Славиња - Јабука у крлетки

Славиња је село смештено на северозападним падинама планине Видлич и ушћу Славињске реке у Височицу. Североисточна међа му је Сребрна глава и Миџор.

Када је почетком 19. века један од пионира књижевности код Бугара, Добри Чинтулов, радњу једне од приповедака из збирке „Сеоска идила" сместио у Славињу, сигурно није слутио да ће од села пуног живота, младости и лепоте, после два века остати само лепота.

И заиста Славиња је једно од места у којој се лепота открива већ са првим кораком или погледом. Да ли је то због срећно изабране наслоњености на Видлич, због литица над њом, због питомине и обиља воде око ње, због погледа на највише врхове Старе планине, свега тога заједно, сасвим трећег, четвртог, петог....или нечег недокучивог, неважно је.

Славиња је лепа и са полусрушеним кућама и полупуста и већ помало заборављена. То одмах осете намерници, то вечно памте Славињчани.

Зато јој се, за разлику од других Височана, враћају, без обзира на професију, старосну доб, стање или удаљеност. Један такав, можда од последњих, повратака у родну Славињу бележи камера Милана Маровића у пролеће 1940. године.

Бележи Косту Костића- Вату, посланика Царибродског среза у ондашњој краљевини Југославији, који жели да овековечи своју Славињу, своје кумство породици Џунов, и своје "Грло" и до данас мало познат кањон на Славињској реци.

Последњи повратак Косте Костића- Вате био је седамдесетих година прошлог века, када је урна са његовим посмртним остацима на Славињско гробље допремљена из далеке Канаде.

Са гробља испод Видлича, као и многи други Славињчани, Коста Костић може да сагледа Грло - место са миром у себи. Ту где је невелика река пре много милиона година на путу од Старе планине ка Височици најпре пробила пећину, па потом она, некакав труст или сила теже обрушила њену таваницу.

Резултат тога је кањон, не шири од пет метара, не виши од седамдесет и не дужи од петсто метара. Сасвим довољно дуг, широк, висок и стрм да га човек никад не заборави.

Због стрмине стена, води у Грлу је скоро немогуће прићи. А ако и приђете немојте се купати. То вам неће дозволити прозирно бистра „горска суза", која и по најтоплијем дану тешко да премашује пет- шест степени.

Зато је на Грлу најбоље да слушате, гледате и упијате. Оно је једно од ретких места где можете схватити говор, мирис и боју воде, земље и неба- тих праелемената космогоније.

Грло је и место где у седиментима кречњачких шкриљаца, они најхрабрији могу наћи многобројне и разноврсне амоните и као кроз какав уџбеник у наслојавању његових стена, читати историју Земље, палеоботанику, палеозоологију и палеотектонику.

Када се из Грла будете враћали у Славињу сазнаћете да се проширења у кањону зову „котлове", ковитлаци воде „буке", а фосилизовани амонити „охљувће".

Но нико, чак ни у Славињи, неће знати да вам исприча причу о специјалитету, необичног имена- „јабука у крлетки", чије је Славиња родно место. И ми смо је позајмили из истоименог романа Зденке Тодорове.

Ако сте помислили да је реч о млечном производу, нисте у праву. Ради се о слаткишу. Дуго је био понос кухиње династије Сакскобургот и увек се износио само пред крунисане главе и важне госте.

Оно што се зна је да је његов аутор, Славча Петров, инспирацију за изглед „јабуке у крлетки" добио гледајући Славињу са Грла.

Схватио је да је Славиња лепота опточена лепотом. То је транспоновао у слатко са оплатом од слатког. Да не би склизнуо у испразну сладуњавост, потрудио се сам и тајну рецепта „јабуке у крлетки" понео са собом у Славињско гробље.

Тако је направио ексклузивитет за којим чезну истински сладокусци, као што и истински љубитељи природе треба да чезну за Славињом, неисквареном лепотом у природној крлетки лепоте.

аутор текста: Алободан алексић Ћоса

објављено на сајту РТС 2008. године

Film: Rudareva sreća (1928)

Jedan od prvih jugoslovenskih igranih filmova snimljen je u kanjonu reke Jerme. Ovaj atipični kapitalistički propagandni film nazvan „Rudareva sreća“ sniman je sa ciljem pokretanja rudarske industrije jugoistočne Srbije, konkretno, kako bi promovisao rudnik uglja „Jerma“ u selu Rakita, koji se u to vreme gradio. Zbog prateće ljubavne priče i nekih scena, film je izazvao pravi skandal kada je emitovan, ali i još za vreme snimanja!

Direktor Eskontne banke iz Beograda Lazar Bugarčić, poslanik Dragiša Metejić i guverner banke Bajloni koji su finansirali su izgradnju rudnika Jerma, ponudili su reditelju Josipu Novaku, već poznatom po reklamnim filmovima, da snimi propagandni film i o ovom rudniku. Tako je Rudareva sreća bio prvi srpski „naručeni“ igrani film, odnosno film čije je snimanje finansirao privatnik!

Novak je prihvatio ponudu, ali nije hteo da snimi samo reklamu, nego je napisao scenario za igrani film u koji je, kroz priču o nastanku rudnika, utkao i melodramatičnu priču o ljubavi mladog rudara prema ćerki vlasnika rudnika, ali i o negativcu, surovom prodavcu alkohola, koji hoće da obeščasti devojku i uništi rudnik.

Naručiocu su se uplašili da će ovakva priča i dramski zaplet baciti u zasenak samu Jermu i njihov poslovni interes, ali ih je Novak ubedio da će čuvati njihove poslovne interese. Tako je u leto 1928. filmska ekipa iz Beograda stigla u predele kanjona Jerme, snimajući uz svoju priču i izgradnju železnice kojom će ugalj biti transportovan. Glavne uloge tumačili su poznati beogradski glumac i reditelj, Milutin - Bata Nikolić, lepu vlasnikovu ćerku Anita Mir, a mladog rudara, koji se u nju zaljubljuje, lokalni lepotan, pirotski geometar Čedomir Penčić, kojeg je Novak zapazio ispred hotela Nacional, prolazeći kroz Pirot.

Radnja filma je zasnovana na motivima priče o blagu cara Radovana, koje se navodno nalazilo u kanjonu Jerme, na taj način kritikujući praznoverja nacionalnih mitova, sugerišući da je u industrijalizaciji i modernizaciji jedino pravo nacionalno blago. “Rudareva sreća” je, iz današnje vizure, utopijski film o Srbiji (Jugoslaviji) kao buržoaskoj, industrijskoj zemlji. 

A malo je  reći da se priča sa ovim filmom završila kao u Holivudu: mladi Čeda i lepa Anita su se zaljubili na snimanju, a pošto im je ljubomorni Bata Nikolić zapretio glavom, oni su jednostavno - pobegli! Skrivali su se nekoliko dana, pa su, kada se ljubavna strast stišala, otišli da traže dozvolu od roditelja da se venčaju. Ne zna se šta je bilo sa Anitom, ali nesrećnog mladog geometra je majka držala zaključanog u kući dok se nije odrekao devojke. Čedu je, zbog skandala, napustila i njegova devojka Hilda, a u Pirotu mu je ispevana podrugljiva pesma: "Don Žuan si, Čedo, post`o, i za ljubav dade sve. Ne bilo ti, Čedo, prosto, zašto sada varaš dve". Posle svega što je doživeo u rodnom Pirotu, ali i zbog zajedljivih naslova u srpskoj bulevarskoj štampi, Čeda odlazi u Makedoniju. Oženio se Makedonkom, sa kojom je izrodio sina i kćerku. O sudbini njegove Hilde, koja ga je zbog bruke na filmu napustila, zna se da se kasnije udala i sa svojim suprugom rodila jednog od najvećih srpskih glumaca - Stoleta Aranđelovića.

Josip Novak je film nekako završio, dobio lepe pare (50 dinara za metar filmske trake), a gledaoci su hrlili da gledaju film zbog prašine, koja se digla. Rudareva sreća je premijerno je prikazan u beogradskom "Koloseumu", pre Drugog svetskog rata, ali ga je videla i publika u drugim delovima Evrope.

Pogledajte ga i vi, na stranicama Virtuelnog muzeja Caribrod:

Rudnik Jerma je ugašen šezdesetih godina prošlog veka, iako istraživanja pokazuju da tamo i danas ima veoma kvalitetnog uglja. Na mestu železničkih šina danas prolazi uski asfaltni put. Film Rudareva sreća se dugo smatrao izgubljenim. Njegovi delovi su pronađeni u arhivama i obnovljeni tek devedesetih godina.