na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Вместо интервю: Никола Федя Андонов - ЖИВОТ НА СЦЕНАТА

8.10.18.

По повод  120 годишнина самодеен театър „Христо Ботев” Цариброд


                                                                                        "Преминават годинките.
Старото белее
а младото расте, цьфти,
за да остарее!"

                           - Любен Каравелов


Годината беше 1951. Бях ученик в тогавашния 6-ти клас на гимназията. Приготвяше се пиеса от група ученици и мен ме извикаха и ми казаха  че трябва да играя ролята на пияница. Не помня коя е била пиесата, нито писателя й, но помня че ми сложиха в джоба полупразна бутилка с червена лимонада и в диалог с партнъора да  изиграя ролята си.

И от тогава та до днес като че ли ме закьрмиха, и ми се струва че сьм бил по малко „театрално  пиянде”, вечния епизодист на Царибродския театър.



Като член на театъра``Христо Ботев`` за пръв пьт се появих през 1953. година.
      Рьководителя  на тогавашния театьр Истатко Станулов- „тате”  извика нас младите и ни каза: `` Деца, ни решимо пак да се правимо на але, а ви требе да ни помагате с игранье и поянье.``Тея ``але`` играеха в пиесата`` Селския боем``. Играеше целия тогавашен састав, а главната роля беше поверена на Илия – Ицо Попов, царибротския Омар Шариф, както по-късно го нарече моята учителка по руски език и журналистка Лилия Нейкова. И днес помня песента която Ицо пееше на любимата си.

След като отбих военната си повинност, отидох на работа в Ниш.
Директора и рьководителя на симфоничния оркестар д-р Илия Маринкович обяави конкурс за прием на певци и сформиране на опера. Явихме се на конкурса Ацо Бинчат и аз. Приеха ни като пьрви тенори в хора. Участвахме на много концерти в Ниш и останалите по-големи градове в  Сьрбия по случай на тогавашните дьржавни празници. За три сезона приготвихме оперите Риголето, Малката флорами и Травиата. Настьпи финансова криза и както много пьти до сега най-лесно се ськращават парите за културата. Операта се закри, остана само оркестьра.



Вьрнах се в Цариброд. Бях без работа, но пеех. На много концерти, които организираше Културния дом по повод различни празници участвах в нашия град на сцената сьс забавни и народни песни. Гостувах на студентския фестивал по покана на Мики Андреевич в Княжевац и Лесковац.

Тека је било: Недељарка!

16.7.18.

Јелате деца да једемо, гледете кој зам'н стану. Алеле, немож ви човек накара уз масу да седнете. Еее, а знајете ли ни ка смо били деца, несу ни пуштали уз масу да придемо, епа! На деца туре е там на праг да једу. Ни жене несу уз масу седале!



Прв уз масу седаше деда Маниол. Он је бил најстар у дом. Никој неје смејал да му нешто приговори или каже нечу, нема тува. Он седне у чело, а синовете покре њега. Това ко да са гледам. Маса једна голема, они наседу тамо, једн оди једну страну, једн оди другуту и тека по ред. И сга нема чинија за свакога, него астал голем, па тува паница, тува паница, тува паница, па једно време се је јело и с дрвене ложице, па имаше нади шпорет наместено, ка се омију ложицете оне се нареде да се исуше, па си има после куде се дигну...

Как е изглеждал Царибродъ през 1889 година

24.2.18.

Този малѪкъ градецъ преди 10 години е билъ селце отъ 100 кѪщи. И тогава е билъ околиенъ центръ, както и днесь. По тѪзи причина започнали да дохождатъ преселенци отъ околнигѣ села, а най-повече отъ гр. Пиротъ и да са заселватъ тукъ; започнали да са строятъ подъ планъ градски здания и селцето започнало да взема единъ видъ на малѪкъ градецъ. По този начинъ селцето Царибродъ е станало градъ. Днесь Царибродъ състои отъ 400 кѪщи, а отъ около 5-600 семейства. Населението са занимава повечето съ земледѣлие, което са види отъ това, че отъ 5-600 семейства 300 семейства сѪ земедѣлци. Тѣзи 300 семейства земледѣлци обработватъ около 8,000 дюлюма земя, а именно: около 6,000 дюлюма ниви, около 400 дюлюма лозя, около 500 дюлюма ливади, около 20 дюлюма грѪсници, около 60 дюлюма градини п около (не вижда се) 000 дюлюма гора. Оть 6-тѣхъ хиляди дюлюма ниви земледѣлцитѣ изваждатъ ежегодно около по 200,000 оки разни храни, като жито, ячмикъ, овесъ, кукурузъ, грахъ, фасулъ и други. По качеството си всичките тѣзи плодове, освѣнъ житото, сѪ срѣдни, а житото не може да са каже и „срѣдньо“ защото почти всичкото е рѪжливо и пѪлно съ кѪклица. Чиста пшеница въ Царибродското землище почти не са ражда, защото нема здра¬ва почва; всичкото землище е бьрдисто и каменисто, само по долътъ на рѣкичката Малка-Нишава която тѣче презъ самиять градецъ, има малко равнина и нѣкакъ по-чиста (не камениста) земя, но и това съвсѣмъ малко пространство ражда повечето рѪжь и кукурузъ. — Другото население въ Царибродъ са занимава съ търговия, съ занаяти и съ разни други работи. Така: платнари има 11 съ 11 дюкеня и 40 слуги; обущари 6 съ 6 дюкеня и 14 слуги; бояджий 3-ма съ 3 дюкеня и 3 слуги; бъчвари 1; шивачи 16 съ 16 дюкеня и 30 слуги; кожухари 10 съ 10 дюкеня и 15 слуги; златари 2 съ 2 дюкеня и 4 слуги; тенекеджии 1; халваджий 2-ма съ 12 слуги; хлѣбари 6 съ 6 хлѣбарници и 15 слуги; готвачи 8, 8 гостилници съ 20 слуги; крѪчмари 43 съ 43 крѪчми и 50 слуги; бакали 27 съ 22 дюкеня и около 30 слуги; манифактураджии 5 съ 5 дюкеня; брѪснари 2-ма съ 2 дюкеня и 2 слу¬ги; мутавчии 1 съ 2 слуги; надничари (хора безъ занаятъ, които работятъ — каквато работа намѣрятъ — съ надинца) 10; адвокати 2; ханджии 43 съ 43 хана, оть които По-главни сѪ 3: хотелъ „Европа“, хотелъ „София“ и Джаджовий ханъ „Видличь;“ овчари 40; касапи зимно време 5, а летио време 10; абаджии 1 съ 2 слуги; налбанти 3-ма съ 4 слуги; ковачи 6 съ 6 ковачници и 12 слуги; пѪртеничари 2; воденичари 2-ма; дюлгери 10; слуги, общо число, 250-260. Дюлгеритѣ работятъ и земледѣелие; постоянни дюлгери има само единъ съ една работилница и съ 2 слуги. Всичките занаятчии, бакали, манифактураджии и пр. сѪ българи, жители царибродски. Отъ манифактураджиитѣ има само трима чужденци — евреи, които са занимаватъ и съ бакалия.




По-главнигѣ търговци въ Царибродъ сѪ 16 души: тѣ сѪ: Радойко Ивановъ, Стоянъ Ивановъ, Пейчо Стаменовъ, Димитръ Стаменовъ, Гога Крьстевъ, Сима Крьстевъ, Анта Джаджовъ, Йосифъ Христовъ, Димитръ Тошовъ, Сотиръ Костовъ, Еленко Белчовъ, Каменъ Ивановъ, Алексия Стойковъ, Нако П. Даскаловъ, Дончо Иговъ, Ив. П. Атанасовъ. Отъ тѣзи, 7 души сѪ бакали, 4-ма сѪ манифактураджии и бакали, 1 е само манифактураджия, 1 е пѪртеничаръ, 1 е крѪчмаръ и пѪртеничаръ, 1 е коммиссионеръ и тютюневъ фабрикантъ и 1 е масларъ.

Прикаска: Упролет

5.2.18.


за Велина



Готвео се да мрем, туја јесен. Д`лга јесен, тињаеше до крајат на децембар. Бео много слаб. Лежал сам три недеље, не знајал за себе си, без срам, а нади мене тумараоше лицата, која не с`м мог`л одма да ђи познаем. Свити ми личеоше једно на друго, да, свата таја деца, и сечаоше ме на онова одавна минуло, на мојти родитеље.... Радувал сам се на умирачкуту. Ал`... кој знае кико, с помош на лекове, или Бог тека сакаше, срцето издржа...

Мојти унуци минују, тека, прокрај мене, кико труп да сам, погледну ме, за малко, или се усмину, жално. Јед`н од њи личи на мене. Варкају. Е и кво би они с мене зборували? Моето мину, њињото дооди.




Првијат мој параунук кико да неје оди нашту вамилију, целијат се метнул на онија там`, ее-га-ее, ока: мамо! Испрво, не ме обичаше, куташе си бомбонћете, и стално питујеше кига че си идем, у својат дом. Мислеше дека тува има много малко место за двоицата, за њега и мене. Замалко да се степамо, ние двоицата, кига имаше чет`ри године и шес месеца. Забоварил сам за ћикво. С`га си убаво живујемо... нема, нема, па питује, на глас: а за деду? Напраил сам му количка, сабљу оди дрво, дудучле, а антену за телевизур – праимо заједно. Од свити мојти синове и унуци, нијед`н да се ване за алат, да мајстори, а тија малечћијат, што се метнул на онија там`, кико да ми је рућете одсекал. Е кико се само расправја – целијат се напиња, дори крвта му јурне у лицето... ма беснеје си он и без разлог. Ђавол! Казује, деда узел това, деда строшил онова.... Послуша ме, понекигаш, купи ми цигаре, ка` је расположан оче и да ми запали. Подрипује наокол кико ждребенце.

Осечам кико ми коштинете трулеју. Седим, кажи улогав, на столат, гледам у стенуту. Никој ми не дооди у соблето, по некол`ко са`та. Јутром, разбуди ме с`лнцето,  преко пенџеруту видим дрвја кико се разлистују, све повише. Тува су, негдека, и врапчетијата, само ја ђи не чујем, вечимка ододавна. Сигурно кљуцкају нешто, доле, поди пенџеруту.

А мене ме нече Бог. Мучи ме. Ја му казујем: прибери ме, доста беше. Свити ме душмање и мрсници претекоше...

Кико ис`ло дрво, седнем, легнем... на никог не требем...


Миле Пенков,
„Дан великих таласа“,
Ниш, „Просвета“, 1997.

Прича: Свадба

28.1.18.

21. септембар. Сунце најављује леп дан.  Поље је потпуно празно. Нико не ради, данас се слави Мала Богородица... То је велики празник за Боровце. Са свих страна реке људи се сливају ка засеоку  Селиште. Овог дана, људи као никад до сад. Млади се окупљају из свих околних села. Три групе музиканата чекају да се заврши верски обред. Све што може да хода из Борова је дошло. Свака породица је донела  уобичајно: пченицу (кувано жито), црно вино, колач, свеће, ђувеч и јагње печено, мезе... Свако седи на свом столу. (А столови су камени на ливади и свака породица зна своје место и то заувек). Стари монах, отац Дионисије, са дугом, никад неошишаном косом, на врату везаној у реп, са проседелом брадом до појаса и  омашћеном мантијом, врши верски обред. Прво литургија у црквици, а по завршетку почиње сеча славских колача, почиње ручак. Тада долазе музиканти и почиње Народно весеље. Вију се кола на ливади испред новоподигнуте цркве назване „Баба Талина Црква“. А прича каже: баба Тала, жена Василова, помало је људима гатала. Једне ноћи је у сну дошла из Барје и показала темеље цркве. А Рид је удаљен од Селишта око три километара. Окупи се село, откопаше место и пронађоше темеље старе цркве. На тим темељима изградише цркву и додоше јој име „Мала Богородица“ или Баба Талина Црква.

Поп Дионис
Ту се слави, врше се верски обреди, једе се, пије и весели. Ту се саборује, састаје родбина, пријатељи, рађају се многе нове љубави, склапају познанства, лете предлози  удварача... Они други који се забављају, шетају ка шуми, ка месту где могу наћи што бољи заклон од очију радозналих. А њих је много. Ту се догађају први пољубци, држање за руке, испољавају се нежности. Али сви се окрећу, чувају, да не би били предмет оговарања до следеће „Мале Богородице“.  А ко се докопа шуме,  остане и до мрака.

Басара, вечито гола, понегде расчупана, обрасла ниским бодљикавим растињем, увек обојена у браонкастосивој боји. Иако тако нарањена, у непрестаној  је  борби са осталим брдима, да се домогне и она  неба, како би ране зацелила, почиње помало да гризе од сунца, које губи душу, лењо испуштајући  уметнички укомповане боје.  Зраци који полако нестају,  грчевито се боре, да прођу кроз шуме и досегну брда која надвисују Басару, не би ли јој прокрчили пут. Али све остаје у покушају. Њих је све мање и мање. Старији мештани су већ отишли, а девојке, која сама, која у друштву неког друга, момка???... свака иде својој кући. И све ово траје до тренутка док мрак не преузме царство. А небо, намргођено, скоро облачно... Сви из махале Било закаснише, солидардаришу се са Диманом. Чекају је. Девојке се љуте, друге су стрпљиве, а другови шале на рачун оних који су одбијени, који како кажу, ништа нису урадили.

Сутрадан, све изнова. Препричавају сви како је било, оговарају се млади, посебно девојке, приче које не могу стати на стотина хиљада страница. Посебно предмет оговарања је Димана, која све време проведе са својим момком Ангелом Сремкиним из Попове Долине у шумици, мало подаље од цркве! Одоше после ручка и остадоше до мрака. Ангел сео уз њу и упорно је убеђује да је воли. Полако је додирује за колена, па мало повише, а она одговара стискањем те руке, својим ногама. Не може даље!? Цео дан стиснуте ноге, дисање све више убрзава, као после маратона. Па ко издржи?  И она би нешто, али се не да понос тако лако. Још и ако неко види! И тако цео дан. Приче, планови, види се да један другоме верују. Кад се мало смрачи пођоше кући. Сад све што је било забрањено постаје дозвољено, осим поноса који се тако жестоко чува за вољеног. Усне његове су већ набрекле и влажне, а мало ли је цели дан, а њене испијене као да су их пијавице испијиле, суве. Она се већ потпуно опустила, утону у његове приче, пловећи ка новом животу. Одједном Ангел је продрма речима.

-Дај ми ову свилену мараму. Она се тргну ко да је змија уједе. Истина је- помисли !  А коју мараму? Пита га  немушто.
-Ову, што си везала за врат. 

Она се стресе, затетура, сва избезумљена, изгубљена? Он поче да је љуби, лагано, подижући сукњу и кошуљу. Али ту има мере. Има нешто што је забрањено. Она без двоумљења му даде мараму и заклеше се на верност. Она дрхти, као да је гром ударио, постаће мајка, родиће му децу. А и још ће живети у Словенији. И растанак  беше жестоко нежан. И само једним погледом паде договор за сутра.

Код Дилберових ванредно стање. Стари Дилберов као рис. Његова кћи Димана, девојка  из богате  куће, сеоска лепотица, узор свим девојкама, дошла је кући последња. Чека се распоред, ко где ради и шта ради. Данас Димана иде са мајком Стаником да сакупљају отаву. Успут иду и не разговарају. Мајка сматра да је погрешила ћерка, а ћерка како да јој каже шта се догодило синоћ. Јутро помаже обећањем да ће дан бити леп. Синоћни облаци су отишли у безпуће, слушајући молбе људи који имају посла у пољу. Излазе на Поље. Нема оне хармоније од небројено много цветова по ливадама. Од Петровдана је косидба. Поље се забели од косача, сви дотерани, у белим кошуљама, као да се такмиче, и све то за двадесетак дана што је коса оборила, сунце је посушило и направило сеном. Чује се песма звона, клопот клопотара и недовољно научена свирка фрулаша-овчара. Иако је 21. септембар, жега је неподношљива. Поље се пресвуче у другу одећу, постаде голо. Стока за тих двадесетак дана постаде друга. Броје им се ребра. Сељаци су принуђени да секу храстову шуму да хране стоку. И све тако, док стигоше до Бољарске Ливаде. Ту се сакупља отава. Мекана, другим откосом  покошена трава за исхрану јагањаца.

Мајка поче причу како је трава лепа, само да време послужи да се осуши. И полако, полако Димана реши. Мора данас да призна истину мајци. Време неумитно тече, притиска, а и договор са Ангелом је да он вечерас чека код Симине појате. Подне је, поље и околна брда окупана сунцем, суша стисла, али свако обавља свој посао. Много је народа. У близини, на срећу, нема никога. 

Боровке у пољу

У разговору са мајком Димана одједном реши да почне.
-Мајко, ја морам да ти кажем, ја сам се синоћ верила са Ангелом!

Мајка  стаде као укопана, као да је гром удари, неверица, бунило... све се ово   испомеша,  замало Станика да падне. Заљуља се мало, али се задржа.

-Штаааа? Леле, леле, брука, пропадосмо, брука, леле, леле, како си се верила? Јеси ли се дала? Јоој, побиће нас Диберов. Шта си урадила... и хиљаду питања просу по ливади. Није била ни свесна шта пита, шта говори.

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu