски је објавио пословице записане у Жељуши.




У Зборнику иу 1896., Књига XIII, објављене су клетве и благослови из Царибродског и Пиротског краја које је записао Друмев, али ту већ видимо да су оне објављене након његове смрти.

Роман "С'Н ИЛ' ЈАВА", део 3.

27.7.17.

Лето је право време да се прочита добро штиво. Зато, након мале паузе, наставамо са објављивањем романа  „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту. 

Ако сте пропустили претходне наставке





С’Н ИЛ’ ЈАВА


7.


Како напраји’ партију, тека поче нове ствари да учим. Слушал сам преди овој време јуднога нашег политичира на телевизор и он вревеше јавно: „Само будале не иду у политку.“ Ја му се смејем. Мислим да је ванџирал. Море, бил је онија човек млого у праву. За све кво је вревил, па и за теј будале. Свашта има у политику... 
Ете, зваше ме на телевон некви чиновници из једну амбасаду. Желе ми да убаво работим, да че сарађујемо. Кво има да сарађујем сас њи’? Нек си они гледају њине државе, ја че си гледам моју. Ма одокле ли само најдоше моји бројеви на телевон?! Ч’к ме и уче како требе да идем по народ да ме народ гледа. И тека поче и да работим. Окнем Мирослова и оба се влачимо. Мене љуђи и знају јер сам милицајац, али њега никој. Ја му вревим да мора да излезне малко оди дом, да у пластеници накара жену, децу маћу, башту да работе. А он да си држи работу у болницу, а кад не работи, да работи сас политику. 
Како почемо да идемо по народ, ја сам па тол’ћи карактер те се пај оправи на пијење. Ма кô смукови смо. Али кво чеш... Седнеш на човека у кућу да вревиш на суво, нит те он има с’вати, нити па ми знамо кво да му вревимо. Овак’, кад му дунемо по некоју, развревимо се. Ма и речник’т ми т’г поубав. А и нема се срамујем и да црвненејем кад некво изл’жем. Видим ја да је тешка работа овај политика. Једнуш вревим, а малко сам га бил удеверил, на Мирослова:
  – Чим дојдем на влас’, има да на мојни милицајци узнем бенефиције, а че и дадем на политичари.
– Како, Аце? Тој неје како требе.
– Како неје како требе? Па отекоше ни нође од ’одење. А стра’? 
– Од кво стра’, Аце?
– Да нече да дојдемо на влас’, и да че изгубимо влас’, ако дојдемо.
И тека, уз причу, дојдомо сас Мирослова до кућу оди једнога Мошу шпекуланта сас стоку. Знамо се одавна. Убаво смо сарађували. Ја сам му сва моја телчина њему давал да и’ купује. Окнумо га и улезомо у дом куде њега. Кад там’, заседли електричари. Чорбал’ци сас некво лојано месиште пуни. Поред астал принесени балоњи сас вино. Чујемо да су на Мошу уводили струју у шталу. Ја се па замлачујем сас њега, а му’ам га на електричариви:
– Убаво, Мошо. Побрж’ да ти плевња изгори. 
Једомо, цепимо, пимо, једомо... Потровимо се. Сас Мирослова агитујемо за нашу партију и за нас. На једнуга електричара, одавнашњи ми је другар, му вревим да види, па куји неје за ПЛК да му фикне струју оди бандеру, а ја чу после да му ургирам да га пај вржу, ал’ мора да гласа за нас. Ма све се на пијано разбирамо. Мирослов па, еј млого аран политичћи радник, се мунул у кујну при женене, па и на њи’ држи предавање. Море.... Не могу га искарам отуд. 
Ма куде се ми удружимо сас електричари? Домаћицана износи лојано месо, док износи, па поче да износи некве сушенице замрзнуте. Белћим смо све појели месо оди дебелоног овна. Сви ни зуби утрнуше оди студ. Цепимо вино кô да ни је задњо. Кад сам се разокал.... Вревим на Мошу да по селава куде иде те купује стоку вреви за мен’ и за ПЛК. Још га и учим да ако не гласају за моју партију и за Мирослова, нема да им купује телчина и јаганци и они има да прдну у чабар. Моша климка сас главу и само ни точи оди виноно. Док не бео’ отиш’л у политику, кô милицајац сам и ја затемељувал на народ овак’. Али нес’м вала кô с’г кад сам политичар. А за електричариви па нема кво да вревим. Срам си затрли. 
Поједомо и сушеницене. Почемо на гладно да пијемо вино. Ал’ си никој још не иде дом. Па кô да су ни се столицине залепиле за бревенеци. Моша га и он удеверил. Само црвенеје и скрца сас зуби. Так’в је кад пине, знам га поодавно. Почемо се редимо и на мочање. Јед’н улази, друђи излази... Никад несмо сви уз астал. Тићем одједанпут Моша кад окну на сина, туј уз астал, а веч у руку држи нож:
– Гоки сине, иди кољи Цветка!
Ја сам исц’клил у њег’ кô поп у владику и не знам кво му би одједанпут. Електричариви се рипнуше и кô кочичка из онуј работу излетеше. Ма ја нечу да бегам. Срам би ме било, јер сам си, бре, у душу милицајац. Моша скугрче сас зуби, а ножан стиска. Тићем кад се растури бирија, ја некако пита Мошу:
– Ма куга Цветка ’очеш да кољеш?
– Јарца! Имам њега још у шталу. Гоки! Кољи га да и њег’ поједемо, па да завршимо сас стоку!
Лелеле... Топрве ми се с’г нође притресоше. Па ми па смешно беше, како електричарини кô метак побегоше. 
Овој ми па беше с’г добро падло да на Мирослова докажем да имам визије. Убаво сам му вревил да је политика опасна работа, и да затој ’очу да на милицајци узнем бенефиције, а да и’ дадем на политичари. Да види Мирослов да ја имам визије, а неје да ми там’ вреви како неје у реду да на милицајци узимамо бенефиције. Сво време, кој знаје до куји, зам’н сам тој објашњавал на Мирослова куде Мошу шпекуланта. 


Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 2.

16.5.17.



Роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија. 

Пре него што прочитате наставак романа, погледајте и шта о њему критика у Бугарској.



СЪН, КОЙТО СЪБУЖДА

„Насън или наяве” е измамно смешна повест за съдбата на сърбина в годините на преход от нещо към нищо-нeщо, което нито може да се промени, нито може да остане същото. Обикновен човек на средна възраст, който работи в полицията, а през „свободното” си време пасе двете си кравички, за да може да свърже двата края, решава в даден момент да промени изцяло живота си, да стане друг човек и да избяга от оборския тор и подмятанията на колегите си в полицията. („Настана някаква организация без логика. Ходя насам-натам и гледам - изчезнаха стопаните. Накъдето и да погледнеш, няма стопанин. Само бандити. Така станах говедар. Като купих говедата, а от зор ги купих, колегите полицаи щяха да ми извадят очите.”)


Речено-сторено. Братислав Петрович разказва от първо лице леко и с много хумор историята на Ацо, който от прост полицай и говедар се издига до виден политик, след като първо основава своята Партия на либералните комунисти, и бива ухажван от политическите и бизнес средите в САЩ и ЕС, но и по балкански люто клеймен от политическите си противници, които ужасени наблюдават как той им издърпва „килимчето изпод краката”. Перипетиите в неговото израстване разкриват по много забавен и оголено прозрачен начин машинациите и находчиво-елементарните политически ходове, игри и далавери, които осигуряват пътя към успеха на политическото поприще, отварящо от своя страна вратата и към финансовите облаги от политиката - нещо, което и ние в България добре знаем и виждаме с очите си.

Езикът на Петрович е просторечен, на места диалектен и нецензурен, сочен, изпъстрен с пословици и игрословици, нерядко предизвиква взрив от смях; понякога този смях е през сълзи, стига човек да си даде сметка за ужасяващата реалност, където протича действието. Това е език, който след навлизането на Ацо и колегите му от партията в политиката изведнъж се „обогатява” с купешката политическа лексика така, както те самите се докарват в новите си модни дрешки и островърхи обувки…
Написана с лекота, повестта и с лекота се чете. Опростеният слог и сюжетната линия по неподражаем иронично-сатиричен начин рисуват житието-битието на обикновените сърби и на „политическата класа”, чийто живот и дейност - макар и не съсем непосредствено - също са обект на косвено изобразяване; те са демаскирани, демитологизирани и показани като на длан така, щото човек изведнъж схваща колко елементарни са всъщност някои иначе скрити или умело прикривани механизми и лостове на властта, на политическото влияние, на политическата търговия…

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 1.

8.5.17.

Виртуелни музеј Цариброд ће вам у наредном периоду у неколико наставака омогућити да прочитате цео роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија.


О РОМАНУ

Смешан с’н ил’ горка јава?


Крајем  XIX и почетком XX века српска је књижевност обогаћена појавом неколико плодних, оригиналних писаца који су се бавили сатиром у прози, након сатирe у стиху Јована Јовановића Змаја.  Та традиција српског народа да сатиром и смехом узврати на политичка превирања друштва траје и данас.  Здрав народни дух који се смехом одупре лудостима свакодневице будан је и данас. Познала сам га и у роману „С’н ил’ јава“ писца Братислава Петровића - Браце. Браца је уникатна, аутентична појава у књижевности, а у исто време се надовезује на традицију.
      Роман „С’н ил’ јава“, како и доличи сатиричном делу, обрађује једну сасвим актуелну тему. Реч је о ономе што је наша свакодневица – политика. Наиме, након пада монополитичког система, већина људи, обичних, малих људи, се је нашла затечена брзим и наглим променама друштва. Политичке партије су почеле ницати ко’ гљиве након кише, а све су нудиле мед и млеко, или, како каже Аца, главни јунак романа:
„ Скупштину не пропуштам. И куга год там слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б,’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре оволко назадл’к иде?“
Тако, са овом дилемом у глави и са жељом да и он мало окуси лагодан живот т.ј. хлеб без мотике, Аца креће у поход – оснива своју партију! Ако могу толики, шта недостаје Аци? 
Кроз све згоде и незгоде на које наилази Аца на том путу писац гради оштру критику и потсмева се свим аномалијама друштва. Нису поштеђени критике ни људи који, трудећи да се уклопе, још више доприносе карикатури свакидашњице. Нема сегмента или аномалију друштва који није засегнут у роману Братислава Петровића - Браце. Од породице, која драстично мења начин живота, преко људи који су постали превртљиви и лицемерни да би се прилагодили новим условима,политичарима, па све до наводног душебрижништва међународне заједнице, којој је, као, веома стало да и Србија просперира и ухвати корак са светским поретком.
      Занимљив је начин на који се сатира и хумор преплићу у овом роману. Док је друштво предмет оштре и луцидне сатире, мали људи, народ, извор су једног здравог смеха који произлази из њихове сналажљивости, а по народној: „Сиромах човек, живи ђаво.“
Утиску, позитивном, који изазива дело, придоноси и језик на који је написано. „С’н ил’ јава“ писан је на дијалекту ауторових предака, живим народним језиком и дијалогом, што му даје посебну драж и уверљивост. Ликови су веродостојни, пластични, пуни живота, а радња уверљива. То нас тера да потонемо, смејемо се и размишљамо заједно са Ацом и другим ликовима. 
Уверена сам да ће свако ко узме роман у руке, имати прилику да се насмеје, али и замисли пред сликом савременог друштва.

проф.књиж. Жаклина Филипова- Свеќаровска






С’Н ИЛ’ ЈАВА


1


Седo’ си одоцутра на дрвник преди амбар и самујем си. Ете ју мојна мела собу, и дојде сас ђубрoвник куде мен’ и виде ме да ме уватил голем чемер. Много ме она знаје. Цел век сам сас њу провел. Видела да се сас мен’ некво дешава, да ми се душа растрза. Свлече се до мен’ и седе. Ћути. Ја само савивам дуван у ’артију оди џак и трзам. Ма поубаво и’ савивaм него ли онија кубансћини брадоња. Њем’ и личе. А на мен’ од зор. Ћути она, ћутим ја. Њуримо обадва.
– Да донесем ли рећијицу? – питује ме.
– Нечу!
– Што? Какво је сас теб’?
– Ништа.
– Неје тека. Некво само уздисаш.
Кво да вој оратим. Знаје ме у петопарац. Никад ју нес’м лагал. Пробам понећи пут. Тека некуде се замратим, па си дом понећи д’н не виџевљам. Па још оди Ненавицу почнем да смишљујем кво да вој дом оратим, куде сам бил. И че ју л’жем. Али ми л’жата не иде сас руће. Нећи, бре, умеју. Ма изл’же те и не трепне. Ма и тија си, изгледа, верује у тој кво л’же. Ја н’ умејем. Че вој оратим кво ме налегло.
– Чу продaвам говедава.
– Какво? – упрла сас очи у мен’ кô вапира да је видела.
– С’г у Љуберажду на вашар има да и’ продадем.
– Ма кво је на теб’? Кво си се најадовил тол’ко?
– Решил сам да и’ продавам. ’Очу и ја малко да живим како друђи љуђи.
– Не мож’ тека. Без говеду смо алтави. Ја не давам.
– Ма куји тебе питује. Ја сам домачин – вревим вој и гледам некуде у Ракош.
– Да нема у кво да се возим... Почеше нође да ми клецају. Овак’ си седнем на колесницу, па си отидем с’уде. Не дам говеда да се продавају.
– Е, чу ји продадем из инат! – дрвим се ја.
Јадна упиљила у мен’, и ћути. Кво че. Паћена и сирома’ душа. Мора домачин да се поштује. Ал’ гледа да пај најде некво да не остане без повозницу. А поштује ме, нече да се прсти сас мене кô друђе жене. Ууу, какви џампири има... И орати ми:
– Па добро... Ако си тека решил, продавај. Купи т’г коњи и чезе.
Лелеле.... Леле.... Тури ми сол на рану. Ама никад нес’м окал на њу. Јер неје никад ни била за кабат. Све сам си ја бил за кабат. А кам’ли па да ју шљепнем, како друђи мужи што работе. Ма где ми с’г помену чезе и коњи. Оди тој ми се мрачи пред очи. Стеза ме поди груди. Кад вој окну’:
    – Да те више нес’м чул да ми помињеш тој зло. Чу ти главу одсечем кô на пиле. Овдена на дрвник. Онуј слику да отидеш из горњу собу да стуриш кудено ми се деда сликал у чезе сас њигови коњи. За коњи нечу да чујем више.

Путо(писци) о Цариброду: Константин Јиречек, 1883. год

9.3.17.

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.

Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.


Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.

Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.

Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.

Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.


***

За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.

Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прикаска: Роска – последња радос'

19.2.17.

(прва награда на конкурсу 
’Најбоља кратка прича Пирота 2017’
 на осамнаестом Салону књиге и графике
 у организацији Дома културе - Пирот)


Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Славиша и баба Роска

Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми. 
- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете. 

Кладенац

7.2.17.

На кладенац не извире само вода - извире живот! У свако село, негде и у сваку малу је имало или има кладенац на који је народ сврчал да се водицу напије, да се малко омије, да понесе да се послуша, да си градину наваџује, ка је суша.

На пут од Цариброд к'мто Поганово мињувало се преко Планиницу.  На самијат пут, на улаз у Планиницу је Реџина мала. Там, на 15-20 крачће од путат, у ладовину поди сливете, цел век наоди се, у тија крај, чувени кладенац. Кој год је мињувал по тија пут, сврчал је да се там одмори и напије воду оди њега. 

Кладенац у Реџину малу, Планиница

За историју на тија кладенац оратил ми је мој покојни деда Лаца (Владимир Трифунов).

"Мој деда Станоја буде рањен у Први светсћи рат и заробе га Бугаре. Олече га они у заробљеништво и че си га пуштају дома. Он прати глас на бабу дека че си додје, ама да нема да мињује границуту и да баба мине одовам. (пра)Деда Трифун је тува имал имање и деда Станоја реши тува да се насели. Он че остане овамо, а деда Зарко (брат му) че остане тамо. Док си деда још неје бил дошл, баба сакала да насади сливу. Ископала рупу, ама било много калиште и она га мане, па насади на друго место. Ка на јутре дн, оно се почела зајезерује вода у рупуту. Баба ђу не затрупувала, оставила ђу тека. Деда ка се врнул, ископа кладенацат, па га озида, па га поклопи. Баба си испод пут направи градину. И тека, ни смо си се свите слушали од тија кладенац, ем народ дооди тува, пут, Поганово, Драговита, Петачинци, Јасенов Дел,… све је тува мињувало, сви сврну да пију воду, одмарају…

Тове је било негде 1916-ту годин. И кладенацат никига неје прес'нул, е га, скоро 100 године… дешавало се да има године ка не отича, ама никига неје прес'нул. Ја и чича Ђера смо га неколко пута чистили од жабрње, а Мирча га беше све средил и озидал преди 15-20 године."

-забележио Марјан Миланов


КЛАДЕНЕЦ

Уморен, стар, болен, сломен,
за живот съм почти неспособен.
Но пожелах…
От водата ти да се напия,
лицето си с нея да умия
от мирис на треви да се опия.
Махнах с ръка на всичко, останах сам
с красотата на този пролетен ден навън.
Заредиха се картини от живота ми като насън…

Ето ме като дете с тояжка в ръка…
А родителската повеля е неоспорима:
„Кравите да пасеш, че чака ни дълга зима!”
Първите дни из шубраците ми бяха тежък товар,
но после у теб и водата познах верен другар.
Докато за говедата свежа паша открих,
първата си играчка от суха острица сглобих:
Две пръчки с преплетени между тях треви.
И колко ли пъти през шарени камъни и мътни вълни,
дълго съм чакал водата ти да се избистри…
Често се връщат при теб моите мисли. 

После заминах да уча в града…
А когато след години се завърнах,
дори слива около теб не зърнах,
нито сухата ожулена гранка,
на която окачвах торбата с храна.

Къде ли не животът ме води.
Често се питах:
Приятелю, дали има кой да те споходи?
Дали някой с водата ти иска да се подкрепи?
Дали сяда да отдъхне и душата си да отмори?
Дали твоята вода все така ромоли?
Често и в сънищата си към теб пътувам,
и че толкова рядко сме заедно се срамувам.

А после ми олеква, виждам и друг път: 
нали не с мен започва и свършва светът!
Мнозина преди мен, а сигурно и след това,
с радост жажда си ще утоляват с твоята вода.
Богатството ни е това –  от чистата земя водата.
Заради това и често са ни отнемали свободата!

Сега вече мога и умра.
Нека Бог, тук до теб, вземе грешната ми душа.
Но те моля, само крепи изстрадалия ни народ!
Ти си единственото му спасение от глад и суша.

И моите предци  сега те гледат от Небесата.
Моля се Богу и това е моят завет:
Всеки човек с водата си да подкрепиш!
Дай боже и на правнуците ми децата!

Братислав Петрович - Браца, 
Бела Паланка
Превод от сръбски: Таня Попова

Мотелат

26.1.17.

(На крај на текстат има једна песма. Пуштете си ако сакате, иде уз причуту док читате)

Стигал је годину д`на после телевизијуту, негде у септембар 1965. заједно с неонћете у чаршијуту. Сви Цариброџање су ишли да га гледају преди да се отвори ко чудо не видено. Запомнил сам да је нади шанкат имало вазе које је прајил деда Душан, а осликувал другарјат Денков, странсће цигаре Camel и Salem и пијење Johny Walker.


Од одма ми се много арекасл, па сам му сигурно и за това десетина године по касно станул сталан гос, а ка се отвори барчето и инвентар.

Најубаве пијанће су од там, од там сам и у војску отишл, без да си сврчам дома.
Памтим Сабатини земљотреси (кригла до половин с пиво, а остало од свата пијања), ексирања, плесна фанатазија на музику Равела и Болеро од мене и од Душицу Чок, коментар на брата њу Слободана Кленатога да на барат вечим има варијетска програма, појање на староблгарсће и цигансће песне, свирења с бата Колето на препоптопсће Кремона гитаре, ноч ка Караџата, Мића Трапа, Мали на Шерка брат, Чарко и Мирча Џица отидоше на гробиштата да снесу крстачуту на Кољу Живковога, башту на Караџуту и ђу ко у с`штинску процесију у гробну тишину и с ренеснсни пијетет, мртви пијани пронесоше кроз чаршијуту.


