na srpskom, по български, на шопсћи

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 2.

16.5.17.



Роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија. 

Пре него што прочитате наставак романа, погледајте и шта о њему критика у Бугарској.



СЪН, КОЙТО СЪБУЖДА

„Насън или наяве” е измамно смешна повест за съдбата на сърбина в годините на преход от нещо към нищо-нeщо, което нито може да се промени, нито може да остане същото. Обикновен човек на средна възраст, който работи в полицията, а през „свободното” си време пасе двете си кравички, за да може да свърже двата края, решава в даден момент да промени изцяло живота си, да стане друг човек и да избяга от оборския тор и подмятанията на колегите си в полицията. („Настана някаква организация без логика. Ходя насам-натам и гледам - изчезнаха стопаните. Накъдето и да погледнеш, няма стопанин. Само бандити. Така станах говедар. Като купих говедата, а от зор ги купих, колегите полицаи щяха да ми извадят очите.”)


Речено-сторено. Братислав Петрович разказва от първо лице леко и с много хумор историята на Ацо, който от прост полицай и говедар се издига до виден политик, след като първо основава своята Партия на либералните комунисти, и бива ухажван от политическите и бизнес средите в САЩ и ЕС, но и по балкански люто клеймен от политическите си противници, които ужасени наблюдават как той им издърпва „килимчето изпод краката”. Перипетиите в неговото израстване разкриват по много забавен и оголено прозрачен начин машинациите и находчиво-елементарните политически ходове, игри и далавери, които осигуряват пътя към успеха на политическото поприще, отварящо от своя страна вратата и към финансовите облаги от политиката - нещо, което и ние в България добре знаем и виждаме с очите си.

Езикът на Петрович е просторечен, на места диалектен и нецензурен, сочен, изпъстрен с пословици и игрословици, нерядко предизвиква взрив от смях; понякога този смях е през сълзи, стига човек да си даде сметка за ужасяващата реалност, където протича действието. Това е език, който след навлизането на Ацо и колегите му от партията в политиката изведнъж се „обогатява” с купешката политическа лексика така, както те самите се докарват в новите си модни дрешки и островърхи обувки…
Написана с лекота, повестта и с лекота се чете. Опростеният слог и сюжетната линия по неподражаем иронично-сатиричен начин рисуват житието-битието на обикновените сърби и на „политическата класа”, чийто живот и дейност - макар и не съсем непосредствено - също са обект на косвено изобразяване; те са демаскирани, демитологизирани и показани като на длан така, щото човек изведнъж схваща колко елементарни са всъщност някои иначе скрити или умело прикривани механизми и лостове на властта, на политическото влияние, на политическата търговия…

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 1.

8.5.17.

Виртуелни музеј Цариброд ће вам у наредном периоду у неколико наставака омогућити да прочитате цео роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија.


О РОМАНУ

Смешан с’н ил’ горка јава?


Крајем  XIX и почетком XX века српска је књижевност обогаћена појавом неколико плодних, оригиналних писаца који су се бавили сатиром у прози, након сатирe у стиху Јована Јовановића Змаја.  Та традиција српског народа да сатиром и смехом узврати на политичка превирања друштва траје и данас.  Здрав народни дух који се смехом одупре лудостима свакодневице будан је и данас. Познала сам га и у роману „С’н ил’ јава“ писца Братислава Петровића - Браце. Браца је уникатна, аутентична појава у књижевности, а у исто време се надовезује на традицију.
      Роман „С’н ил’ јава“, како и доличи сатиричном делу, обрађује једну сасвим актуелну тему. Реч је о ономе што је наша свакодневица – политика. Наиме, након пада монополитичког система, већина људи, обичних, малих људи, се је нашла затечена брзим и наглим променама друштва. Политичке партије су почеле ницати ко’ гљиве након кише, а све су нудиле мед и млеко, или, како каже Аца, главни јунак романа:
„ Скупштину не пропуштам. И куга год там слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б,’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре оволко назадл’к иде?“
Тако, са овом дилемом у глави и са жељом да и он мало окуси лагодан живот т.ј. хлеб без мотике, Аца креће у поход – оснива своју партију! Ако могу толики, шта недостаје Аци? 
Кроз све згоде и незгоде на које наилази Аца на том путу писац гради оштру критику и потсмева се свим аномалијама друштва. Нису поштеђени критике ни људи који, трудећи да се уклопе, још више доприносе карикатури свакидашњице. Нема сегмента или аномалију друштва који није засегнут у роману Братислава Петровића - Браце. Од породице, која драстично мења начин живота, преко људи који су постали превртљиви и лицемерни да би се прилагодили новим условима,политичарима, па све до наводног душебрижништва међународне заједнице, којој је, као, веома стало да и Србија просперира и ухвати корак са светским поретком.
      Занимљив је начин на који се сатира и хумор преплићу у овом роману. Док је друштво предмет оштре и луцидне сатире, мали људи, народ, извор су једног здравог смеха који произлази из њихове сналажљивости, а по народној: „Сиромах човек, живи ђаво.“
Утиску, позитивном, који изазива дело, придоноси и језик на који је написано. „С’н ил’ јава“ писан је на дијалекту ауторових предака, живим народним језиком и дијалогом, што му даје посебну драж и уверљивост. Ликови су веродостојни, пластични, пуни живота, а радња уверљива. То нас тера да потонемо, смејемо се и размишљамо заједно са Ацом и другим ликовима. 
Уверена сам да ће свако ко узме роман у руке, имати прилику да се насмеје, али и замисли пред сликом савременог друштва.

проф.књиж. Жаклина Филипова- Свеќаровска






С’Н ИЛ’ ЈАВА


1


Седo’ си одоцутра на дрвник преди амбар и самујем си. Ете ју мојна мела собу, и дојде сас ђубрoвник куде мен’ и виде ме да ме уватил голем чемер. Много ме она знаје. Цел век сам сас њу провел. Видела да се сас мен’ некво дешава, да ми се душа растрза. Свлече се до мен’ и седе. Ћути. Ја само савивам дуван у ’артију оди џак и трзам. Ма поубаво и’ савивaм него ли онија кубансћини брадоња. Њем’ и личе. А на мен’ од зор. Ћути она, ћутим ја. Њуримо обадва.
– Да донесем ли рећијицу? – питује ме.
– Нечу!
– Што? Какво је сас теб’?
– Ништа.
– Неје тека. Некво само уздисаш.
Кво да вој оратим. Знаје ме у петопарац. Никад ју нес’м лагал. Пробам понећи пут. Тека некуде се замратим, па си дом понећи д’н не виџевљам. Па још оди Ненавицу почнем да смишљујем кво да вој дом оратим, куде сам бил. И че ју л’жем. Али ми л’жата не иде сас руће. Нећи, бре, умеју. Ма изл’же те и не трепне. Ма и тија си, изгледа, верује у тој кво л’же. Ја н’ умејем. Че вој оратим кво ме налегло.
– Чу продaвам говедава.
– Какво? – упрла сас очи у мен’ кô вапира да је видела.
– С’г у Љуберажду на вашар има да и’ продадем.
– Ма кво је на теб’? Кво си се најадовил тол’ко?
– Решил сам да и’ продавам. ’Очу и ја малко да живим како друђи љуђи.
– Не мож’ тека. Без говеду смо алтави. Ја не давам.
– Ма куји тебе питује. Ја сам домачин – вревим вој и гледам некуде у Ракош.
– Да нема у кво да се возим... Почеше нође да ми клецају. Овак’ си седнем на колесницу, па си отидем с’уде. Не дам говеда да се продавају.
– Е, чу ји продадем из инат! – дрвим се ја.
Јадна упиљила у мен’, и ћути. Кво че. Паћена и сирома’ душа. Мора домачин да се поштује. Ал’ гледа да пај најде некво да не остане без повозницу. А поштује ме, нече да се прсти сас мене кô друђе жене. Ууу, какви џампири има... И орати ми:
– Па добро... Ако си тека решил, продавај. Купи т’г коњи и чезе.
Лелеле.... Леле.... Тури ми сол на рану. Ама никад нес’м окал на њу. Јер неје никад ни била за кабат. Све сам си ја бил за кабат. А кам’ли па да ју шљепнем, како друђи мужи што работе. Ма где ми с’г помену чезе и коњи. Оди тој ми се мрачи пред очи. Стеза ме поди груди. Кад вој окну’:
    – Да те више нес’м чул да ми помињеш тој зло. Чу ти главу одсечем кô на пиле. Овдена на дрвник. Онуј слику да отидеш из горњу собу да стуриш кудено ми се деда сликал у чезе сас њигови коњи. За коњи нечу да чујем више.

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu