Царибродски учитељ пронашао лек против рака

У Цариброду је пронађен лек противу најопасније болести – рака. Проналазач је један – учитељ. Рак неће више мучити човечанство.

Овим речима почиње текст објављен у часопису „Време“ 24. јуна 1939. године.  Текст који носи наслов „Царибродски учитељ Новица Ђорђевић тврди да је пронашао лек против рака“ даље каже:

(Рак) неће замарати професоре и научнике по лабораторијама – бар тако верује учитељ – проналазач, који је вољан да свој изум пошаље стручњацима на анализу. 

Узалудна операција у Софији

Гђа Милунка Ђорђевић, учитељица у Цариброду, разболела се пре четири године. Одмах је консултовала најпознатије лекаре у земљи и иностранству, да би се најзад задржала на лечењу у Софији, на приватној клиници професора г.др. Минка Жекова.

По завршеном прегледу г.др. Жеков је са својим асистентом г.др. Томовим, професором медицинског факултета, као и други лекари у Југославији и иностранству, константовао код болеснице – рак.

Лекари су предложили гђи Ђорђевић операцију, са гаранцијом да ће бити излечена и да се болест неће више појавити . Извршена је операција, коју је болесница тешко поднела.

Првих дана, после операције, осећала се доста добро.

Али ускоро болест је кренула на горе, појавиле су се две нове ране, на новом месту, у величини два квадратна сантиметара. Убрзо после тога, на запрепашћење лекара, појавила се и трећа рана на самом месту где је извршена операција. Рак се нагло ширио.

Лечење у Београду

Гђа Милунка под теретом прве операције није могла да се снађе. Њен супруг био је очајан.

После консултације, лекари су изјавили: операција није потребна, јер ништа не може да постигне. А други лек не постоји сем зрачења.

Гђа Ђорђевић је тада по савету лекара издржала прописан број зрачења код г.др. Ерофима Христова у Софији. Међутим, ни зрачење јој није помогло, јер је рак нагло почео да се шири и она је све више и више малаксавала.

 

Тако је ишло све до Ускрса ове године, када се у очајању обратила г.др. Илићу – Раковачком, чија је ординација у Римској улици 3 у Београду, који, како је стајало у једном огласу „лечи све болести које се данас у медицини сматрају неизлечивим“. Г.др. Раковачки рекао је да ће гђу Ђорђевић излечити, иако је то рак. Издао је и уверење, као што су то учинили и други лекари, да болује од рака. На питање г.Ђорђевића „да ли заиста може да излечи рак“, г.др. Раковачки је одговорио:

-Разуме се, драги господине, јер ја лечим и неизлечиве болести: рак, туберкулозу итд. Ваша супруга кроз десет дана биће потпуно здрава.

Г. Ђорђевић је положио новац унапред за десет зрачења, примио признанице, а гђа Ђорђевић је издржала десетодневно лечење. Али, ране се нагло шире и даље и гђа Ђорђевић напушта Београд уверена да њеној болести нема лека.

Лечење народним лековима

Супруг је био очајан, али он сам предузима лечење болесне супруге народним лековима. И на запрепашћење и радост његове супруге, г. Ђорђевић успева да је излечи.

Још после прве употребе овог народног лека, чији састав г. Ђорђевић не жели да шири и ране су завенуле и сасвим осушиле. Лечење је трајало 10 дана.

- Што сам се спасла тешке и неподношљиве болести имам да захвалим своме мужу, који је као примеран супруг дао све од себе да ме спасе, каже гђа Ђорђевић. Данас сам потпуно здрава као и друге жене. На сваких 15 дана  добијем у тежини по три килограма. Моје субјективно стање је сасвим нормално.

Г. Ђорђевић одбијао је да ма шта каже о свом леку противу рака.

- Ја сам само учитељ, не и лекар. За мене је важно да сам своју жену излечио, што нису могли да учине многи лекари и што је најважније, специјалисти и професори универзитета, који су ми за лечење узели преко 60.000 динара. Читав капитал. Радо ћу да пошаљем свој лек на анализу. Пристајем да се у присуству професора и специјалиста испита лек на сваком болеснику, али никоме нити хоћу нити могу дати лек. Зато вас молим, да то подвучете да ми се нико не обраћа.

Шта се касније десило са „леком“, као и са породицом Ђорђевић, није ми познато! 

Вълшебниять конь - комикс на Иван Петров (1941)

Софийски вестник "Нова вечер" през 1941 година публикува поредица "Вълшебниять конь" на Иван Петров. 

Виртуален музей Цариброд прибави две части от поредицата, публикувани в брой 359 и 362 от 26 и 30 юни 1941г.

 

Прикаска: МЕСЕЦАТ

Сечаш ли се, ка беше малечак, па си запел деду ти да ти довати Месецат!

-Дедооо, укачи ме на Месецат! Дедооо, очу на Месецат да се укачим!

-Ама не може сине, он је високо, не могу те укачим!

-Дедооо, довати ми Месецат, довати га!

И сваку вечер викаш, чим падне мрак, ти рипаш да доватиш Месец. А он, пустињакат, огрејал голем, па убав, кога никигаш неје поубав бил; а ти дете, главу си очепи да дованеш Месец.

И деда ти, кво че прави, реши да ти доване Месец!

Видел он једну вечер при деда Стојана, памтиш ли деда Стојана, е на Станка башту, венер виси у двор, та си човеци работу врше. И отиде деда ти при Стојана и договоре се та закаче венерат повисоко у дрвото, неквa топола ли беше там, јаблка ли, не знам. Ама Месечина вече беше минула, Месецат се не види увечер.

И пита те деда ти, очеш ли да идете да дованете Месецат. А ти да извркнеш од радос! И он те вану за руку, па ти показује у Стојановијат двор на венерат:

-Ене га Месецат, видиш ли га куде је слезал! Са че га ванемо!

И за руку, па при деда Стојана.

-Деда Стојанеee, може ли да дованемо Месецат, видомо га куде је при тебе слезал, каже деда ти.

-Може, може, са че ви дадем слбу!

И укачи се деда ти на слбу и стури ти Месецат!

А ти дотрча дома и од пут окаш ко сте дованули Месец! Па целу вечер неси спал од радос!

Епа, тека беше!

Дигитален архив на в-к Братство (1959-2012)

9 юни е Международен ден на архивите и архивистите и е включен в календара на ЮНЕСКО.

Архивите се обикновено възприемат като документи само за тясно специализирана употреба, които са труднодостъпни и са от интерес само за историците. Но архивите са неделима част от културното наследство и автентичен източник на информация. Те са ценно свидетелство за икономическото, политическото, социалното и културното развитие на човечеството и неговото опазване е от изключително значение за всяка нация, която иска да съхрани своята историческа памет. В дигиталната ера е улеснено наличието на архивни материали.

През 2016 г. „Виртуалният музей Цариброд“ и сайтът „Гоцеви от Цариброд“ започнаха проект „Царибродският периодичен печат 1889-1919“ т.е. дигитализиране на старите периодични издания от периода. От този проект е създаден сайтът „дигитален архив Стари Цариброд“, където в допълнение към тази периодична преса могат да се намерят и други сканирани книги, документи и др.

Целта на проекта бе опазване, съхраняване и представяне на един от най-значимите фактори за развитието на писменото културно-историческо наследство на гр. Цариброд, чрез създаване на постоянен дигитален архив с неограничен достъп. Това разширява възможностите за по-пълно и комплексно изучаване на историческото минало и развитие на българите от гр. Цариброд и Царибродско от Освобождението на България до 1919-та година.

Миналата година Културният център „Босилеград“ започна проект „Формиране на дигитален център и дигитализация на материалите на социраните ведомства“. По време на проекта бе извършена каталогизация и дигитализация на всички егземпляри од вестник „Братство“, печатани от 1959 до 2012 година. Общо 2.273 издания са достъпни на сайта на Културния център „Босилеград“ в pdf формат.

В първата фаза на проекта дигиталния център бе оборудван с професионален скенер, компютър  със специализиран софтуер и професионален цифров апарат. Също бе извършена дигитализация на издания печатани от 1959 до 1970. Първата фаза финансираха Министерството на културата и информирането и Община Босилеград. В другата фаза бе извършена дигитализация на издания печатани от 1970 до 2012. Средствата  осигури Община Босилеград, а една част и Културният център.

АРХИВА МОЖЕТЕ ДА ЧЕТЕТЕ ТУК.

Изданията на „Ново Братство“ можете да прочетете в pdf формат на страниците на портала Far.

М.Миланов

Е.Ј. Цветић: Становништво Цариброда (1928.)

 

Старе игре: Американско доси!

Једно време, много одавна, још преди кликери у Цариброд је имало једна игра која се је окала каш`ци или коњачетија.

Пролетно време, ка се на касапницуту кољеоше јагништа, играло ђу је скоро свако дете. Играла се је с коњачетија, или средњијат зглоб на јагњешку ногу, ама само ако је сиров, јер ако се опече или свари, он ол`кне и стане каш`к, с кога неможе да се играје. Проверовало се је да ли је каш`к или коњаче ка се тури у воду. Ако пропадне коњаче - ако плива т'ги је каш`к. Даже је имало и коњачетија која су била од куче и запл`нена с оловцетија. Али да коњачето стане убаво за игру требе се прво докара, односно да му се на бетон остружу горњата и дољњата страна, та да стане ко „плочка“ и да се добро „уприда“.

Ко се је игарала?

Напраји се правоугаон талон или „ланто“, на некоје место с`с утабану равну земљу. На једнуту црту се нареде ситне паре, али с помалко од земљуту да мож` да стоју право. Зади њега се пушти још једна црта одека се „залагамо“ или „вачамо“. Кој се најдалеко „вене“, он прв цели, али још преди да се „вачамо“ играта почиње с`с кој че се прв „вене“ и т`ги се ока; „зук“, „презук“, „предпреди“. Кој је „зук“, он прв врља коњачето у пољето, кој се је најдалеко „заложил“, он прв гачка, ама тека да се коњачето не одрипиује него да се „претка“ по земљуту, јер у супротно следи аутоматска дисквалификација.

Цели се у парете, да се избију из земљуту и изврље из талонат. Теје што си извљил твоје су. Ако само две унакрсно излету, а коњачето остане у талонат, това се ока „доси“, а „доси“ ко што се је говорило све носи, или свете паре ти узимаш!

ЛЕГЕНДА О ЖЕЉУШИ (КАЛИНОВУ)

Заједно су се ставили,

Ставили небо и земља

И се договорили:

При Бога че отидемо

Од Бога да измолимо,

Девојку кико Калину

Бог другу да не създава.

Бог им молбуту послушал,

Калину је Сълнце саздал.

Једна је само на света,

Калина мома убава.

За њу цъвти цвећето,

За њу поју птицете,

Птицете и човеците.

(Жељушка народна песма, приповедао А.Минин)

***

Ту, у близини белог друма ког су походиле царске свите, ту у подножју мале, валовите планине, ту, где се граница између две државе вековима немирно играла, попут воде двеју река које се спајају у једну, ту се, у пастирској породици, оцу Добрину родио син ког назва Калин.

Калин је стасао у вредног и наочитог момка ког су волели сви у селу. Убрзо беше изабран и за сеоског старешину. У неспокојним временима, негде средином XIV века, Калин је свим снагама покушавао да очува своје село од разарања и пљачкања. Са својим сељанима он направи хан, гостионицу поред пута, да причека и угости како ваља путнике намернике и царске свите на путу ка Виени или Цариграду. Са обе стране друма, око гостионице, засадили су брестове, да путницима праве хлад.

Благостање и добри односи владали су селом. Осим на своје село, Калин беше поносан и на своју унуку која понесе име по њему. Калина беше добре душе и памети на деду, а по лепоти јој није било равне. Ко је видео Калину, или имао ту срећу да са њом и прозбори коју реч, могао је мирне душе да хода светом, знајући да је видео лепоту какву само мајка природа може да дарује у тренуцима највеће инспирације! Али ни ти који су је видели нису могли да нађу праве речи да њену красоту, али и доброту некоме опишу. Убава Калина, како су је звали, беше бела попут млека, образа румених попут јесење јабуке. Имала је русу косу која се таласала и сијала, док су је миловали сунчеви зраци. Очи су јој биле крупне, црне као угаљ, а поглед попут дубоке воде из које није било лако извући се. Њена доброта је сијала и више од њене лепоте. Волела су је деца и старци, помагала је болеснима и немоћнима, миловала кучиће и овце, неговала цвеће и дрвеће...

Људи из самог села почеше да причају како су из села Калинових, из околних села причали су да долазе до Калиновог села, да су ишли до Калинових по савет, помоћ... и тако, мало по мало, село почеше да зову Калиново.

***

И пође једног јутра Калина по воду, на кладенац из ког је извирала вода бистра попут сузе и сливала се у поток (бару). Загребе воду, напуни котлове, ал' јој судба рече да застане, да душу мало одмори. И таман кад се ухвати за кобилицу, да је нарами, наиђе ка кладенцу коњаник. Калина застаде да га пропусти, да прође, све гледајући у земљу. Коњаник дође, ал не прође. Застаде крај кладенца, да напоји себе, да напоји коња. Крупне, црне очи погледаше младог коњаника и као да га оборише из седла. Он се поклони и рече:

-Много сам жедан, убава девојко. Молим те, дозволи ми да се напијем из твог котла!

-Пиј, јуначе, напиј се –рече Калина, заборавивши што јој је баба некада причала да судбина заувек повезује девојку са момком који први попије воде из њеног котла. Што је Калина заборавила, судбина није. Док му је придржавала котао, гутљај по гутљај, срце јој је треперило, лупало све јаче. Толико да руке почеше да јој се тресу.

-Ја сам Дамјан. Доћи ћу опет у ваш крај – рече младић, попе се на коња у једном скоку, као да је имао крила, и замаче у шуму.

-Дођи – прозбори Калина, једва чувши своје речи од лупања срца.

Тако је започела љубав између Калине и Дамјана. Љубав о којој су причали људи и векови.

Он је имао осамнаест, а она шеснаест лета. Низали су се дани и месеци. Њихова љубав је бивала све јача. Договорише и свадбу.

***

Прича се да су на њихову љубав и лепоту постале љубоморне богиње, виле и самодиве. Калина је људе заслепила лепотом, а самодиве љубомором. Изрекоше клетву и њој, и њеном селу, и народу...

Попут црних облака, над њиховом срећом надви се рат. Цар Шишман поче да окупља војску да изађе на мегдан Турцима. Једне јесени, Шишмановој војсци се придружи и Дамјан. Прича се да је коњаника било толко да су наишли пре зору, а друмом прошли кад је сунце већ било високо. Њихова уздигнута копља подсећала су на густу гору која се слива друмом.

Цариброд уочи Првог светског рата

Цариброд уочи Првог светског рата

Из књиге: ПУТЕВИ КОЈИМА СМО ПРОШЛИ

(“Пътища извървени”, Стефан Христов, ПАРТИЗДАТ, София, 1979 г.)

Пре рата, живот у нашем граду је био релативно тих, готово идиличан. Недељом и празником би елита еснафа, трговаца и врх званичне интелигенције излазио у шетњу главном улицом, а затим би седали за столове испред неколико пивница у центру града. У ваздуху се осећао мирис ћевапа. А на звуке војног дувачког оркестра који је свирао у Павлиончету (Павиљону), играла су се вијугава бугарска народна и градска кола, на челу са градском „елитом“. Недалеко од трга испред куће Ковачевих водило се друго коло, на звуке циганског оркестра. Тамо су играли трудбеници из народа.

У повечерје рата Цариброд је имао око 6000 становника.

Али, и овде су деловали, макар и спорије, економски закони капиталистичког развоја. Иницијално нагомилавање капитала и овде је довело до класног раслојавања народа.

У то време у Цариброду су постојала три индустријска предузећа, готово потпуно неопремљена техником. У склепаној зградици, недалеко од железничке станице, радила је радионица за прављење ужади са 10-15 радника. На супротној страни, у њивама, била је циглана за производњу ручно израђених керемида и цигли. Мало ниже, ка западу, у правцу границе, налазила се табахана за обраду коже, од које су се израђивали опанци, које је становништво тада масовно носило. У граду су постојале две-три опанчарске радионице са по неколико радника. Једино, опремљено са бар мало технике, са мотором (локомобилом) било је постројење за израду марсејских ћерамида и машинску обраду цигли. Ово предузеће је имало 15-20 радника.

У граду је било неколико кројачких и обућарских раднји са по 5-10 радника. Такође, било је и других мањих радњи са по 1-4 радника, платнарских, грнчарских, кожарских, терзијских, лимарских  и других.

Железнички гранични чвор привукао је значајну групу радника, с обзиром да се ту вршила смена особља возова – ложача, кочничара и других. Било је и пуно радника, наших суграђана, који су радили у железничкој радионици у Софији, шлосера и машинаца на железничком депоу. Слободним данаима они су се враћали у свој град. Наша станица је била погранична и упошљавала је не мали број цариника, чиновника, стражара и других.

У граду је постојала народна банка, популарна банка, мировни суд, пошта, финансијска управа, акцизна управа, две основне (првоначалне) школе и једна непотпуна гимназија до 5. разреда (сада 9. разреда). Ту је био смештен и 25. Драгомански пук, у чијем је саставу било 30-40 официра. 70-80% становништва живело је сеоским начином живота. Већина је имала мало имања. Њиве су им се налазиле у брдовитим пределима. И када је била „добра година“ принос са ових њива није могао да исхрани њихове породице. Мањи број становника је био имућнији. Њихове њиве налазиле су се у невеликом пољу дуж реке. 

Велики број становника Цариброда је живео бедно, оскудно. Што се климе тиче, Цариброд је на одличној позицији крај. Налази се на 450 м надморске висине, окружен је шумама и изложен сунцу. Ту никада не пада магла. Чиме би другим, осим бедом могла да се објасни чињеница да се ту трајно настанила „жута гошћа“ и да је сваке године узимала животе великом броју, претежно младих људи.

У граду су постојала неколико релативно великих стоваришта гвожђарског материјала и дрвене грађе. Имало је неколико магацина са брашном, као и неколико бакалница. Већина продаваца сира и качкаваља имали су сопствене радње. Трговачка буржоазија је била заузела руководеће положаје у граду. За њих су ово биле године процвата. Наравно, било је и финансијских крахова и банкрота, али то су били изузеци. Закон конкуренције, настао из капиталистичког начина живота који је већ био заживео у граду, узимао је своје жртве.

превео и приредио: Марјан Миланов

Целу књигу “Пътища извървени” моћи ћете ускоро да преузмете на страницама дигиталне архиве Стари Цариброд

Зашто више неће бити стрипа „БАЈ ОНЗИ У ДОБА КОРОНЕ“

Мало ведрине, мало оптимизма и позитивног духа у ово тешко време, озбиљне поруке упаковане у шалу, нека запажања о нашем менталитету, нашој тврдоглавости, али и смислу за хумор... Поруке које никог не прозивају, а односе се на све – то је оно што сам хтео да постигнем када сам одлучио да оживим Бај Онзија, добро познати лик Мете Петрова. Верујем да је својевремено Мето имао баш исте такве намере, када је почетком 60-их покренуо овај серијал стрип-каишева у листу Братство.

Вероватно ја нисам (био) потребан Бај Онзију или Мети и његовом наслеђу као промотер, али сам смартао да су свакако Бај Онзи и Метине поруке данас потребне нама! Судећи по реакцијама (коментарима, лајковима, лично пренесеним утисцима...), рекао бих да сам био у праву!

Користећи добро познати лик, желео сам да своје поруке пошаљем преко неког у ког људи већ имају поверење, неког ко се међу нама одавно одомаћио и ко је добродошао у нашу кућу чак и када се изолујемо од првог комшије или рођака.

Користећи непромењене Метине цртеже, само сам додатно хтео да укажем на Бај Онзијеву, можда највећу вреност – универзалност! Стрип каишеви који су цртани пре 30 или 40 година делују као да су наменски настали сада. Мало поигравање са текстом, везивање за актуелну ситуацију (уз сво поштовање оригиналног лика) било је довољно да Бај Онзи постане наш савременик, а да при том задржи све своје традиционалне вредности и свој дух.

Моја генерација, и оне старије добро памте и знају Бај Онзија. Али немају где да га читају, да му се врате, осим, ако немају неку своју архиву Братства. Добар део млађе генерације је вероватно само чуо то име. И ништа више од тога. Ово је била прилика да се и они заинтересују за овај лик, можда и за дело и наслеђе Мете Петрова.

Далеко од тога да сам хтео да присвојим Метино ауторско дело, или пак претендовао да будем Метин „наследник“. Нити сам рачунао да могу поновим његову бриткост и проницљивост. Ипак, као неко ко веома поштује и годинама проучава лик и дело Методи Петрова, као неко ко је написао и објавио више текстова о Мети сматрам да довољно познајем Метино наслеђе и поготову лик „Бај Онзија“, те да с тога нисам (ни могао, ни хтео) да својом идејом „оскрнавим“ Метину заоставштину.

Ипак, на вама је да просудите!

П.С. У жељи да истрајем у својим намерама, али и да избегнем даље непријатности, ја ћу се потрудити да своје идеје преточим у нови лик. Очекујте ускоро на Виртуелном музеју Цариброд.

Стрип серијал: Бај Онзи у доба короне!

Бај Онзи je,  без сумње, најпознатији цртани лик Методи Петрова. По њему је и сам Мета добио надимак, па су га многи звали Бај Онзи. Бај Онзи је представник обичног, малог човека, прототип некадашњег Димитровграђанина, огледало друштвене, социјалне и политичке атмосфере времена. Овај хумористички стрип је у каишевима излазио скоро тридесет и пет година и био је један од најчитанијих делова листа Братство.

Али Бај Онзи није само стрип који треба да нас насмеје...напротив, рекао бих да је смех био само маска коју је Мета користио да нам укаже на негативне појаве, на аномалије друштва, на ствари које би требало мењати, и ту се он није фокусирао само на дневно-политичке ситуације, већ је проникао много дубље, у свест и меналитет нашег друштва.

Када би неко данас читао Бај Онзијеве каишеве, а да не зна када су настали, без проблема би помислио да чита неки актуелни стрип, иако је дошло до смене генерација од времена када су настајале до данас. То показује колико је Мета био проницљив, али и како смо ми као друштво резистентни на промену.

Данас, у добу корона вируса, у току ванредног стања, када често игноришемо огромну опасност која нас вреба, желео сам да се подсетимо Метиних стрип каишева, али у прилагођеном издању! Наиме, одлучио сам да започнем стрип серијал „Бај Онзи у доба короне“. Користићу старе Метине стрип-каишеве, само ћу у њих уписивати другачији текст, по мом сценарију. У нади и жељи да се мало опустимо, мало насмејемо, али и да нас опет Бај Онзи опомене и скрене нам пажњу на тренутну слику и стање у друштву, на позитивне и негативне појаве, на наш менталитет који опет помало пркоси логици и здравом разуму!

СЕДЕТЕ СИ ДОМА и читајте Бај Онзија и Виртуелни музеј Цариброд!

Неколико табли, за почетак!

че има још....