Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.
Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.
Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.
Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.
Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.
Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.
Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.
За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.
Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.
Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.
Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.
У наредном периоду ћете на страницама Виртуелног музеја Цариброд моћи да читате шта је Константин Јиречек записао о Цариброду, његовој околини, људима, ношњи, манастирима...
Након ¾ часа од краја клисуре стигли смо до нашег циља, у Цариброд. Становници му изговарају назив Царев брод (Czarеw Brod пише још Вранчић 1553. год) или Цареброд; некада се овде заиста плаћала царска „бродарина“ (царина). Градић је смештен у пријатном окружењу, у издуженој, доста тесној долини, између високих горских обронака на левој обали Нишаве, ограђеној врбама и тополама. Међу неoмазаним кућама од блата са крововима од ћерамида издваја се неколико нових, белих управних зграда. Овде се налази начелник округа, мировни судија, царина и државна трогодишња градска школа, у чијем дворишту су нам показали два ухваћена орла. Лекара овде нема; за апотеку је коришћен кабинет хемије у школи. Поред реке се уздижу класичне сеоске колибе, са округлим, плетеним кошевима за сушење кукуруза. Становништво (1074 душа) се састоји од старих житеља и досељеника из Пирота, који су, незадовољни српским властима, прешли у Бугарску. У главној улици, прилично живој, могу се запазити многи дућани и многобројни ханови. Смештај смо нашли у једном хану са ниским, нумерисаним собама и лежајевима, који је носио име оближње Видлич Планине, која дели долину Нишаве од долине Височице. Усред насеља издиже се недовршена џамија, успомена на спахије и Черкезе, којих више нема. Предања кажу да је Цариброд пре 200 година био прилично велико село са 800 кућа, али овај податак не потврђују многобројни записи старих путописаца. У време путовања Герлаха (1578. год.) село се налазило горе, по врховима; доле на путу, путници су се заустављали само код једног извора.
Леп поглед на насеље се отвара са стрмог, густо обраслог врха на северној страни. Услед испирања кречњака, који је богат фосилима, по падинама овог врха се формира травертин, из ког се местимично појављују извори из којих вода тече само након кише. Испод врха, поред тесне, десне обале, пролази римски друм, калдрма широка 4-5 корака, местимично обрасла. Неколико малих утврђења (код Калотине, једно кале преко пута ушћа Лукавице итд.) је служило за одбрану овог пута.
Генерално гледано, кажу да су у сваком селу у долини проналазили старе цигле, глинене цеви и трагове старих насеља или утврђења. У оближњем селу Сукову, одмах иза границе, пре неколико година је пронађено цело богатство, без сумње закопано за време готског продирања 376. године; у Цариброду су ми из тог налазишта показали једну златну монету цара Валентинијана. И виши делови гребена су били насељени у стара времена. У близини црквице у Драгоману се налази грчки вотивни натпис, подигнут у част бога Сабазија од стране неког војника Друге римске легије. О прошлости Висока сведоче тамо пронађене римске и венецијанске монете. Најзанимљивије место у том делу, где се стално проналазе антички предмети, јесте село Туден, близу извора Годечке реке, недалеко у правцу запада од пута Софија – Берковица; одавде су у софијски музеј пренесена два груба идола Зевса и Хере, на основу натписа такође грчки, подигнути од „сеоске управе“ неке неименоване тракијске општине. Недалеко од Сливнице, у правцу запада налази се једно старо градиште, на узвишици између села Гургуљат и Братушково. У том крају, близу Драгомана налазила се римска путна станица Мелдија (Meldia).
Околина Цариброда је планински крај, пун путева и многих сиромашних села. Винограда овде и у Високу нема; све вино се преноси преко границе из Пирота. И овде такође нема бивола, које смо видели још у Сливници; кажу да у царибродском крају већина сељака никада у животу није видела ову домаћу животињу, толико уобичајену у у другим деловима Бугарске. Кровови на кућама су стрми, због великог снега у току зиме. Мушка ношња овде и у Трнском крају подсећа на одећу македонских Дебралија: бела одећа од овчје вуне, бели беневреци (овде их зову бревенеци), црвен појас и црвена шубара (барла). Жене на глави носе беле мараме, украшене цветовима, црвене или црне сукмане из једног дела, кецељу црвену попут черге са везеним ивицама, а око тела појас од црвене вуне или кожни појас са сребром; на грудима, испод рукава и кратког сукмана се назире бела кошуља. Девојке, као и у Софијском крају, имају кике (плетенице) од козје длаке дугачке чак и по један метар, а по њима мали репић, покривен сребрним кованицама. На ногама, наравно, носе обичне опанке.
(наставиће се...)
Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.
Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.
Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.
Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.
Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.
Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.
***
За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.
Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.
Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.
Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.
У наредном периоду ћете на страницама Виртуелног музеја Цариброд моћи да читате шта је Константин Јиречек записао о Цариброду, његовој околини, људима, ношњи, манастирима...
КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ
Након ¾ часа од краја клисуре стигли смо до нашег циља, у Цариброд. Становници му изговарају назив Царев брод (Czarеw Brod пише још Вранчић 1553. год) или Цареброд; некада се овде заиста плаћала царска „бродарина“ (царина). Градић је смештен у пријатном окружењу, у издуженој, доста тесној долини, између високих горских обронака на левој обали Нишаве, ограђеној врбама и тополама. Међу неoмазаним кућама од блата са крововима од ћерамида издваја се неколико нових, белих управних зграда. Овде се налази начелник округа, мировни судија, царина и државна трогодишња градска школа, у чијем дворишту су нам показали два ухваћена орла. Лекара овде нема; за апотеку је коришћен кабинет хемије у школи. Поред реке се уздижу класичне сеоске колибе, са округлим, плетеним кошевима за сушење кукуруза. Становништво (1074 душа) се састоји од старих житеља и досељеника из Пирота, који су, незадовољни српским властима, прешли у Бугарску. У главној улици, прилично живој, могу се запазити многи дућани и многобројни ханови. Смештај смо нашли у једном хану са ниским, нумерисаним собама и лежајевима, који је носио име оближње Видлич Планине, која дели долину Нишаве од долине Височице. Усред насеља издиже се недовршена џамија, успомена на спахије и Черкезе, којих више нема. Предања кажу да је Цариброд пре 200 година био прилично велико село са 800 кућа, али овај податак не потврђују многобројни записи старих путописаца. У време путовања Герлаха (1578. год.) село се налазило горе, по врховима; доле на путу, путници су се заустављали само код једног извора.
Леп поглед на насеље се отвара са стрмог, густо обраслог врха на северној страни. Услед испирања кречњака, који је богат фосилима, по падинама овог врха се формира травертин, из ког се местимично појављују извори из којих вода тече само након кише. Испод врха, поред тесне, десне обале, пролази римски друм, калдрма широка 4-5 корака, местимично обрасла. Неколико малих утврђења (код Калотине, једно кале преко пута ушћа Лукавице итд.) је служило за одбрану овог пута.
Генерално гледано, кажу да су у сваком селу у долини проналазили старе цигле, глинене цеви и трагове старих насеља или утврђења. У оближњем селу Сукову, одмах иза границе, пре неколико година је пронађено цело богатство, без сумње закопано за време готског продирања 376. године; у Цариброду су ми из тог налазишта показали једну златну монету цара Валентинијана. И виши делови гребена су били насељени у стара времена. У близини црквице у Драгоману се налази грчки вотивни натпис, подигнут у част бога Сабазија од стране неког војника Друге римске легије. О прошлости Висока сведоче тамо пронађене римске и венецијанске монете. Најзанимљивије место у том делу, где се стално проналазе антички предмети, јесте село Туден, близу извора Годечке реке, недалеко у правцу запада од пута Софија – Берковица; одавде су у софијски музеј пренесена два груба идола Зевса и Хере, на основу натписа такође грчки, подигнути од „сеоске управе“ неке неименоване тракијске општине. Недалеко од Сливнице, у правцу запада налази се једно старо градиште, на узвишици између села Гургуљат и Братушково. У том крају, близу Драгомана налазила се римска путна станица Мелдија (Meldia).
Околина Цариброда је планински крај, пун путева и многих сиромашних села. Винограда овде и у Високу нема; све вино се преноси преко границе из Пирота. И овде такође нема бивола, које смо видели још у Сливници; кажу да у царибродском крају већина сељака никада у животу није видела ову домаћу животињу, толико уобичајену у у другим деловима Бугарске. Кровови на кућама су стрми, због великог снега у току зиме. Мушка ношња овде и у Трнском крају подсећа на одећу македонских Дебралија: бела одећа од овчје вуне, бели беневреци (овде их зову бревенеци), црвен појас и црвена шубара (барла). Жене на глави носе беле мараме, украшене цветовима, црвене или црне сукмане из једног дела, кецељу црвену попут черге са везеним ивицама, а око тела појас од црвене вуне или кожни појас са сребром; на грудима, испод рукава и кратког сукмана се назире бела кошуља. Девојке, као и у Софијском крају, имају кике (плетенице) од козје длаке дугачке чак и по један метар, а по њима мали репић, покривен сребрним кованицама. На ногама, наравно, носе обичне опанке.
(наставиће се...)
приредио и превео
Марјан Миланов
Постови
0 коментара:
Постави коментар