Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 1.

Виртуелни музеј Цариброд ће вам у наредном периоду у неколико наставака омогућити да прочитате цео роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија.

О РОМАНУ

Смешан с’н ил’ горка јава?

Крајем XIX и почетком XX века српска је књижевност обогаћена појавом неколико плодних, оригиналних писаца који су се бавили сатиром у прози, након сатирe у стиху Јована Јовановића Змаја. Та традиција српског народа да сатиром и смехом узврати на политичка превирања друштва траје и данас. Здрав народни дух који се смехом одупре лудостима свакодневице будан је и данас. Познала сам га и у роману „С’н ил’ јава“ писца Братислава Петровића - Браце. Браца је уникатна, аутентична појава у књижевности, а у исто време се надовезује на традицију.

Роман „С’н ил’ јава“, како и доличи сатиричном делу, обрађује једну сасвим актуелну тему. Реч је о ономе што је наша свакодневица – политика. Наиме, након пада монополитичког система, већина људи, обичних, малих људи, се је нашла затечена брзим и наглим променама друштва. Политичке партије су почеле ницати ко’ гљиве након кише, а све су нудиле мед и млеко, или, како каже Аца, главни јунак романа:

„ Скупштину не пропуштам. И куга год там слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б,’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре оволко назадл’к иде?“

Тако, са овом дилемом у глави и са жељом да и он мало окуси лагодан живот т.ј. хлеб без мотике, Аца креће у поход – оснива своју партију! Ако могу толики, шта недостаје Аци?

Кроз све згоде и незгоде на које наилази Аца на том путу писац гради оштру критику и потсмева се свим аномалијама друштва. Нису поштеђени критике ни људи који, трудећи да се уклопе, још више доприносе карикатури свакидашњице. Нема сегмента или аномалију друштва који није засегнут у роману Братислава Петровића - Браце. Од породице, која драстично мења начин живота, преко људи који су постали превртљиви и лицемерни да би се прилагодили новим условима,политичарима, па све до наводног душебрижништва међународне заједнице, којој је, као, веома стало да и Србија просперира и ухвати корак са светским поретком.

Занимљив је начин на који се сатира и хумор преплићу у овом роману. Док је друштво предмет оштре и луцидне сатире, мали људи, народ, извор су једног здравог смеха који произлази из њихове сналажљивости, а по народној: „Сиромах човек, живи ђаво.“

Утиску, позитивном, који изазива дело, придоноси и језик на који је написано. „С’н ил’ јава“ писан је на дијалекту ауторових предака, живим народним језиком и дијалогом, што му даје посебну драж и уверљивост. Ликови су веродостојни, пластични, пуни живота, а радња уверљива. То нас тера да потонемо, смејемо се и размишљамо заједно са Ацом и другим ликовима.

Уверена сам да ће свако ко узме роман у руке, имати прилику да се насмеје, али и замисли пред сликом савременог друштва.

проф.књиж. Жаклина Филипова- Свеќаровска

С’Н ИЛ’ ЈАВА

Седo’ си одоцутра на дрвник преди амбар и самујем си. Ете ју мојна мела собу, и дојде сас ђубрoвник куде мен’ и виде ме да ме уватил голем чемер. Много ме она знаје. Цел век сам сас њу провел. Видела да се сас мен’ некво дешава, да ми се душа растрза. Свлече се до мен’ и седе. Ћути. Ја само савивам дуван у ’артију оди џак и трзам. Ма поубаво и’ савивaм него ли онија кубансћини брадоња. Њем’ и личе. А на мен’ од зор. Ћути она, ћутим ја. Њуримо обадва.

– Да донесем ли рећијицу? – питује ме.

– Нечу!

– Што? Какво је сас теб’?

– Ништа.

– Неје тека. Некво само уздисаш.

Кво да вој оратим. Знаје ме у петопарац. Никад ју нес’м лагал. Пробам понећи пут. Тека некуде се замратим, па си дом понећи д’н не виџевљам. Па још оди Ненавицу почнем да смишљујем кво да вој дом оратим, куде сам бил. И че ју л’жем. Али ми л’жата не иде сас руће. Нећи, бре, умеју. Ма изл’же те и не трепне. Ма и тија си, изгледа, верује у тој кво л’же. Ја н’ умејем. Че вој оратим кво ме налегло.

– Чу продaвам говедава.

– Какво? – упрла сас очи у мен’ кô вапира да је видела.

– С’г у Љуберажду на вашар има да и’ продадем.

– Ма кво је на теб’? Кво си се најадовил тол’ко?

– Решил сам да и’ продавам. ’Очу и ја малко да живим како друђи љуђи.

– Не мож’ тека. Без говеду смо алтави. Ја не давам.

– Ма куји тебе питује. Ја сам домачин – вревим вој и гледам некуде у Ракош.

– Да нема у кво да се возим... Почеше нође да ми клецају. Овак’ си седнем на колесницу, па си отидем с’уде. Не дам говеда да се продавају.

– Е, чу ји продадем из инат! – дрвим се ја.

Јадна упиљила у мен’, и ћути. Кво че. Паћена и сирома’ душа. Мора домачин да се поштује. Ал’ гледа да пај најде некво да не остане без повозницу. А поштује ме, нече да се прсти сас мене кô друђе жене. Ууу, какви џампири има... И орати ми:

– Па добро... Ако си тека решил, продавај. Купи т’г коњи и чезе.

Лелеле.... Леле.... Тури ми сол на рану. Ама никад нес’м окал на њу. Јер неје никад ни била за кабат. Све сам си ја бил за кабат. А кам’ли па да ју шљепнем, како друђи мужи што работе. Ма где ми с’г помену чезе и коњи. Оди тој ми се мрачи пред очи. Стеза ме поди груди. Кад вој окну’:

– Да те више нес’м чул да ми помињеш тој зло. Чу ти главу одсечем кô на пиле. Овдена на дрвник. Онуј слику да отидеш из горњу собу да стуриш кудено ми се деда сликал у чезе сас њигови коњи. За коњи нечу да чујем више.

Ћути. Ћутим и ја. Омрзал сам коњи кад сам видел какви и’ све имају. Еј... кад сам Госпаву видел, купила чезу и коњи. Онуј што вој труше вола... Е нечу да ја будем како њу. До јучер ишла у рашијен сукњор и сас оп’нци два броја поголеми, па клипчу, а с’г се зајездила у чезе... Госпођа. Нечу так’в господин да будем. Па макар вечито говедар остал. Њури мојва. Сирома’ неје зла, само бесна и она кад вој дојде. Чу да вој оратим што чу говеда да продавам:

– ’Очу и ја малко оди свет да видим. Заробил сам се овдена сас говеда, па само трчим. Трчи куде командира на работу, па отуд само капу врљим и опасач закачим на сливу, па ајд у шталу... Рини, води говеда на пашу. Нечу више! Је л’ ти јасно? Нечу! Че си идем у варош куде деца. Да ми купиш патиће и тренерку једну и мајицу, да га не блазним сас овеја дреје што ми и’ држава дала.

Напуниле ми се очи сас сл’зе. И на њу. Ровемо на дрвник оба. Она си брише образи сас шамију, и че ми вреви:

– Да донесем по једну да гл’немо...? Туга ми поди груди станула голема.

– Нечу! Ни тој више нечу да турам у уста. Има само да пијем сокови.

– Да донесем т’г оди дрењине...?

– Нечу! ’Очу онија што и’ цел свет пије. „Цоца-цолу”.

– Да донесем сирињенце...? Од синоч неси залок ’леб турил у уста.

– Нечу! Нечу ни тој наше смрдљиво сириње више да турам у уста. Чу једем оној што је од фату. Што је убаво и у шарен чорбал’к паковано. Све растурам и идем, и ја да будем малко граџањин. А неје да ми се умргују милицајци кад улезнем на работу што смрдим на лајна.

И тека га ја реши’ одоцутра. Тешко ми пада. Душа ме боли. Ал’ че и ја малко од светав да узимам. Кад ме башта спаси оди овце, па ме запосли у милицију, мислел сам да чу да будем човек. Домачин. Оно јок. Одма’ се натунти. Почеше Шифтари да си траже њину Репубљику, почеше предузећа да сиромашеју. Народ си остави села и дедовине, поче се запошљује и да слугује по градови. Куће изнаправљаше големе кô касарне. Нема да мож’ да и’ оружају никад. Плата у милицију никаква. Ожени’ се, па дојдоше деца на свет. Ма не могу динарч’к да завртим. Башта ми орати да си потезам штале и плевње и да си чувам говеда, а помалко да поприрабочујем у милицију. Вреви да је најбоље да се човек ’рани на државна јасла, а да пије домаће си, нашинско млеко. И тека га ја послуша’. Бео’ скрпил нећи динар и купи’ си говеда. Мож’ и тој да не би’ работил, али почеше предузећава да пропадају. Мојва остаде без работу. Овол’ћи свет гол ’оди, а њојно предузеће које је шило одела пропада!?!? Напраји се неква логика без логику. Некако, по свет ’одим и гледам, се потикаше домачини. Куде се обрнеш, нема домачин. Само балафурдија. И тека ја постадо говедар. Кад купи’ говеда, а од зор сам и’ купил, милицајци да ми очи изваде. Командир се распењавил како че с’г да му брукам службу, како че да му помалко работим. Ма мен’ га па уз матрак. На једно у’о улази, на друго излази. Кво че он на мен’ да вреви, кад сам ја робувал за овуј државу, он се т’г на матер за сукњу држал, и с’г њиговото је убаво, а мојто је брука. Деца сам си школувал сас телчина, сас сирињенце, а мојту плату сам давал за трице, за концентрат, на марвењаци… Како год га обрнеш, пресипувал сам из шупљо у празно. А гледам, бре, нећи вечито седе и дрему по кафане и пај боље живе од мен’. И за тој ми пукло и че продавам говеда. С’г за нећи д’н има да отидем у Љуберажду на вашар, и да продадем Шарку и Булку. Па кад улезнем поди вејник куде најголема труба има и тупан, па кад окнем певаљку, сас најголему предњицу и задњицу… Има само да жокам. Да си тугу, јад и чемер на песму и свирку искарам.

Отидоше говеда. Ма само што реч реко’ да че продавам говеда, довлече се јед’н шпекулант из Пуковац и откара и’. А и мојва је била повиш’ за тој да и’ дадем на шпекуланти него ли на вашар. Знаје ми нарав. Че се видим сас мојви Сувопланинци, па че тргнем некоју, а с’г сам и у муће, па че ме погоди свирка и одоше еврови. А овак’, овија ми наброји паричће, она и’ смота и одма’ и’ скута некуде. Отидомо си у варош куде деца. Купи ми одма’ преоблекло, да не зверим света. Накара ме, те се и обрија.

– Немој да блазниш свет т’к’в. Урасал си кô мојна градина у траву... Бричи се.

Обричи’ се. Кво да работим... Окупа’ се. Оно поди мен’ у каду – орање... Тече вода кô парњачу кад чисте. Черкава и син се зарадували. Одма’ ме турише на веранду да поседим малко. Заклопи си дом у Смрдан. Че си идем тека понек’д. Жал ми само што сам с’г подалек’ оди Лужницу. Него оно и там’ се веч истрови народ. Син’в ме доводи при компјутер да ме учи како да имам глед’ње из столицу по свет. Ма тој ме учише и у милицију, али ја нес’м ’тел да пантим. Орати ни неква госпођа, прича, вреви... Него на шупљу главу улази, али нема за кво да се закачи. Ништа нес’м попантил. Она орати, ја си из задњу клупу мислим на мој Смрдан, Голаш, Осови...

Мојва се изврндупила у црђе. Госпођа убава. Сврљила шамиче. Черкава ју води куде берберина те ју офарба, начешља, наколмува. Ма уплаши се кад ју видо’ на врата. Друга жена. Запела черкава и нокти да вој фарба.

– Немој – окам ја – че угалати тесто кад меси ’леб.

Они ми се смеју. Квоч, прост човек. Седал сам на вернаду, а оно ми још мис’л кво ли ми с’г кравене Булка и Шарка работе. Па кво че работе, че и’ поједемо на кобасице. Да из’ране гладан народ. Научил сам да некво петљам кад завршим сас работу, не могу да седим. Да говејем тиће тека. Идо’ и у милиц’ју, кад ме там’ видоше, да попадају. Ја миришем кô тр’ндавил! Син’т ми купил оној „пуно силвестре”. Ма б’ш пуно, до вр’ га напунили! Кад се обричи’, па кад се начапка’. Смрдим на борак. Командир кад ме виде, ма не мож’ на њигове очи да си верује.

– Ма кво је, Ацо, сас теб’? Осети’ да некво мирише ч’к куде мен’ горе – вреви.

Ете... Срамим се преди њега. Стури’ и ја штроку. И мислим се ја какво, кад врљим опасачан, да петљам. Некво мора да се работи. Да сам сас народ. Овак’ чу да се уцрвавим. Мисле’ да окнем Ђошу, учитеља, он увек има убави мислови за бизнис, да га питујем за некву работу, али не ’теја. Нека да си ја сам сас мојву главу смислим. Па ја ли сам алтав? Син’в ми купи и убаве цигаре. „Мали бора” нек’в. Б’ш је малеч’к. Све га палим оди пола сас упаљачав. Дл’га неква цигара, а ја сам си навик’л на мојве кратће. Запали’ једну, а она умириса цел комшил’к. Мојва ми изнесе нек’в горчељак. Аууу... Реко’ да нече да ме трују! Црно у шише, а горчи кô пелин. Син’в ми се семеје. И вреви ми:

– Па тој, тато, пелинковац.

– Еве си ти га – вревим му.

Па тој ли бре младињава пије? Че се потрују. Ма ја кад си пинем од мојну сливову... Или кад се натмури под јесен, а ја си згрејем у лонче, еј, прекај пола ћило. А оно мирише цела мала. Па вурдица... Па још бели лукац ако сам па јел, па кад подригнем, а оно вапири и сотоње около мен’ падају на грбину. Гурну’ си им чашуну, нечу да пијем отрови. ’Очу сас трезну главу да си мислим сас какво да се бавим да ми време про’оди. Мора да некво работим кад не работим. Да се сас народ пај на’одим. Онака, ми говедари се најдемо, па си оратимо. Вревимо чија крава близнила, куји кол’ко млеко предал на шупу. Па дојду и овчариви, и сас њи смо се убаво слагали. Сас коњариви некако несмо могли да се најдемо у орату. Јер они се прче, а кво оди коња имају? Само мож’ да га јашају. А ми говедари, ем се возимо, ем муземо, ем телчинка имамо. Овчариви бољи и оди нас говедари, они и шишају овце. Па си плету чарапе, па вунеле... Па си и шубару понекој скроји. Па кожув. Сас кво с’г да га блазним по свет? С кво, кад немам говеда? А сас народ да сам. Мојва седла у собу и пуштила телевизор, само притиска неква ситна дугметија, оно ч’с се појави неква облечена, па неква соблечена, па некви сас машне. И сви некво орате. Има и овија што поју. Ја зркнем оди терасу, и пај си мислим. И одјед’нпут чу’ на телевизор. Чујем орате у скупштину. Ма не орате. Сваде се, те грми. Ја не знам овој какво је. Па ми милицајци за онакве сваџе ’апсимо, бре. Трпамо у затвор. А они га блазне преди с’в народ и њим пај никој ништа не мож’. Ама ми сину одједанпут кô кад сине муња и кад цепи цериће у Габар: сас политику чу се бавим!

– Жено! О, жено! – окам оди терасу, а оно про’оде љуђи поди мен’ по пут и звере се.

– Кво је? – дотрча куде мен’ прозверена.

– Наш’л сам си работу, да работим кад не работим.

– Како, завалијо? – звери се она.

– Чу се сас политику бавим.

– Убил те Господ да те не убије. Пај ти некво падло на туј шунтаву главу. Ти сас политику...? Па там’, бре, иду ак’лни љуђи. Тој неје за теб’.

– Б’ш је за мен’. Ја ли нес’м ак’лан? Све си знајем оди пољопривреду, оди говедарство...

Т’г се сети’ за Ђошу, учитеља, па реко’ на мојву:

– Сас Ђошу че напрафимо план и кад на државуву понудимо шипци без трње, кô мушмуле големи, па пекмез оди њи’ кад напрајимо... Здрава ’рана. Само мора некој да у скупштину тој каже. Овија ништа с’г не казују, само се сваде.

Она ме гледа. Упиљила у мен’ кô кад поганац види змију. Ништа не орати. Само ме гледа.

– Тека, тека... Сас политику – ћимам сас главу и оратим вој. – Кад је мог’л Марјан из Масуровци да се коље сас Београџањи, што па ја не могу. Па ја сам за сваџу тата-мата. Само кад имам сас куга. Ууу... Ал’ сам си наш’л работу.

– Црна зaвалијо... – ока ми мојва. – Ал’ знајеш ли да су га утепали. Тог Марјана. Тека си ми оратил. Че утепају и теб’.

– Нек утепају – недоказан сам ја.

Она се прекрсти, оћута се. Ја си седим на веранду, пушим и мислим: „Ма тека си је. Политика. Туј има мрљовина. Има туј свашта. Лелелел... Ал’ па кад чује командир, има да ме поздравља после он мен’. Кô дан’с кад ме виде намирисаног. Чу пробам и сас политику. Сас говеда сам пропал, ајде да пропаднем и сас политику...”

Крену ја да се учим кво ми све требе да би се сас политику бавил. Испол’к. Чу будем потајни. Да не виде кво ’очу. Тека сам чул да требе да буде у политику. А и да не кажу да сам тутубан. Тој ме научил јед’н мој колега. Он је вечито ћутал. Ја му оратим: „Де бре, Вељо, продумај некво...“ А он ми вреви: „Нечу. Боље нек мисле да сам будала, јер ако провревим, има и да виде да сам будала.”

Видо’ на телевизор да мора да се прво убаво облачим. Купи ми мојва убаво одело. Па има еврићи оди говеда. А батали сас мене и да орати. С’г си има децуву, па си сас њи’ вреви. Ја сам вој у друђи план. Ја па само ашикујем по чаршију. Оди једну до другу кавану. Учим се да работим сас политику. А и кад работим на работу, ја не оратим куј кво украл сас љуђи, јер ме више не интересују лопови што крадну. Чврсто се спремам у политику... Љуђи по села кукају док работим: „А, бре, све искрадоше! Све посекоше шибу. Кво милиција работи?“ Ма јок. Ја и’ и не чујем. Мен’ си занима куј кво мисли, за куга је гласал на задњи избори. Лопов да пројде куде мен’, нема га видим. И све се мислим у кују странку да се пријавим. Да ми даду њину карту, да сам члан, кô у задругу што бео’. Слушам, гледам и зверим се. И телевизор свако вече и јутро гледам. Скупштину не пропуштам. И куга год там’ слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били, бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ’: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре овол’ко назадл’к иде? Негде мора да несу у праву. Кад би мог’л да се ја учланим у све партије...“ Питујем тека издалек’... „Ма јок. Т’г чеш тек да начисто пропаднеш. Неје тека убаво”, орате ми. Јер после сас куга да се карам? А ја волим да се карам. Тека увечер се врнем оди работу, и сас мојну легнем, и вревим вој како се не могу определим ни за једну партију. Еј, много паметна женетина била, вреви ми:

– А што си т’г ти не напрајиш твоју партију?

Одма’ се рипну из кревет. Овој жена била за амбасадора. Ма за конзула... Ма за секретара на тија нашити што там’ по бели свет раде за нас, а плачују и’ сас странсће паре. Како се бреј то нес’м сетил! Б’ш мојва жена има ак’л. Напраји си бре, Ацо, твоју партију!

Туј ноч не спа’. Само се преврта’. Једва дочека’ да с’вне, па да се оправљам на работу. Диго се, али с’г како да ју прајим? Неје, бре, тој леса па че ју сковеш. Тој, бре, партија! Мојва се омила, сварила каве, и вреви ми да требе да идемо да заламамо ђиже у лозје. А и градина требе да се наваџује. Ма јок, оратим вој да си иде сама, јер сам с’г у мис’л како да прајим партију. Да ју прајим, а да никој не знаје. Јел че ми растуре тија планови. Ми смо так’в народ. Сети се за Ранка. Да ли да се влачим куде њег’? Он, бре, млого ак’лан човек. А и сас политику је се бавил. Ама... Неје он правил ниједну партију. Партије су њег’ правиле. Јок. Нечу да идем куде њег’. Да питујем Ђошу учитеља... Ака... На њег’ млого тупави ђаци. Све ћутуци. Неје и’ млого научил. Нече ни мен’. Туј ми требе човек куји је малко ак’лан, и куји има да некво и приватно работи. Па да га убедим да овој с’г ич не ваљаје, а ми кад дојдемо на влас’, али прво требе да прајимо партију, че да пијемо наместо воду млеко. Командир’в ми паметан човек... Али куји смеје њег’ оди тој да питује. Кад чује да че прајим партију, че ме одма’ затвори, јер знаје да чу прво по њег’ да ударим. Све што је ме кажњевал има да си теј паре искамчим. Нечу ни њег’.

Госпаву да окам, на њу некво издалек’ да вој вревим? Кво знаје она? Сељак је тој, лукаво. Е б’ш затој нечу њу да окам, јер мен’ не требу много ак’лни, мен’ требу онија да будемо сви заједно и сви исто да мислимо, а ја да командујем, а они да ми се не опиру. Она че прва да ми се опре, јер још мисли да вој је волан отрујен, а да ја нес’м ’тел да вој најдем тога кује га је отрул. Нечу њу. Ма бре, што ја не окнем Мирослова? Он, ем работи све сас доктори, ем има и бизнис. Ма тека је, њег’ чу окам. Мирослов је најбољ’. Сас њега че ми улезнемо у историју. Ил’ че пропаднемо, ил’ че ни панте. ’Вати’ се да га окам на телевон... Ма јок! Че се надигнем и право куде њег’! Па че си ми седнемо и че си оратимо. Тека и би.

Леле, кад ме виде... Не може да ме препознаје. Па ја сам, бре, друђи човек. Обричен, дотеран, намирисан. И друђи јенџ’к с’г носим, купила ми черка у Ниш. Ма целивујемо се кô да смо пијани. Несмо се одавна видели. Седомо у кавану куде Буђавца и ја че му оратим:

– Мирослове, како ти иду петлиџањи? Пипер?

– Лоше, Ацо. Лоше... Лоша година.

– Само да дојдемо ми на влас’, Мирослове, нема ниједна више лоша година да буде.

– Како, бре? – питује ме он, а отворил очи кô бибе, оној ливадско пиле.

– Па ми че владамо, бреј, Мирослове. Куде нас нема да буду лоше године.

– Де, кво че да попијемо, Аце? Може ли по једна?

– А јок, Мирослове. Тој више не работим. Ја се с’г са политику бавим и ја не смејем да пијем.

Он ме гледа па све не верује.

– И како га ти цениш, Аце? Какво да прајимо?

– Мирослове, да ми прајимо партију! Нашу партију.

– Па може ли тој?

– Може. Куде нас све може.

– Па како че ју прајимо?

– Л’сно. Че се саберемо сви куји од куде и че ју напрајимо.

И тека у орату, ми и мезнумо сас Мирослова. Ја си цевчим нек’в сок, он узе некво мал’цко пиво. Ја га гледам... Па ја сам из поголемо шише рећију пил, а гле’ с’г у каква шишетија сипују пиво. Ма овија свет се изопачил начисто. За тој че га ми мењамо. Само партију да напрајимо. И убеди’ ја Мирослова да требе да се удружујемо и партију да прајимо. А он ме питује:

– А како че ју, Аце, крстимо?

– Куга? – питујем с’г ја њег’.

– Па партијуту.

Гле’, стварно. У праву си је човек. Па мора да ју окамо некако. Е, на тој ја нес’м мислел. И мојна како да се не сети да ми тој каже. Све ме, бре, убаво посаветује, а тој најглавното забоварила.

– Па како ти вревиш, Мирослове, да ју ми крштевљамо?

– Па не знам, Аце...

Мислим се ја сас мојви шиник на рамена и смисли’ га. Да се некако ми сас името најдемо измеџу овија с’г што владају и онија што су владали. Да си ми пај будемо негде на средину. Ни там’ ни овам’. Да ни партија не личи на ниједну, а да мож’ да утрчујемо и там’ и овам’, када ни како затребе. Да не љутимо ниједну партију. Политика је тој.

– Слушај, Мирослове – вревим му ја – да ти чича орати. Ја сам стар, ти си млад. Ја сам си волел Тита и комунисти, ти и’ не пантиш ниједнога, али знајеш с’г овија. Да се не увредимо ни ја ни ти. Јер ми че будемо баштеви на нашу партију. Да вој ми дадемо името које че мен’ да сеча на моје, а теб’ да сеча на твоје.

– Па које тој име да буде, Аце? – питује ме Мирослов.

Мислим се ја у себ’: „С’г па мора и да прајим партију па још и да вој буџујем и кум. Кво се ја у тој разбирам?”

Вревим на Мирослова:

– Прва реч, Мирослове, мора да буде „партија”.

– А друђете речи?

– Па некво с’г ти смисли. Ја најглавното смисли’. Ете, рек’л сам прву реч: „партија”! Тој најтешко, докле појде... Е с’г си ти мути мозак.

Мирослов окну још једно пиво. Буђавац му донесе. Жал ме да га гледам из какву малецку влашу пије пиво. Оној ни на деца на онаква шишетија цуцлу не турају. Кво ли осеча сас оној пиво? Кô привезак... Отпи га, па ми вреви:

– Аце, да ми у туја партију туримо некво име које че да означава слободу. Да будемо ипак ми демократска нека европска партија.

– Па ајд… Како ти велиш, ете нек буде Партија слободе...

– Ма јок, Аце, не ваљаје тој. Некво име кује нече пуно да разуму. Јер куде нас што си понеразумљив, све боље про’одиш.

У праву је човек. Ма ’тревил сам га што сас њег’ вревим. Ак’лан. Т’г се огласи:

– Аце, да туј слободу ми туримо да буде страњска.

– Ма ако. Ако се разумиш у тија страњсћи.

– Па ете, нек буде Либерална партија.

– А квој тој значи, Мирослове? – питујем га ја.

– Па Слободна партија, Аце.

„Убаво име”, мислим се ја. Ама, овеја друђеве партије све по три речи имају. А нашава само две. Нече да ваљаје. Оратим на Мирослава:

– Мирослове, али још једна вој реч треба. Некако ми куса само сас две речи.

– Па ете, Аце, ти си постар. Ти вој даде прву реч, ја другу, дај вој с’г ти трећу реч.

Тићем однекуде некој рече: „Комунисти“! Ја се пресеко’. Кој ли овој окну? Кад оно, Буђавац. Носи да ни части сас по једну туру, што смо седели куде њег’, а све ни чул кво смо вревили. Па си мисли јутре че му буде кавана славна, јер туј је створена једна партија. Неје тој малко.

– Партија слободних комуниста! Ацо, ти си бил како и ја некада комуниста. Ете, све имате – орати ни Буђавац, док отпишује на мен’ „кока-колу”, а на Мирослова оној бебинско пиво.

„Бреј, човек у праву”, мислим се ја у себ’. Б’ш си је тека. Диго’ се и целивова’ Буђавца, па Мирослова, Па се рукувамо, па се пај целивувамо. Готово, ете и партију напрајимо. Е, с’г че се бавимо сас политику. С’г че збирамо народ. По Лужницу, по Коритњицу, по Нишаву. Че и’ убеџујемо, че и’ л’жемо, али мора да и’ саберемо. Одо’ си дом с’в сретан, кô кад ми сливе роде, а лозје не утепа облак.

други део