Много од мотелет и барат помним, а нићигаш нема да забоварим и покојнога Радето кој ка ме види ко улазим пивнул у барчето на улазната врата, одма отвара излазната и ока:
-Ћосо, изволтееее ванииии! Куде си се напил, там и да си допијеш. Ово није друмска свртукурница!
Много сам му бил љут док се не врну из војску. А т`ги кво да прајим. Право на барчето, па при Раде.
Ама са друга прикаска.
-Седи. Кво работиш? Кво че прајимо за работу? Ја че питујем главешинете да те запосле... и преди мене вечим кикирики и чипс.
-Ајде прво по швепс, каже.
И говоримо, говоримо скоро по целу ноч. Озбиљно оратење, ко што је ред да орате в`зрасни човеци. Ка се по мине време и вечим се намеле госјете и прореде странците Радето ока кујнуту и стидза дупли помфрит, печу се ћебабчата, зелена салата и се отвара Кучево- бургундац.
Т`ги обично заћутимо. И пушимо. Ако је Радето у фазу на мањување на цигаре т`ги пушим сам, ама си па заједно ћутимо и слушамо онова кво је Кокан Возалото снимил за стубат. Најмного Азнавура и Арсена. Стигне и каве – еспресо и па пушимо и се гледамо и слушамо онова кво је Возалото наснимил за стубат.


-Ћосо, питува, т`ги каже Раде.
-И знајеш кво ми казаше... неси бил у партију... да им га мајћи набијем и на њи и на партијутуу... па неје ли ви страм бе за једно сироче које је изучило да нема работа, каже.
-Па башата му и мајћу су толко човеци извели на пут. Засрамете се од баштинија му гроб, бе мајке ви га дебелокожу и неписмену! За кво че на ученога човека партија, питујем ђи!
-Мани зајеби, пробал си не јадуј, кажем.
-Па не јадујем, него ми криво закво теквија да ни јебавају! Него знајеш кво! Вачај си ти Белград, Загреб, Љубљану, јебем ли га дека... широка Југославија. Там те нема питују за партију, него кво знајеш и кво умејеш!
-Тека кока и че буде, кажем.


Т`ги стидза још јед`н бургундaц, и па си прајимо по каве – еспресо и вечим се све утишкује, само се чују пилиштата из Мртвинуту, по некоја лимузина на ауто –путат, Арсен и Азнавур и онова што је Кокан Возалото снимил за стубат и ћутимо и пивкамо си и пушимо, а ако је Раде у фазу на мањување, т`ги пушим сам.
Т`ги стане окол три и половина, четри и Раде каже. Ајде че упредзамо. Дома!
-Да платим, кажем!
-Може.. ка се запослиш и заработиш, а до т`ги од мене, каже.
На излазење ми муа нешто у џеп... Малборо четворка, гледам. Па за кво, питам?.
-Па не ми требу, ти не виде ли да сам ђи зајебал, каже.


И тека. Ситуацијата се наложи та послуша Радето. Широка Југославија. Врну се у Београд. Запосли се и ожени, посмали пијењето и доод`ците по Цариброд. Ама ка дојдем ск`к`че ме и одма на мотелат и на барат. А там Радето га нема.
-Куде је питам ?
-У Долњи Милановац, кажу.
- Е за кво!
Зајебенција и тормозлци, кажу.
И тека се мунуше годиницете и ја се не стави с Раде, док ме не изока јед`н другар из Цариброд.
Каже ми, знајеш кви има ново?
-Кво?
-Умре Радето.
-Кој Раде?
-Раде од мотелат, од барчето ...
-Е кико?
-Л`ко, одједнуш на с`н. Много беше по правдудуту и много га и тормозише.
-Тека је реко... много баш много! И може још т`ги да сам ђи помислил, ама са док пишем, две работе су ми на ум.

Не може људсћи да му окнем по пијење од мене, заработено за плату, ко што је он сакал, а мота ми се једна Арсенова, дека каже; „Ми рекли смо си збогом говорећ довиђења“. Ко да ни је Арсен, а неје Господ гладал на барчето ко си пијемо пијењето и ко кројимо б`дешетео само с`с ћао и довиждане...




аутор: Слободан Алексић Ћоса

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu