na srpskom, по български, на шопсћи

Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

7.9.17.

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година


Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.


КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ




24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)
приредио и превео
Марјан Миланов

Пословице, клетве и благослови с краја 19.века

9.8.17.

Иако песме можда чине највећи део (записаних) народних умотворина, једнако значајан део фолклора и духа народа чине и пословице, клетве и благослови. Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, Цано Сталијски и К. В. Друмев забележили су и овај сегмент нашег наслеђа.

У Зборнику из 1895. године, Књига XII, Сталијски је објавио пословице записане у Жељуши.




У Зборнику иу 1896., Књига XIII, објављене су клетве и благослови из Царибродског и Пиротског краја које је записао Друмев, али ту већ видимо да су оне објављене након његове смрти.

Роман "С'Н ИЛ' ЈАВА", део 3.

27.7.17.

Лето је право време да се прочита добро штиво. Зато, након мале паузе, наставамо са објављивањем романа  „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту. 

Ако сте пропустили претходне наставке





С’Н ИЛ’ ЈАВА


7.


Како напраји’ партију, тека поче нове ствари да учим. Слушал сам преди овој време јуднога нашег политичира на телевизор и он вревеше јавно: „Само будале не иду у политку.“ Ја му се смејем. Мислим да је ванџирал. Море, бил је онија човек млого у праву. За све кво је вревил, па и за теј будале. Свашта има у политику... 
Ете, зваше ме на телевон некви чиновници из једну амбасаду. Желе ми да убаво работим, да че сарађујемо. Кво има да сарађујем сас њи’? Нек си они гледају њине државе, ја че си гледам моју. Ма одокле ли само најдоше моји бројеви на телевон?! Ч’к ме и уче како требе да идем по народ да ме народ гледа. И тека поче и да работим. Окнем Мирослова и оба се влачимо. Мене љуђи и знају јер сам милицајац, али њега никој. Ја му вревим да мора да излезне малко оди дом, да у пластеници накара жену, децу маћу, башту да работе. А он да си држи работу у болницу, а кад не работи, да работи сас политику. 
Како почемо да идемо по народ, ја сам па тол’ћи карактер те се пај оправи на пијење. Ма кô смукови смо. Али кво чеш... Седнеш на човека у кућу да вревиш на суво, нит те он има с’вати, нити па ми знамо кво да му вревимо. Овак’, кад му дунемо по некоју, развревимо се. Ма и речник’т ми т’г поубав. А и нема се срамујем и да црвненејем кад некво изл’жем. Видим ја да је тешка работа овај политика. Једнуш вревим, а малко сам га бил удеверил, на Мирослова:
  – Чим дојдем на влас’, има да на мојни милицајци узнем бенефиције, а че и дадем на политичари.
– Како, Аце? Тој неје како требе.
– Како неје како требе? Па отекоше ни нође од ’одење. А стра’? 
– Од кво стра’, Аце?
– Да нече да дојдемо на влас’, и да че изгубимо влас’, ако дојдемо.
И тека, уз причу, дојдомо сас Мирослова до кућу оди једнога Мошу шпекуланта сас стоку. Знамо се одавна. Убаво смо сарађували. Ја сам му сва моја телчина њему давал да и’ купује. Окнумо га и улезомо у дом куде њега. Кад там’, заседли електричари. Чорбал’ци сас некво лојано месиште пуни. Поред астал принесени балоњи сас вино. Чујемо да су на Мошу уводили струју у шталу. Ја се па замлачујем сас њега, а му’ам га на електричариви:
– Убаво, Мошо. Побрж’ да ти плевња изгори. 
Једомо, цепимо, пимо, једомо... Потровимо се. Сас Мирослова агитујемо за нашу партију и за нас. На једнуга електричара, одавнашњи ми је другар, му вревим да види, па куји неје за ПЛК да му фикне струју оди бандеру, а ја чу после да му ургирам да га пај вржу, ал’ мора да гласа за нас. Ма све се на пијано разбирамо. Мирослов па, еј млого аран политичћи радник, се мунул у кујну при женене, па и на њи’ држи предавање. Море.... Не могу га искарам отуд. 
Ма куде се ми удружимо сас електричари? Домаћицана износи лојано месо, док износи, па поче да износи некве сушенице замрзнуте. Белћим смо све појели месо оди дебелоног овна. Сви ни зуби утрнуше оди студ. Цепимо вино кô да ни је задњо. Кад сам се разокал.... Вревим на Мошу да по селава куде иде те купује стоку вреви за мен’ и за ПЛК. Још га и учим да ако не гласају за моју партију и за Мирослова, нема да им купује телчина и јаганци и они има да прдну у чабар. Моша климка сас главу и само ни точи оди виноно. Док не бео’ отиш’л у политику, кô милицајац сам и ја затемељувал на народ овак’. Али нес’м вала кô с’г кад сам политичар. А за електричариви па нема кво да вревим. Срам си затрли. 
Поједомо и сушеницене. Почемо на гладно да пијемо вино. Ал’ си никој још не иде дом. Па кô да су ни се столицине залепиле за бревенеци. Моша га и он удеверил. Само црвенеје и скрца сас зуби. Так’в је кад пине, знам га поодавно. Почемо се редимо и на мочање. Јед’н улази, друђи излази... Никад несмо сви уз астал. Тићем одједанпут Моша кад окну на сина, туј уз астал, а веч у руку држи нож:
– Гоки сине, иди кољи Цветка!
Ја сам исц’клил у њег’ кô поп у владику и не знам кво му би одједанпут. Електричариви се рипнуше и кô кочичка из онуј работу излетеше. Ма ја нечу да бегам. Срам би ме било, јер сам си, бре, у душу милицајац. Моша скугрче сас зуби, а ножан стиска. Тићем кад се растури бирија, ја некако пита Мошу:
– Ма куга Цветка ’очеш да кољеш?
– Јарца! Имам њега још у шталу. Гоки! Кољи га да и њег’ поједемо, па да завршимо сас стоку!
Лелеле... Топрве ми се с’г нође притресоше. Па ми па смешно беше, како електричарини кô метак побегоше. 
Овој ми па беше с’г добро падло да на Мирослова докажем да имам визије. Убаво сам му вревил да је политика опасна работа, и да затој ’очу да на милицајци узнем бенефиције, а да и’ дадем на политичари. Да види Мирослов да ја имам визије, а неје да ми там’ вреви како неје у реду да на милицајци узимамо бенефиције. Сво време, кој знаје до куји, зам’н сам тој објашњавал на Мирослова куде Мошу шпекуланта. 


Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 2.

16.5.17.



Роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија. 

Пре него што прочитате наставак романа, погледајте и шта о њему критика у Бугарској.



СЪН, КОЙТО СЪБУЖДА

„Насън или наяве” е измамно смешна повест за съдбата на сърбина в годините на преход от нещо към нищо-нeщо, което нито може да се промени, нито може да остане същото. Обикновен човек на средна възраст, който работи в полицията, а през „свободното” си време пасе двете си кравички, за да може да свърже двата края, решава в даден момент да промени изцяло живота си, да стане друг човек и да избяга от оборския тор и подмятанията на колегите си в полицията. („Настана някаква организация без логика. Ходя насам-натам и гледам - изчезнаха стопаните. Накъдето и да погледнеш, няма стопанин. Само бандити. Така станах говедар. Като купих говедата, а от зор ги купих, колегите полицаи щяха да ми извадят очите.”)


Речено-сторено. Братислав Петрович разказва от първо лице леко и с много хумор историята на Ацо, който от прост полицай и говедар се издига до виден политик, след като първо основава своята Партия на либералните комунисти, и бива ухажван от политическите и бизнес средите в САЩ и ЕС, но и по балкански люто клеймен от политическите си противници, които ужасени наблюдават как той им издърпва „килимчето изпод краката”. Перипетиите в неговото израстване разкриват по много забавен и оголено прозрачен начин машинациите и находчиво-елементарните политически ходове, игри и далавери, които осигуряват пътя към успеха на политическото поприще, отварящо от своя страна вратата и към финансовите облаги от политиката - нещо, което и ние в България добре знаем и виждаме с очите си.

Езикът на Петрович е просторечен, на места диалектен и нецензурен, сочен, изпъстрен с пословици и игрословици, нерядко предизвиква взрив от смях; понякога този смях е през сълзи, стига човек да си даде сметка за ужасяващата реалност, където протича действието. Това е език, който след навлизането на Ацо и колегите му от партията в политиката изведнъж се „обогатява” с купешката политическа лексика така, както те самите се докарват в новите си модни дрешки и островърхи обувки…
Написана с лекота, повестта и с лекота се чете. Опростеният слог и сюжетната линия по неподражаем иронично-сатиричен начин рисуват житието-битието на обикновените сърби и на „политическата класа”, чийто живот и дейност - макар и не съсем непосредствено - също са обект на косвено изобразяване; те са демаскирани, демитологизирани и показани като на длан така, щото човек изведнъж схваща колко елементарни са всъщност някои иначе скрити или умело прикривани механизми и лостове на властта, на политическото влияние, на политическата търговия…

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 1.

8.5.17.

Виртуелни музеј Цариброд ће вам у наредном периоду у неколико наставака омогућити да прочитате цео роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија.


О РОМАНУ

Смешан с’н ил’ горка јава?


Крајем  XIX и почетком XX века српска је књижевност обогаћена појавом неколико плодних, оригиналних писаца који су се бавили сатиром у прози, након сатирe у стиху Јована Јовановића Змаја.  Та традиција српског народа да сатиром и смехом узврати на политичка превирања друштва траје и данас.  Здрав народни дух који се смехом одупре лудостима свакодневице будан је и данас. Познала сам га и у роману „С’н ил’ јава“ писца Братислава Петровића - Браце. Браца је уникатна, аутентична појава у књижевности, а у исто време се надовезује на традицију.
      Роман „С’н ил’ јава“, како и доличи сатиричном делу, обрађује једну сасвим актуелну тему. Реч је о ономе што је наша свакодневица – политика. Наиме, након пада монополитичког система, већина људи, обичних, малих људи, се је нашла затечена брзим и наглим променама друштва. Политичке партије су почеле ницати ко’ гљиве након кише, а све су нудиле мед и млеко, или, како каже Аца, главни јунак романа:
„ Скупштину не пропуштам. И куга год там слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б,’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре оволко назадл’к иде?“
Тако, са овом дилемом у глави и са жељом да и он мало окуси лагодан живот т.ј. хлеб без мотике, Аца креће у поход – оснива своју партију! Ако могу толики, шта недостаје Аци? 
Кроз све згоде и незгоде на које наилази Аца на том путу писац гради оштру критику и потсмева се свим аномалијама друштва. Нису поштеђени критике ни људи који, трудећи да се уклопе, још више доприносе карикатури свакидашњице. Нема сегмента или аномалију друштва који није засегнут у роману Братислава Петровића - Браце. Од породице, која драстично мења начин живота, преко људи који су постали превртљиви и лицемерни да би се прилагодили новим условима,политичарима, па све до наводног душебрижништва међународне заједнице, којој је, као, веома стало да и Србија просперира и ухвати корак са светским поретком.
      Занимљив је начин на који се сатира и хумор преплићу у овом роману. Док је друштво предмет оштре и луцидне сатире, мали људи, народ, извор су једног здравог смеха који произлази из њихове сналажљивости, а по народној: „Сиромах човек, живи ђаво.“
Утиску, позитивном, који изазива дело, придоноси и језик на који је написано. „С’н ил’ јава“ писан је на дијалекту ауторових предака, живим народним језиком и дијалогом, што му даје посебну драж и уверљивост. Ликови су веродостојни, пластични, пуни живота, а радња уверљива. То нас тера да потонемо, смејемо се и размишљамо заједно са Ацом и другим ликовима. 
Уверена сам да ће свако ко узме роман у руке, имати прилику да се насмеје, али и замисли пред сликом савременог друштва.

проф.књиж. Жаклина Филипова- Свеќаровска






С’Н ИЛ’ ЈАВА


1


Седo’ си одоцутра на дрвник преди амбар и самујем си. Ете ју мојна мела собу, и дојде сас ђубрoвник куде мен’ и виде ме да ме уватил голем чемер. Много ме она знаје. Цел век сам сас њу провел. Видела да се сас мен’ некво дешава, да ми се душа растрза. Свлече се до мен’ и седе. Ћути. Ја само савивам дуван у ’артију оди џак и трзам. Ма поубаво и’ савивaм него ли онија кубансћини брадоња. Њем’ и личе. А на мен’ од зор. Ћути она, ћутим ја. Њуримо обадва.
– Да донесем ли рећијицу? – питује ме.
– Нечу!
– Што? Какво је сас теб’?
– Ништа.
– Неје тека. Некво само уздисаш.
Кво да вој оратим. Знаје ме у петопарац. Никад ју нес’м лагал. Пробам понећи пут. Тека некуде се замратим, па си дом понећи д’н не виџевљам. Па још оди Ненавицу почнем да смишљујем кво да вој дом оратим, куде сам бил. И че ју л’жем. Али ми л’жата не иде сас руће. Нећи, бре, умеју. Ма изл’же те и не трепне. Ма и тија си, изгледа, верује у тој кво л’же. Ја н’ умејем. Че вој оратим кво ме налегло.
– Чу продaвам говедава.
– Какво? – упрла сас очи у мен’ кô вапира да је видела.
– С’г у Љуберажду на вашар има да и’ продадем.
– Ма кво је на теб’? Кво си се најадовил тол’ко?
– Решил сам да и’ продавам. ’Очу и ја малко да живим како друђи љуђи.
– Не мож’ тека. Без говеду смо алтави. Ја не давам.
– Ма куји тебе питује. Ја сам домачин – вревим вој и гледам некуде у Ракош.
– Да нема у кво да се возим... Почеше нође да ми клецају. Овак’ си седнем на колесницу, па си отидем с’уде. Не дам говеда да се продавају.
– Е, чу ји продадем из инат! – дрвим се ја.
Јадна упиљила у мен’, и ћути. Кво че. Паћена и сирома’ душа. Мора домачин да се поштује. Ал’ гледа да пај најде некво да не остане без повозницу. А поштује ме, нече да се прсти сас мене кô друђе жене. Ууу, какви џампири има... И орати ми:
– Па добро... Ако си тека решил, продавај. Купи т’г коњи и чезе.
Лелеле.... Леле.... Тури ми сол на рану. Ама никад нес’м окал на њу. Јер неје никад ни била за кабат. Све сам си ја бил за кабат. А кам’ли па да ју шљепнем, како друђи мужи што работе. Ма где ми с’г помену чезе и коњи. Оди тој ми се мрачи пред очи. Стеза ме поди груди. Кад вој окну’:
    – Да те више нес’м чул да ми помињеш тој зло. Чу ти главу одсечем кô на пиле. Овдена на дрвник. Онуј слику да отидеш из горњу собу да стуриш кудено ми се деда сликал у чезе сас њигови коњи. За коњи нечу да чујем више.

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu