na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

ЛЕГЕНДА О ЖЕЉУШИ (КАЛИНОВУ)

16.5.20.


Заједно су се ставили,
Ставили небо и земља
И се договорили:
При Бога че отидемо
Од Бога да измолимо,
Девојку кико Калину
Бог другу да не създава.
Бог им молбуту послушал,
Калину је Сълнце саздал.
Једна је само на света,
Калина мома убава.
За њу цъвти цвећето,
За њу поју птицете,
Птицете и човеците.

(Жељушка народна песма, приповедао А.Минин)


***

Ту, у близини белог друма ког су походиле царске свите, ту у подножју мале, валовите планине, ту, где се граница између две државе вековима немирно играла, попут воде двеју река које се спајају у једну, ту се, у пастирској породици, оцу Добрину родио син ког назва Калин.

Калин је стасао у вредног и наочитог момка ког су волели сви у селу. Убрзо беше изабран и за сеоског старешину. У неспокојним временима, негде средином XIV века, Калин је свим снагама покушавао да очува своје село од разарања и пљачкања. Са својим сељанима он направи хан, гостионицу поред пута, да причека и угости како ваља путнике намернике и царске свите на путу ка Виени или Цариграду. Са обе стране друма, око гостионице, засадили су брестове, да путницима праве хлад.

Благостање и добри односи владали су селом. Осим на своје село, Калин беше поносан и на своју унуку која понесе име по њему. Калина беше добре душе и памети на деду, а по лепоти јој није било равне. Ко је видео Калину, или имао ту срећу да са њом и прозбори коју реч, могао је мирне душе да хода светом, знајући да је видео лепоту какву само мајка природа може да дарује у тренуцима највеће инспирације! Али ни ти који су је видели нису могли да нађу праве речи да њену красоту, али и доброту некоме опишу. Убава Калина, како су је звали, беше бела попут млека, образа румених попут јесење јабуке. Имала је русу косу која се таласала и сијала, док су је миловали сунчеви зраци. Очи су јој биле крупне, црне као угаљ, а поглед попут дубоке воде из које није било лако извући се. Њена доброта је сијала и више од њене лепоте. Волела су је деца и старци, помагала је болеснима и немоћнима, миловала кучиће и овце, неговала цвеће и дрвеће...



Људи из самог села почеше да причају како су из села Калинових, из околних села причали су да долазе до Калиновог села, да су ишли до Калинових по савет, помоћ... и тако, мало по мало, село почеше да зову Калиново.

***

И пође једног јутра Калина по воду, на кладенац из ког је извирала вода бистра попут сузе и сливала се у поток (бару). Загребе воду, напуни котлове, ал' јој судба рече да застане, да душу мало одмори. И таман кад се ухвати за кобилицу, да је нарами, наиђе ка кладенцу коњаник. Калина застаде да га пропусти, да прође, све гледајући у земљу. Коњаник дође, ал не прође. Застаде крај кладенца, да напоји себе, да напоји коња. Крупне, црне очи погледаше младог коњаника и као да га оборише из седла. Он се поклони и рече:

-Много сам жедан, убава девојко. Молим те, дозволи ми да се напијем из твог котла!

-Пиј, јуначе, напиј се –рече Калина, заборавивши што јој је баба некада причала да судбина заувек повезује девојку са момком који први попије воде из њеног котла. Што је Калина заборавила, судбина није. Док му је придржавала котао, гутљај по гутљај, срце јој је треперило, лупало све јаче. Толико да руке почеше да јој се тресу.

-Ја сам Дамјан. Доћи ћу опет у ваш крај – рече младић, попе се на коња у једном скоку, као да је имао крила, и замаче у шуму.

-Дођи – прозбори Калина, једва чувши своје речи од лупања срца.

Тако је започела љубав између Калине и Дамјана. Љубав о којој су причали људи и векови.
Он је имао осамнаест, а она шеснаест лета. Низали су се дани и месеци. Њихова љубав је бивала све јача. Договорише и свадбу.

***

Прича се да су на њихову љубав и лепоту постале љубоморне богиње, виле и самодиве. Калина је људе заслепила лепотом, а самодиве љубомором. Изрекоше клетву и њој, и њеном селу, и народу...

Попут црних облака, над њиховом срећом надви се рат. Цар Шишман поче да окупља војску да изађе на мегдан Турцима. Једне јесени, Шишмановој војсци се придружи и Дамјан. Прича се да је коњаника било толко да су наишли пре зору, а друмом прошли кад је сунце већ било високо. Њихова уздигнута копља подсећала су на густу гору која се слива друмом.

Цариброд уочи Првог светског рата

9.5.20.

Цариброд уочи Првог светског рата

Из књиге: ПУТЕВИ КОЈИМА СМО ПРОШЛИ
(“Пътища извървени”, Стефан Христов, ПАРТИЗДАТ, София, 1979 г.)



Пре рата, живот у нашем граду је био релативно тих, готово идиличан. Недељом и празником би елита еснафа, трговаца и врх званичне интелигенције излазио у шетњу главном улицом, а затим би седали за столове испред неколико пивница у центру града. У ваздуху се осећао мирис ћевапа. А на звуке војног дувачког оркестра који је свирао у Павлиончету (Павиљону), играла су се вијугава бугарска народна и градска кола, на челу са градском „елитом“. Недалеко од трга испред куће Ковачевих водило се друго коло, на звуке циганског оркестра. Тамо су играли трудбеници из народа.



У повечерје рата Цариброд је имао око 6000 становника.

Али, и овде су деловали, макар и спорије, економски закони капиталистичког развоја. Иницијално нагомилавање капитала и овде је довело до класног раслојавања народа.
У то време у Цариброду су постојала три индустријска предузећа, готово потпуно неопремљена техником. У склепаној зградици, недалеко од железничке станице, радила је радионица за прављење ужади са 10-15 радника. На супротној страни, у њивама, била је циглана за производњу ручно израђених керемида и цигли. Мало ниже, ка западу, у правцу границе, налазила се табахана за обраду коже, од које су се израђивали опанци, које је становништво тада масовно носило. У граду су постојале две-три опанчарске радионице са по неколико радника. Једино, опремљено са бар мало технике, са мотором (локомобилом) било је постројење за израду марсејских ћерамида и машинску обраду цигли. Ово предузеће је имало 15-20 радника.

У граду је било неколико кројачких и обућарских раднји са по 5-10 радника. Такође, било је и других мањих радњи са по 1-4 радника, платнарских, грнчарских, кожарских, терзијских, лимарских  и других.

Железнички гранични чвор привукао је значајну групу радника, с обзиром да се ту вршила смена особља возова – ложача, кочничара и других. Било је и пуно радника, наших суграђана, који су радили у железничкој радионици у Софији, шлосера и машинаца на железничком депоу. Слободним данаима они су се враћали у свој град. Наша станица је била погранична и упошљавала је не мали број цариника, чиновника, стражара и других.

У граду је постојала народна банка, популарна банка, мировни суд, пошта, финансијска управа, акцизна управа, две основне (првоначалне) школе и једна непотпуна гимназија до 5. разреда (сада 9. разреда). Ту је био смештен и 25. Драгомански пук, у чијем је саставу било 30-40 официра. 70-80% становништва живело је сеоским начином живота. Већина је имала мало имања. Њиве су им се налазиле у брдовитим пределима. И када је била „добра година“ принос са ових њива није могао да исхрани њихове породице. Мањи број становника је био имућнији. Њихове њиве налазиле су се у невеликом пољу дуж реке. 


Велики број становника Цариброда је живео бедно, оскудно. Што се климе тиче, Цариброд је на одличној позицији крај. Налази се на 450 м надморске висине, окружен је шумама и изложен сунцу. Ту никада не пада магла. Чиме би другим, осим бедом могла да се објасни чињеница да се ту трајно настанила „жута гошћа“ и да је сваке године узимала животе великом броју, претежно младих људи.

У граду су постојала неколико релативно великих стоваришта гвожђарског материјала и дрвене грађе. Имало је неколико магацина са брашном, као и неколико бакалница. Већина продаваца сира и качкаваља имали су сопствене радње. Трговачка буржоазија је била заузела руководеће положаје у граду. За њих су ово биле године процвата. Наравно, било је и финансијских крахова и банкрота, али то су били изузеци. Закон конкуренције, настао из капиталистичког начина живота који је већ био заживео у граду, узимао је своје жртве.


превео и приредио: Марјан Миланов

Целу књигу “Пътища извървени” моћи ћете ускоро да преузмете на страницама дигиталне архиве Стари Цариброд

Зашто више неће бити стрипа „БАЈ ОНЗИ У ДОБА КОРОНЕ“

4.4.20.

Мало ведрине, мало оптимизма и позитивног духа у ово тешко време, озбиљне поруке упаковане у шалу, нека запажања о нашем менталитету, нашој тврдоглавости, али и смислу за хумор... Поруке које никог не прозивају, а односе се на све – то је оно што сам хтео да постигнем када сам одлучио да оживим Бај Онзија, добро познати лик Мете Петрова. Верујем да је својевремено Мето имао баш исте такве намере, када је почетком 60-их покренуо овај серијал стрип-каишева у листу Братство.

Вероватно ја нисам (био) потребан Бај Онзију или Мети и његовом наслеђу као промотер, али сам смартао да су свакако Бај Онзи и Метине поруке данас потребне нама! Судећи по реакцијама (коментарима, лајковима, лично пренесеним утисцима...), рекао бих да сам био у праву!

Користећи добро познати лик, желео сам да своје поруке пошаљем преко неког у ког људи већ имају поверење, неког ко се међу нама одавно одомаћио и ко је добродошао у нашу кућу чак и када се изолујемо од првог комшије или рођака.

Користећи непромењене Метине цртеже, само сам додатно хтео да укажем на Бај Онзијеву, можда највећу вреност – универзалност! Стрип каишеви који су цртани пре 30 или 40 година делују као да су наменски настали сада. Мало поигравање са текстом, везивање за актуелну ситуацију (уз сво поштовање оригиналног лика) било је довољно да Бај Онзи постане наш савременик, а да при том задржи све своје традиционалне вредности и свој дух.

Моја генерација, и оне старије добро памте и знају Бај Онзија. Али немају где да га читају, да му се врате, осим, ако немају неку своју архиву Братства. Добар део млађе генерације је вероватно само чуо то име. И ништа више од тога. Ово је била прилика да се и они заинтересују за овај лик, можда и за дело и наслеђе Мете Петрова.

Далеко од тога да сам хтео да присвојим Метино ауторско дело, или пак претендовао да будем Метин „наследник“. Нити сам рачунао да могу поновим његову бриткост и проницљивост. Ипак, као неко ко веома поштује и годинама проучава лик и дело Методи Петрова, као неко ко је написао и објавио више текстова о Мети сматрам да довољно познајем Метино наслеђе и поготову лик „Бај Онзија“, те да с тога нисам (ни могао, ни хтео) да својом идејом „оскрнавим“ Метину заоставштину.

Ипак, на вама је да просудите!

П.С. У жељи да истрајем у својим намерама, али и да избегнем даље непријатности, ја ћу се потрудити да своје идеје преточим у нови лик. Очекујте ускоро на Виртуелном музеју Цариброд.

Стрип серијал: Бај Онзи у доба короне!

21.3.20.

Бај Онзи je,  без сумње, најпознатији цртани лик Методи Петрова. По њему је и сам Мета добио надимак, па су га многи звали Бај Онзи. Бај Онзи је представник обичног, малог човека, прототип некадашњег Димитровграђанина, огледало друштвене, социјалне и политичке атмосфере времена. Овај хумористички стрип је у каишевима излазио скоро тридесет и пет година и био је један од најчитанијих делова листа Братство.

Али Бај Онзи није само стрип који треба да нас насмеје...напротив, рекао бих да је смех био само маска коју је Мета користио да нам укаже на негативне појаве, на аномалије друштва, на ствари које би требало мењати, и ту се он није фокусирао само на дневно-политичке ситуације, већ је проникао много дубље, у свест и меналитет нашег друштва.

Када би неко данас читао Бај Онзијеве каишеве, а да не зна када су настали, без проблема би помислио да чита неки актуелни стрип, иако је дошло до смене генерација од времена када су настајале до данас. То показује колико је Мета био проницљив, али и како смо ми као друштво резистентни на промену.

Данас, у добу корона вируса, у току ванредног стања, када често игноришемо огромну опасност која нас вреба, желео сам да се подсетимо Метиних стрип каишева, али у прилагођеном издању! Наиме, одлучио сам да започнем стрип серијал „Бај Онзи у доба короне“. Користићу старе Метине стрип-каишеве, само ћу у њих уписивати другачији текст, по мом сценарију. У нади и жељи да се мало опустимо, мало насмејемо, али и да нас опет Бај Онзи опомене и скрене нам пажњу на тренутну слику и стање у друштву, на позитивне и негативне појаве, на наш менталитет који опет помало пркоси логици и здравом разуму!


СЕДЕТЕ СИ ДОМА и читајте Бај Онзија и Виртуелни музеј Цариброд!

Неколико табли, за почетак!







че има још....

Прикаска: Младен

23.12.18.

''Това беше на празник Трновицу
Ка' убише Младенче на Врницу''.



Пролог

''Слобода'' , недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 13 август 1955 год. Пирот, број 336, годинаVIII, страна 3

УБИСТВО У СВАЂИ

Младен Ранђеловић из Станичења имао је свађу са суседима. Од свађе се изродила туча од које је Младен задобио тешке повреде. Сутрадан је нађен мртав у својој кући. Истрага је у току.


''Слобода'', недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 17 децембар 1955 год. Пирот, број 352, годинаVIII, страна 5



СУДСКА ХРОНИКА

Због убиства Младена Ранђеловића из Станичења суд је изрекао казне строгог затвора и то: Милораду Недељковићу у трајању од 14 година, Чаславу Пешићу у трајању од 15 година, Смиљи Панић у трајању од 10 година и Правдољубу Ранђеловићу у трајању од 10 година.


1

… Добар дан сине, Бог ти помогал. … За куга? Младена ли? А ти сине, кој си? … За новине ли писујеш? Не знам сине кво да ти оратим, ама те скараше се и утепали га. Кво је било, ветар ти га знаје, свашта си народ ломоти. Кво из уста излезне, више се не врта. Оно се сине човеци скарају прво поди кров куде живују. Куде си видел да се карамо сас некојег на крај свет. Прво у кућу, па сас комшију, па сас другу кућу па сас некојег понатам у село. Текьв си је ред. Чек сине да преврнем кобилкуту на друго рамо, заболе ме коска.

Неје добро сине. Тија што га утепаше, че се врну дом. Када, не знајем, ама че си дојду. Големи човеци, навикли на тврдо и муку па че се врну из затвор. Младенче се нече дигне из гробишта, како је живел, тека је проживел. Преломен леб се сине не саставља. Ама синко, кво че буде сас детето? Те га, још детишњак, одлати по село, саде што заврши четворолетку, кол'ко је тој године? ... Једанаес!? Толко ли? И кво че сьга оно, куде че? ... У дом? Кьв дом? ... Е, синко, има ли тамо у тија дом мајћу и башту? Кој знаје куга там требе да слуша,  Ка се врне из тија дом, има и пред поштара да стоји мирно, знајем ја тој, причал ми Товил што је како ратно сироче бил по тија домови. Како па таја Смиља не помисле за детено? Ајде ако му је башта бил' алтав ама она му мајћа бре па да си не премисли кво че оно само? Мореее, и она си је за… него ај' да не лајем!

Отежа ми кобилката сине, до када че ме испитујеш? Имам си работу дом. ... Ај у здравље синко.

2

Леле! ... Добар дан, ево ја сам наишла па реко да надзрнем ... Зовем се Зорка Митић, башта ми је Драг... Него кво? ... Аааааа! Па што не вревиш него си се облекал како из комитет да си? Младенче ли? Е па ја све знајем, све сам видела. Де седни тук да ни седну кокошће. Овака, несьм бьш све видела али све знајем и тој једина оди цело село. Чим се топрв разведе оди Смиљу, он си је сас мене све тека, ли знајеш, казувал. Због теја меџе окол дом, скарал се сас Совићу и с Виту и с Мику. И тагај у црквеното поди школу на голем празник Трновицу је било оро и Младенче је најубаво играл и на цигање је давал паре да му свире, највише на Селима сас кьлне. И пил је, за кво па да не пије, муж је и требе да пије. И тува се прво потепали. Петорица на њег. И ритали га ка падал а он бил пијан. И после си дом отишьл и легал си да спи. И ка заспал, дошла му Смиља сас овијате из комшильк и рекла му ''Младене, боли ли те'' а он вој рекьл ''Смиљо, ти ли се врну'' а она му тагај рекла ''Де подигни главуту да те обришем оди крв'' и он се приподигал и она му протнула јужето окол шију и овија што били с њу почели да сецу и тека га обесили.

Ти неси из комитет, е ли? Оч да сврнеш на ''дивку'' при мен'? Сама сам си дома.


Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu