na srpskom, по български, на шопсћи

Задушнице

6.11.16.

Преди некој д'н беомо на Задушницу. Гробиштата п'лна сас шарено цвеће. Кол'ко ли су тија д'н с'лзе, оди тугу и сечање на нашти што ји више нема, капале и опрале споменици оди мермер и онија оди пескарен камик. Нема га тија човек на овија свет који нема некојег својег на гробиштата. Тува су нашити најроџени закопани, па комшије, другаре, кумове... 

Улезомо у гробиштата а гробовити зарасли у траву. А оно ни нешто под-груди стисну: куде ни боли што ји нашти више нема, куде ни боли што тија нашти саде мож' да мисле како они више никог немају. И мож' стварно да немају никојег оди живи наследници а тој ни казује на пролазност: нема никој кој че барем за Задушницу малко да посреди гробат, да тури цвећенце. Ама, мож' да немају и поред њиови живи, али тија синдраци се и не сећирају млого за мртвити. Ил се не сећирају ил се изговарају како не постизаву оди силну работу. А у нашити обичај, Задушница је три-пути у годину. Орате да је д'н'с брз живот, да ни за живи нему време а камо ли за тија што ни на гробишта чекају. Како си вене и избледи онијате вен'ц што га тураше на сарану, па онија плакат на бандеру што се људи окају за помен, тека си сас године почне да вене и бледи нашто сечање и обавезе спрам мртви. С'г се сети јед'н текст оди Душка Ковачевића у „Сабирни центар: “...Пројде си четирес д’на, пола година, једна, пет, десет. Е, тагај почињемо да по друђи пут мремо. У сечања на нашити.“

Иван Мрквичка: Задушница, 1890.год.

Мојата прва сечања за Задушницу су ми д'н'с како кроз маглу. Сас покојну ми мајћу, ишли смо на гробишта оди нашту роднину. Гоџа њи нес'м ни познавал па нес'м ни разбирал кво ми тражимо тува. Туримо једну свечу там, једну овдена. Там пак туримо струч'к сушено цвеће, да потраји, и тека пројде д'н. А иш'л сам сас маћу ми на гробишта јел су ми тагај жене давале и ратлуци и бонбоне и баницу и кифле па куповни леб симид, варена јајца, наполитанће и кекс. А највише сам волел ка на гробиште дојде Вера Дрдавка. Запамтил сам да је једина она прајила пуслице оди беланац и доносила бугарску алву у онеј шарене конзерве. Тагај сам први пут у живот јел алву и пуслице. За алву сам оди први пут мислел да је тој парче сушено месо, па нес'м тел ни да га узимам. Док га нес'м пробал.

Caribrod na starim kartama: XVI i XVII vek

29.8.16.

Caribrod se u zapisima srednjevekovnih putepisaca prvi put pominje 1533.godine. Samo dve godine kasnije dosta pojedinosti o gradu i ljudima saznajemo iz pera Hansa Dernšvama, a zatim i mnogih drugih putepisaca koji su prolazili na relaciji Viena - Carigrad. O ovim zapisima postoji dosta izvora i kakva-takva sistematizacija materijala. Međutim, koliko je meni poznato, niko se do sada nije bavio pojavljivanjem Caribroda na srednjevekovnim mapama, koje su od jednakog značaja za istoriju grada. Iako mape ne sadrže opise, zapažanja i podatke, one su svakako pokazatelj činjenice da je značaj  Caribroda oduvek prevazilazio njegovu veličinu.

U narednom periodu, na stranicama Virtuelnog muzeja Caribrod, moći ćete da vidite rezultate mog malog istraživanja na ovu temu. Sa manje ili više podataka o samim mapama i kartografima, akcenat će biti stavljen pominjanje i predstavljanje Caribroda i okoline.

Ova tema u budućnosti svakako zaslužuje detaljnije istraživanje i sistematizaciju. Podaci do kojih sam ja uspeo da dođem sigurno nisu konačni i sveobuhvatni, njima sam pristupio kao laik u oblasti kartografije, te s toga ne zamerite na potencijalnim greškama i nepreciznom vokabularu, tema je suviše obimna, ali se nadam se da će ovo biti dobra polazna osnova u pravcu daljeg proučavanja.




Romaniae (Quae olim Thracia Dicta)... 1584.

Giacomo Gastaldi (1500-1566) bio je italijanski inženjer, astronom i jedan od najznačajnijih kartografa 16.veka. Njegovo ime se negde sreće i kao Jacopo ili Iacobo. Njegov rad na kartama celog sveta predstavlja nekoliko važnih prekretnica u istoriji kartografije. Između ostalog, Gastaldi je pripremao i mape za izdanje čuvene Ptolomejove „Geografije“ iz 1548. godine.

Njegova karta „Rumunije (koja se nakada zvala Trakija) i susednih oblasti Bugarske, Vlahije, Sirfije itd“  - "Romaniae (Quae olim Thracia Dicta) Vicinarumquae Regionum uti Bulgariae Walachiae, Syrfiae etc." objavljena je u atlasu "Teatar zemalja sveta" (Theatrum Orbis Terratum) Abrahama Orteliusa. Ova mapa se nalazi u trećen delu atlasa. Na ovoj mapi Caribrod je ucrtan kao ZARIBROD.

Preciznost ove mape je diskutabilna, ali je za nas od velikog značaja što se Caribrod našao na njoj još u 16. veku.

Gastaldijeva mapa iz 1584.
Caribrod i okolina prikazani na ovoj mapi




Walachia Servia, Bulgaria, Romania... 1645.

Šezdesetak godina nakon Gastaldijeve karte, Caribibrod se, kao SARIBROD pojavljuje na karti koja nosi naziv „Walachia Servia, Bulgaria, Romania...“. Ova karta je objavljena u Amsterdamu 1645.godine u delu „Teatar sveta, ili Novi atlas mapa i prikaza svih regiona“ u izdanju braće Blaeu. Kartograf ove mape je Gerard Mercator. Karta prikazuje region Donjeg Dunava, Bugarske, Rumunije, Srbije i Makedonije.


Caribrod i okolina prikazani na ovoj mapi

Corso del Danvbio da Belgrado sino al Mar Nero… 1684

Autor mape "Tokom Dunava od Beograda do Crnog mora" je Đovani Đakomo De Rosi (Giovanni Giacomo De Rossi, 1627-1691). De Rosi je od svog oca Đuzepea nasledio najvažniju štampariju u Rimu u 17.veku. Njegovo najznačajnije delo je atlas "Mercurio Geografico" koji je u Rimu objavljivan u periodu od 1690 do 1714.

Na njegovoj dvodelnoj mapi iz 1684. Caribrod je označen kao ZARIBOROD.

De Rosijeva karta iz 1684.
Caribrod i okolina na ovoj karti

Георги Машев - први наставник ликовног у Цариброду

14.8.16.

Иако је Георги Машев био први наставник ликовног са високим уметничким образовањем у Цариброду, човек који је основао прво удружење уметника и највероватније организовао прву ликовну изложбу у граду, о њему се у Цариброду зна врло мало!

Описујући своје утиске по доласку у Цариброд 1915. године бугарски писац Константин Константинов у својим мемоарима “Пут кроз године” изражава изненађење и задовољство што је у Цариброду затекао Георгија Машева, наставника ликовног у локалној непотпуној гимназији.

Георги Машев (десно) у друштву Димче Дебељанова
“Када сам стигао у Цариброд, на моје велико изненађење и радост, наишао сам тамо на Георгија Машева, наставника ликовног у тамошњој непотпуној гимназији. (Због вишемесечног одсуства из Софије нисам знао да и Машев већ неколико месеци ради у Цариброду као наставник). Он је и овде увек био елегантан, помало застрашујућег изгледа, али је заправо био само дрзак са својим несланим шалама, са којима као да се такмичио са локалним апотекарем, који би га увек надмашио…

У овом малом насељу – полуграду, полуселу – Машев је већ био стекао велики број пријатеља међу грађанима, а био је вољен и међу ученицима, који га и данас помињу са уважавањем и поштовањем. Он је за јесен спремао изложбу, а на молбу судије, кога сам ја заменио, насликао је портрет Пепа у судници. Затекао сам га као певца међу целим јатом учитељица, које су стално црвениле услед његових двосмислених опаски, и можда је због тога још више био тражен. Као такав, већ је био успео да се сукоби са својим надређеним – директором непотпуне гимназије, који је писао стихове. Машев је послао неке цитате из директорових стихова посвећених Балканским ратовима часопису „Бугарин“. Међу цитатима су били и стихови попут „Тихо су куршуми летели у бој“ и сви учитељи и учитељице су били упамтили те стихове… Друштво, у које сам одмах ушао, се на неки начин одушевљавало Машевим, који је већ био познат као карикатуриста у новинама…


Када је објављена општа мобилизација, свима у земљи је било јасно да то значи рат… Наше мало друштво се расуло: мушкарци су отишли у војску, учитељице – самарићанке по околним болницама. Машев, који више није радио у школи, отворио је почетком септембра са великим успехом изложбу у Софији, а касније отишао као уметник са коњичком дивизијом генерала Колева.”



Ко је заправио био Георги Машев?

Георги Машев је рођен 1. јануара 1887. године у бугарском граду Пазарџик, у породици Петка Машева. Године 1906. Машев завршава Прву мушку гимназију у Софији и уписује Уметничку школу код професора Петка Клисурова. Међутим, млади уметник улази у сукоб са професором због његовог конзервативног начина предавања, па две године касније бива избачен из ове школе. Машев не одустаје и одлази у Санкт Петербург, где уписује Уметничку академију, а годину дана касније одлази у Белгију, где студира на Бриселској уметничкој академији, у класи професора Едмонда Ришара. Враћа се у Софију и завршава Уметничку школу 1912. године, код професора Ивана Мрквичке. Стажира у Другој мушкој гимназији у Софији, а затим 1914. одлази у Цариброд, где предаје у Царибродској мешовитој гимназији. Машев у Цариброду остаје до јесени 1915. године, када се због рата враћа у Софију, где бива одређен за војног уметника у пратњи Коњичке дивизије. Његови ратни радови уврштени су у изложбу бугарских уметника у Берлину.

Прикаска: Огњарат

21.7.16.

Ноч је требе. Огњарат гледа. Мисли да знаје дека је, ама иако неје б`ш сигуран све му је једно. Не може ни да седне, не може ни да стане, не може ни да умре. Нема душа, а и још неје површил све што је требал. Млогота се минуло.Тешће године. Тешће и убаве. "Године ка ти тешко не пада тешко", мисли си. Неје забоварил ништо. Сагашњото му баш неје јасно кво је.

Помни ка је тријесе и трејћу слезал од Селиште на пругуту да работи. Прво с лопату и с виле. Куде су поистресли камењете насипе, куде се разредили по-заравни и по-изглади и това ти је! Само карај од Манастир до Рудникат. Некој д`н и по два пути натам-навам. Сеча се и ка му рекоше да че од јутре да се качи на машинуту да је огњар, да кладе и да ђу поји. Тешка работа, ама весела. Само ка ђу набага, па ка писне доста ти је! Пушак, искре, радос! Тека су се минуле три године. После му казаше доб`р си огњар, че те прајимо машинис. И испратише га у Брод у Хрватско. Па тешко, а малко и на стра, неје само работа него и учење.


„И тека се минуше без малко девет месеца и му казаше; са си машиновођа, машинис"! И па се врну на пругуту. Дидза се од мрак, лега си у мрак . Вечи машинис, ама си обича да га окају огњар. И сваћи д`н од Бело поље до Рудникат, по ждрелата, свлачишата, пезуљаците, урвинете, тунелите... Па тешко, ама вечим и фамилију створил и ижњата слога и машината не давају да мислиш да је тешко.

Први сакупљачи народних умотворина у царибродском крају 2

31.5.16.

„Народно стваралаштво је непроцењиво богатство једног народа. Из народног стваралаштва се види оштроумност, бит, прошлост, свакодневица, проблеми, речју – душа једног народа. Многи су истраживали народно стваралаштво, али је оно попут живота  - развија се, расте, менја се и умире. Његовим записивањем ми му продужујемо живот, чак га чинимо бесмртним...“ каже Цветко Иванов у Уводнику своје књиге „Душата на Царибродско“.

И заиста, Цано Сталијски и К.В. Друмев, први познати сакупљачи народних умотворина у царибродском крају отргли су од заборава и учинили бесмртним значајан део наше културне баштина и наслеђа, без ког бисмо свакако били много сиромашнији!

(Први део текста можете прочитати ОВДЕ)

Ради лакшег читања, због прелома такста по странама пратите бројеве редова означене цифрама са леве стране текста.

У Зборнику из 1894., Књига XI, Друмев је објавио 16 песама из личног живота




Гојин Дол, насеље и становништво у 16. веку

15.4.16.

аутори:
Татјана Катић
Историјски институт, Београд
Срђан Катић
Историјски институт, Београд


Сажетак: Рад се бави демографским и привредним развојем села Гојин Дол у пиротском кадилуку током 16. века, на основу три необјављена турска катастарска пописа Софијског санџака из 1525, 1545 и 1571. године и недавно пронађене султанске заповести из 1566. године. Овај последњи документ тиче се повлашћеног ћуприџијског статуса становника села, који је, по свему судећи, био разлог интензивног насељавања четрдесетих година 16. века. Исти баца ново светло на улогу коју је Гојин Дол имао на једној од најважнијих саобраћајница Османског царства - Цариградском друму. Село је било задужено да поправља и чува мост на Нишави, као и да се стара о безбедности одговарајуће деонице пута.  

Кључне речи: Османско царство, Гојин Дол, ћуприџије, Пирот, кадилук, дефтер, 16. век 


Гојин Дол налази се око 5,5 km западно од Димитровграда (некадашњег Цариброда). Данас је, услед замирања планинских села и концентрације становништва у граду и ближој околини, једно од најмногољуднијих села димитровградске општине.  У периоду турске власти, међутим, Гојин Дол је спадао у групу мањих насеља. 

Село је настало на левој обали Нишаве, прекопута брда на десној страни реке, које носи назив Кале и на чијем врху су остаци касноантичког односно рановизантијског утврђења. Новија археолошка истраживања показују да се, у античко време, у непосредној близини овог утврђења (Гојиндолско кале), неколико путева укрштало са једном од најважнијих римских саобраћајница на Балкану. Римски Војни пут (via militaris) ишао је из правца Цариброда десном обалом Нишаве, да би управо у подножју Калеа прелазио на леву обалу и настављао даље према Пироту. 

На основу досадашњег стања истражености можемо рећи да се Гојин Дол први пут помиње у турском катастарском дефтеру (tapu tahrir defteri) из 1525. године, као село које припада Пиротском кадилуку Софијског санџака, али нема сумње да је знатно старије.  Његов словенски назив, као и старина околних села потврђена турским пописима из 15. века (Попов, 1966) иду у прилог мишљењу да порекло насеља треба тражити у српском средњем веку. 

Пиротски кадилук је покривао област од Ниша и Књажевца на западу до Алдомироваца у Бугарској на истоку. Обухватао је поречје Нишаве и њених притока Јерме и Коритнице, Лужницу, Брезник са околином и област Знепоља (Катич и Амедоски, 2010, стр. 158). Овај обим задржао је скоро током целог периода османско-турске власти. 

Године 1525. у Гојин Долу су живела 23 пореска обвезника, од тога 18 домаћина, 4 неожењена мушкарца и једна удовица, односно, помножено одговарајућим коефицијентима, нешто мање од 90 становника.  У селу је живео и поп, што значи да је постојала и сеоска црквица. Исте године у селима данашње димитровградске општине, регистровано је пореских обвезника: Паскашија 46, Изатовци 33, Влковија 44, Д. Криводол 37, Г. Криводол 52, Сенокос 47, Радејна 66, Поганово 45 и Петачинци 48 (Катич и Амедоски, 2010, стр. 169-191).

Приходи које је држава убирала од Гојин Дола служили су, кроз цео 16. век, за издржавање спахија Софијског санџака.  Судећи према врстама пореза, у атару села гајиле су се житарице: пшеница, јечам и мешаница. Мешано жито (мешаница, суражица, каришик, тур. mahlût), обично се садило у брдским пределима, на сиромашнијем тлу. Најчешћа комбинација семена била је пшеница и раж и пшеница и јечам. Ове две пољопривредне културе, као отпорније на ниске температуре, с бољом искористљивошћу хранљивих материја из тла, повећавале су отпорност пшенице и доприносиле бољем приносу. Осим ових, често су сађене и мешавине овса и ражи и овса и јечма. На њивама Гојин Дола, а не само на окућницима, гајило се и поврће, воће, винова лоза и конопља. С обзиром на износ десетине на ширу, закључујемо да се годишње производило око 2230 литара вина. Приликом обрачуна производње жита и вина, треба имати у виду да се није радило о чистој десетини, већ о 13,3% приноса, како то прописује закон за Софијски санџак (Barkan, 1943, str. 251, 253) 

Сељаци су држали пчеле, свиње и овце, мада ово последње није изричито наведено у дефтеру, који смо користили. Дажбина од узгоја оваца и коза припадала је султану и приходи од ње су регистровани у посебним дефтерима овчарине, а не у катастарским дефтерима. На основу нешто каснијег пописа трговаца ситном стоком – џелепа, пиротског кадилука, из 1581. године, знамо да је таквих лица било и међу становницима Гојин Дола; уписана су четири џелепа а један од њих је био сеоски поп. Они су били дужни да за потребе становника османске престонице обезбеде годишње 135 грла стоке (Катић и Амедоски, 2012, стр. 149). 

У селу је постојала воденица поточара која је радила током целе године. У близини Гојин Дола, осим породичних имања, било је још обрадивог земљишта у власништву села, које је имало статус мезре. Овај термин, најчешће превођен као селиште или пустоселина, означава комплекс пољопривредног земљишта са познатим границама, које је некада било село, на коме су уочљиви трагови стамбених објеката, чесме или старог гробља, и које опет може постати село. На гојиндолској мезри, по имену Извор, сељаци су сејали пшеницу, мешано жито и лан, док је остатак био под травом. 

Царибродска периодична штампа 1889-1919.

24.2.16.

 "Књижевност и периодична штампа једног народа 
свестрано и непристрасно показују његов ментални и културни развој."

- Љ. Каравелов, бугарски писац


Периодична штампа је важан део писане историје и културе једног друштва. У Цариброду, након ослобођења од Турака, па до краја Првог светског рата, у различитим периодима и са различитим трајањем излазе четири штампана издања:

• научно-књижевни часопис "Домашен учител" (1889)
• политичке новине "Цариброд" (1901-1902)
• независне новине "Нишава" (1909-1915)
• часопис за хумор, сатиру и друштво "Клопотар" (1919)


Ове новине и часописи, без обзира на то када су и колико времена излазили, откривају специфичности локалне историје, обичаја, културе и менталитета у социјалном  и друштвеном смислу. Оне су уско повезане са обичајима, духовношћу и политичким животом Бугара из Царибродског краја. Дају нам изузетно живу слику културног и друштвеног живота Цариброђана пре више од стотину година. Оне представљају хронику Димитровграда и околне, јединствени документ о животу града у време његовог развоја након ослобођења од турског ропства.

Нажалост, поменуте локалне новине и часописи, који су јединствени и интегрални део нашег писменог културног и историјског наслеђа, нису сачувани у Димитровграду, осим копија неколико бројева у Народној библиотеци "Детко Петров." Сачувани оригинали се налазе у Народној библиотеци "Св . Св. Кирило и Методије" и у Државној агенцији "Архива" у Софији. Приступ овим издањима је отежан бирократским процедурама, чак и за становнике саме Софије.

Прича о Златану Дудову

30.1.16.

Златан Дудов је рођен у Цариброду 30. јануара 1903. као прво дете Тодора Златанова и Миље Алексов у старој „корењашкој“ фамилији Дудини. Име је понео по деди. Рођен је у Строшеној чешми, тада па и сада сиромашнијем делу града, у породици у којој је радио само отац на депоу железничке станице. Ту је провео детињство и рано дечаштво, ту се играо поред „линијуту“, ту ишао у основну школу у „Камику“ и одатле 1917. заједно са родитељима прешао у Софију.


Колико су ондашњи Цариброд и Строшена чешма утицали на креативно опредељење Златана Дудова тешко је рећи, али је сигурно да се још у родном граду сусрео са позориштем, могао да види повремена гостовања кинемаскопа у Гациној кафани и упозна се са радовима сликара и локалног шерета Георгија Машева, слуша „изјаве“ војне музике капелника Тодора Наумова на Павлиончету или захваљујући градском читалишту прочита све оно што су могли и његови вршњаци у великим градовима. Такав Златан Дудов завршава Прву мушку гимназију у Софији и као ђак генерације 1922. креће у Берлин на студије архитектуре, не слутећи да је пошао на пут антифашизма, театра и ауторски ангажованог филма, који ће га у првом веку кинаматографије сврстати међу сто најзначајних редитеља, а његов филм „Куле вампе“ код нас превден као „Коме припада свет“ или „Празни стомаци“, довести на 19. место укупне светске продукције.

Дудов за време снимања филма Јачи од ноћи
Берлин двадестих прошлог века представља гротло у коме се у време највећег немачког економског суноврата мешају сваковрсне политичке, литерарне и културне идеје и естетски приступи. Иља Еренбург записује да се цео свет креће према Берлину, а Ерих Марија Ремарк каже да се једна генерација враћа у њега „опустошеног духа и развејаних нада“. То је двојство које Вајмарски Берлин носи. Но оно што је за Немца терет успомена, за Балканца представља изазов. О томе историчар филма Динко Туцаковић пише : „Пресудну улогу за уметничко формирање Дудова одиграће школовање у Берлину. Најпре студира архитектуру, али проналази себе тек у позоришту и филму. Његово балканско порекло (рођен у Цариброду) ослободиће визуелност његових филмова претераног германског ликовног наслеђа и даће му нову врсту отворености према уметности новог века – филму, коју препозанаје као своју сопстевну“. И заиста Дудова плени разногласје и непосредност Берлина. Он економску кризу види као шансу за уметност и напустивши студије архитектуре без гроша у џепу, почиње да ради сваки посао који му се понуди. Већ крајем 1923. има довољно уштеђевине да упише позоришну школу Емила Рајхера. То је време када се Дудов сусреће са Ејзеншатјновом „Оклопњачом Потемкин“ и бива потупуно задојен, како естетиком тако и политичким идејама „Октобра“ и сан о позоришту мења за сан о покретним сликама. 

Цариброд 1933.год. - репортажа листа Наш Исток

21.1.16.

Да ли сте се некада запитали како је изгледао Цариброд у коме су рођени и одрастали наши родитењи или наше баке и деке? Колико тога се променило, а шта је остало исто? Иако кажу да слика вреди хиљаду речи, понекад речи боље дочарају нашу слику. Ево једне занимљиве репортаже о Цариброду објављене 29.априла 1933.године у листу НАШ ИСТОК (број 46, на стани 2)

Заглавље броја  коме је објављен текст

КОРЗО ПОД МЕСЕЧИНОМ / ВАРОШ СА 43 ПРАЗНИХ КАФАНА

Крајем априла – Кад би две девојке у главној улици Призрена, у сред бела дана, заиграле фокстрот, уз звукове циганских виолина, у вароши би се направио скандал: оне би биле оглашене за најнеморалније на кугли земљиној, умешала би се општинска власт, а више власти добиле би гомилу тужби због изазивања јавне саблазни И девојкама не би преостало ништа друго него да се у року од 24 часа селе из наше земље. Јер, такви су народни обичаји. Жена је створена да седи између четире зида, да изађе у варош у свечаној хаљини и да онда опет, до своје смрти седи између четири зида.
Ко хоће да се занима, има не периферији један хотел са келнерицама, а у центру вароши један хотел са тамбурашицама.

ВАРОШ СА 43 ПРАЗНЕ КАФАНЕ

У Цариброду има на против 43 кафанице, које празне зјапе по цео дан. Али од чуђења нисам могао довољно да се нагледам, кад сам видео две девојке, како у сред бела дана играју у главној улици фокстрот уз звукове једне гараве групе циганских оркестраната. А још сам се више зачудио кад то није изазвало јавну саблазан. Напротив, велики број шетача посматрао је са доброћудним и задовољним осмехом ову импровизовану игранку.
Једна дијаметрална разлика постоји између наше југо-западне и северо-источне границе. Нечег тужног и уморног романтичног има у тако егзотичној источњачким, узаним, али пустим улицама Призрена, Приштине, Пећи, Дебра и тако даље. Тек нека шарена марамица или црна фереџа, која се наслути овамо иза густих решетки живописних кућица, показују да тамо изумиру непознате чежње и чудне, усамљене страсти.

Објављена репортажа са фотографијом Цариброда у пролеће

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu