na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Прикаска: Младен

23.12.18.

''Това беше на празник Трновицу
Ка' убише Младенче на Врницу''.



Пролог

''Слобода'' , недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 13 август 1955 год. Пирот, број 336, годинаVIII, страна 3

УБИСТВО У СВАЂИ

Младен Ранђеловић из Станичења имао је свађу са суседима. Од свађе се изродила туча од које је Младен задобио тешке повреде. Сутрадан је нађен мртав у својој кући. Истрага је у току.


''Слобода'', недељни лист за друштвена и политичка питања Среза Пирот, субота, 17 децембар 1955 год. Пирот, број 352, годинаVIII, страна 5



СУДСКА ХРОНИКА

Због убиства Младена Ранђеловића из Станичења суд је изрекао казне строгог затвора и то: Милораду Недељковићу у трајању од 14 година, Чаславу Пешићу у трајању од 15 година, Смиљи Панић у трајању од 10 година и Правдољубу Ранђеловићу у трајању од 10 година.


1

… Добар дан сине, Бог ти помогал. … За куга? Младена ли? А ти сине, кој си? … За новине ли писујеш? Не знам сине кво да ти оратим, ама те скараше се и утепали га. Кво је било, ветар ти га знаје, свашта си народ ломоти. Кво из уста излезне, више се не врта. Оно се сине човеци скарају прво поди кров куде живују. Куде си видел да се карамо сас некојег на крај свет. Прво у кућу, па сас комшију, па сас другу кућу па сас некојег понатам у село. Текьв си је ред. Чек сине да преврнем кобилкуту на друго рамо, заболе ме коска.

Неје добро сине. Тија што га утепаше, че се врну дом. Када, не знајем, ама че си дојду. Големи човеци, навикли на тврдо и муку па че се врну из затвор. Младенче се нече дигне из гробишта, како је живел, тека је проживел. Преломен леб се сине не саставља. Ама синко, кво че буде сас детето? Те га, још детишњак, одлати по село, саде што заврши четворолетку, кол'ко је тој године? ... Једанаес!? Толко ли? И кво че сьга оно, куде че? ... У дом? Кьв дом? ... Е, синко, има ли тамо у тија дом мајћу и башту? Кој знаје куга там требе да слуша,  Ка се врне из тија дом, има и пред поштара да стоји мирно, знајем ја тој, причал ми Товил што је како ратно сироче бил по тија домови. Како па таја Смиља не помисле за детено? Ајде ако му је башта бил' алтав ама она му мајћа бре па да си не премисли кво че оно само? Мореее, и она си је за… него ај' да не лајем!

Отежа ми кобилката сине, до када че ме испитујеш? Имам си работу дом. ... Ај у здравље синко.

2

Леле! ... Добар дан, ево ја сам наишла па реко да надзрнем ... Зовем се Зорка Митић, башта ми је Драг... Него кво? ... Аааааа! Па што не вревиш него си се облекал како из комитет да си? Младенче ли? Е па ја све знајем, све сам видела. Де седни тук да ни седну кокошће. Овака, несьм бьш све видела али све знајем и тој једина оди цело село. Чим се топрв разведе оди Смиљу, он си је сас мене све тека, ли знајеш, казувал. Због теја меџе окол дом, скарал се сас Совићу и с Виту и с Мику. И тагај у црквеното поди школу на голем празник Трновицу је било оро и Младенче је најубаво играл и на цигање је давал паре да му свире, највише на Селима сас кьлне. И пил је, за кво па да не пије, муж је и требе да пије. И тува се прво потепали. Петорица на њег. И ритали га ка падал а он бил пијан. И после си дом отишьл и легал си да спи. И ка заспал, дошла му Смиља сас овијате из комшильк и рекла му ''Младене, боли ли те'' а он вој рекьл ''Смиљо, ти ли се врну'' а она му тагај рекла ''Де подигни главуту да те обришем оди крв'' и он се приподигал и она му протнула јужето окол шију и овија што били с њу почели да сецу и тека га обесили.

Ти неси из комитет, е ли? Оч да сврнеш на ''дивку'' при мен'? Сама сам си дома.


Вместо интервю: Никола Федя Андонов - ЖИВОТ НА СЦЕНАТА

8.10.18.

По повод  120 годишнина самодеен театър „Христо Ботев” Цариброд


                                                                                        "Преминават годинките.
Старото белее
а младото расте, цьфти,
за да остарее!"

                           - Любен Каравелов


Годината беше 1951. Бях ученик в тогавашния 6-ти клас на гимназията. Приготвяше се пиеса от група ученици и мен ме извикаха и ми казаха  че трябва да играя ролята на пияница. Не помня коя е била пиесата, нито писателя й, но помня че ми сложиха в джоба полупразна бутилка с червена лимонада и в диалог с партнъора да  изиграя ролята си.

И от тогава та до днес като че ли ме закьрмиха, и ми се струва че сьм бил по малко „театрално  пиянде”, вечния епизодист на Царибродския театър.



Като член на театъра``Христо Ботев`` за пръв пьт се появих през 1953. година.
      Рьководителя  на тогавашния театьр Истатко Станулов- „тате”  извика нас младите и ни каза: `` Деца, ни решимо пак да се правимо на але, а ви требе да ни помагате с игранье и поянье.``Тея ``але`` играеха в пиесата`` Селския боем``. Играеше целия тогавашен састав, а главната роля беше поверена на Илия – Ицо Попов, царибротския Омар Шариф, както по-късно го нарече моята учителка по руски език и журналистка Лилия Нейкова. И днес помня песента която Ицо пееше на любимата си.

След като отбих военната си повинност, отидох на работа в Ниш.
Директора и рьководителя на симфоничния оркестар д-р Илия Маринкович обяави конкурс за прием на певци и сформиране на опера. Явихме се на конкурса Ацо Бинчат и аз. Приеха ни като пьрви тенори в хора. Участвахме на много концерти в Ниш и останалите по-големи градове в  Сьрбия по случай на тогавашните дьржавни празници. За три сезона приготвихме оперите Риголето, Малката флорами и Травиата. Настьпи финансова криза и както много пьти до сега най-лесно се ськращават парите за културата. Операта се закри, остана само оркестьра.



Вьрнах се в Цариброд. Бях без работа, но пеех. На много концерти, които организираше Културния дом по повод различни празници участвах в нашия град на сцената сьс забавни и народни песни. Гостувах на студентския фестивал по покана на Мики Андреевич в Княжевац и Лесковац.

Тека је било: Недељарка!

16.7.18.

Јелате деца да једемо, гледете кој зам'н стану. Алеле, немож ви човек накара уз масу да седнете. Еее, а знајете ли ни ка смо били деца, несу ни пуштали уз масу да придемо, епа! На деца туре е там на праг да једу. Ни жене несу уз масу седале!



Прв уз масу седаше деда Маниол. Он је бил најстар у дом. Никој неје смејал да му нешто приговори или каже нечу, нема тува. Он седне у чело, а синовете покре њега. Това ко да са гледам. Маса једна голема, они наседу тамо, једн оди једну страну, једн оди другуту и тека по ред. И сга нема чинија за свакога, него астал голем, па тува паница, тува паница, тува паница, па једно време се је јело и с дрвене ложице, па имаше нади шпорет наместено, ка се омију ложицете оне се нареде да се исуше, па си има после куде се дигну...

Как е изглеждал Царибродъ през 1889 година

24.2.18.

Този малѪкъ градецъ преди 10 години е билъ селце отъ 100 кѪщи. И тогава е билъ околиенъ центръ, както и днесь. По тѪзи причина започнали да дохождатъ преселенци отъ околнигѣ села, а най-повече отъ гр. Пиротъ и да са заселватъ тукъ; започнали да са строятъ подъ планъ градски здания и селцето започнало да взема единъ видъ на малѪкъ градецъ. По този начинъ селцето Царибродъ е станало градъ. Днесь Царибродъ състои отъ 400 кѪщи, а отъ около 5-600 семейства. Населението са занимава повечето съ земледѣлие, което са види отъ това, че отъ 5-600 семейства 300 семейства сѪ земедѣлци. Тѣзи 300 семейства земледѣлци обработватъ около 8,000 дюлюма земя, а именно: около 6,000 дюлюма ниви, около 400 дюлюма лозя, около 500 дюлюма ливади, около 20 дюлюма грѪсници, около 60 дюлюма градини п около (не вижда се) 000 дюлюма гора. Оть 6-тѣхъ хиляди дюлюма ниви земледѣлцитѣ изваждатъ ежегодно около по 200,000 оки разни храни, като жито, ячмикъ, овесъ, кукурузъ, грахъ, фасулъ и други. По качеството си всичките тѣзи плодове, освѣнъ житото, сѪ срѣдни, а житото не може да са каже и „срѣдньо“ защото почти всичкото е рѪжливо и пѪлно съ кѪклица. Чиста пшеница въ Царибродското землище почти не са ражда, защото нема здра¬ва почва; всичкото землище е бьрдисто и каменисто, само по долътъ на рѣкичката Малка-Нишава която тѣче презъ самиять градецъ, има малко равнина и нѣкакъ по-чиста (не камениста) земя, но и това съвсѣмъ малко пространство ражда повечето рѪжь и кукурузъ. — Другото население въ Царибродъ са занимава съ търговия, съ занаяти и съ разни други работи. Така: платнари има 11 съ 11 дюкеня и 40 слуги; обущари 6 съ 6 дюкеня и 14 слуги; бояджий 3-ма съ 3 дюкеня и 3 слуги; бъчвари 1; шивачи 16 съ 16 дюкеня и 30 слуги; кожухари 10 съ 10 дюкеня и 15 слуги; златари 2 съ 2 дюкеня и 4 слуги; тенекеджии 1; халваджий 2-ма съ 12 слуги; хлѣбари 6 съ 6 хлѣбарници и 15 слуги; готвачи 8, 8 гостилници съ 20 слуги; крѪчмари 43 съ 43 крѪчми и 50 слуги; бакали 27 съ 22 дюкеня и около 30 слуги; манифактураджии 5 съ 5 дюкеня; брѪснари 2-ма съ 2 дюкеня и 2 слу¬ги; мутавчии 1 съ 2 слуги; надничари (хора безъ занаятъ, които работятъ — каквато работа намѣрятъ — съ надинца) 10; адвокати 2; ханджии 43 съ 43 хана, оть които По-главни сѪ 3: хотелъ „Европа“, хотелъ „София“ и Джаджовий ханъ „Видличь;“ овчари 40; касапи зимно време 5, а летио време 10; абаджии 1 съ 2 слуги; налбанти 3-ма съ 4 слуги; ковачи 6 съ 6 ковачници и 12 слуги; пѪртеничари 2; воденичари 2-ма; дюлгери 10; слуги, общо число, 250-260. Дюлгеритѣ работятъ и земледѣелие; постоянни дюлгери има само единъ съ една работилница и съ 2 слуги. Всичките занаятчии, бакали, манифактураджии и пр. сѪ българи, жители царибродски. Отъ манифактураджиитѣ има само трима чужденци — евреи, които са занимаватъ и съ бакалия.




По-главнигѣ търговци въ Царибродъ сѪ 16 души: тѣ сѪ: Радойко Ивановъ, Стоянъ Ивановъ, Пейчо Стаменовъ, Димитръ Стаменовъ, Гога Крьстевъ, Сима Крьстевъ, Анта Джаджовъ, Йосифъ Христовъ, Димитръ Тошовъ, Сотиръ Костовъ, Еленко Белчовъ, Каменъ Ивановъ, Алексия Стойковъ, Нако П. Даскаловъ, Дончо Иговъ, Ив. П. Атанасовъ. Отъ тѣзи, 7 души сѪ бакали, 4-ма сѪ манифактураджии и бакали, 1 е само манифактураджия, 1 е пѪртеничаръ, 1 е крѪчмаръ и пѪртеничаръ, 1 е коммиссионеръ и тютюневъ фабрикантъ и 1 е масларъ.

Прикаска: Упролет

5.2.18.


за Велина



Готвео се да мрем, туја јесен. Д`лга јесен, тињаеше до крајат на децембар. Бео много слаб. Лежал сам три недеље, не знајал за себе си, без срам, а нади мене тумараоше лицата, која не с`м мог`л одма да ђи познаем. Свити ми личеоше једно на друго, да, свата таја деца, и сечаоше ме на онова одавна минуло, на мојти родитеље.... Радувал сам се на умирачкуту. Ал`... кој знае кико, с помош на лекове, или Бог тека сакаше, срцето издржа...

Мојти унуци минују, тека, прокрај мене, кико труп да сам, погледну ме, за малко, или се усмину, жално. Јед`н од њи личи на мене. Варкају. Е и кво би они с мене зборували? Моето мину, њињото дооди.




Првијат мој параунук кико да неје оди нашту вамилију, целијат се метнул на онија там`, ее-га-ее, ока: мамо! Испрво, не ме обичаше, куташе си бомбонћете, и стално питујеше кига че си идем, у својат дом. Мислеше дека тува има много малко место за двоицата, за њега и мене. Замалко да се степамо, ние двоицата, кига имаше чет`ри године и шес месеца. Забоварил сам за ћикво. С`га си убаво живујемо... нема, нема, па питује, на глас: а за деду? Напраил сам му количка, сабљу оди дрво, дудучле, а антену за телевизур – праимо заједно. Од свити мојти синове и унуци, нијед`н да се ване за алат, да мајстори, а тија малечћијат, што се метнул на онија там`, кико да ми је рућете одсекал. Е кико се само расправја – целијат се напиња, дори крвта му јурне у лицето... ма беснеје си он и без разлог. Ђавол! Казује, деда узел това, деда строшил онова.... Послуша ме, понекигаш, купи ми цигаре, ка` је расположан оче и да ми запали. Подрипује наокол кико ждребенце.

Осечам кико ми коштинете трулеју. Седим, кажи улогав, на столат, гледам у стенуту. Никој ми не дооди у соблето, по некол`ко са`та. Јутром, разбуди ме с`лнцето,  преко пенџеруту видим дрвја кико се разлистују, све повише. Тува су, негдека, и врапчетијата, само ја ђи не чујем, вечимка ододавна. Сигурно кљуцкају нешто, доле, поди пенџеруту.

А мене ме нече Бог. Мучи ме. Ја му казујем: прибери ме, доста беше. Свити ме душмање и мрсници претекоше...

Кико ис`ло дрво, седнем, легнем... на никог не требем...


Миле Пенков,
„Дан великих таласа“,
Ниш, „Просвета“, 1997.

Прича: Свадба

28.1.18.

21. септембар. Сунце најављује леп дан.  Поље је потпуно празно. Нико не ради, данас се слави Мала Богородица... То је велики празник за Боровце. Са свих страна реке људи се сливају ка засеоку  Селиште. Овог дана, људи као никад до сад. Млади се окупљају из свих околних села. Три групе музиканата чекају да се заврши верски обред. Све што може да хода из Борова је дошло. Свака породица је донела  уобичајно: пченицу (кувано жито), црно вино, колач, свеће, ђувеч и јагње печено, мезе... Свако седи на свом столу. (А столови су камени на ливади и свака породица зна своје место и то заувек). Стари монах, отац Дионисије, са дугом, никад неошишаном косом, на врату везаној у реп, са проседелом брадом до појаса и  омашћеном мантијом, врши верски обред. Прво литургија у црквици, а по завршетку почиње сеча славских колача, почиње ручак. Тада долазе музиканти и почиње Народно весеље. Вију се кола на ливади испред новоподигнуте цркве назване „Баба Талина Црква“. А прича каже: баба Тала, жена Василова, помало је људима гатала. Једне ноћи је у сну дошла из Барје и показала темеље цркве. А Рид је удаљен од Селишта око три километара. Окупи се село, откопаше место и пронађоше темеље старе цркве. На тим темељима изградише цркву и додоше јој име „Мала Богородица“ или Баба Талина Црква.

Поп Дионис
Ту се слави, врше се верски обреди, једе се, пије и весели. Ту се саборује, састаје родбина, пријатељи, рађају се многе нове љубави, склапају познанства, лете предлози  удварача... Они други који се забављају, шетају ка шуми, ка месту где могу наћи што бољи заклон од очију радозналих. А њих је много. Ту се догађају први пољубци, држање за руке, испољавају се нежности. Али сви се окрећу, чувају, да не би били предмет оговарања до следеће „Мале Богородице“.  А ко се докопа шуме,  остане и до мрака.

Басара, вечито гола, понегде расчупана, обрасла ниским бодљикавим растињем, увек обојена у браонкастосивој боји. Иако тако нарањена, у непрестаној  је  борби са осталим брдима, да се домогне и она  неба, како би ране зацелила, почиње помало да гризе од сунца, које губи душу, лењо испуштајући  уметнички укомповане боје.  Зраци који полако нестају,  грчевито се боре, да прођу кроз шуме и досегну брда која надвисују Басару, не би ли јој прокрчили пут. Али све остаје у покушају. Њих је све мање и мање. Старији мештани су већ отишли, а девојке, која сама, која у друштву неког друга, момка???... свака иде својој кући. И све ово траје до тренутка док мрак не преузме царство. А небо, намргођено, скоро облачно... Сви из махале Било закаснише, солидардаришу се са Диманом. Чекају је. Девојке се љуте, друге су стрпљиве, а другови шале на рачун оних који су одбијени, који како кажу, ништа нису урадили.

Сутрадан, све изнова. Препричавају сви како је било, оговарају се млади, посебно девојке, приче које не могу стати на стотина хиљада страница. Посебно предмет оговарања је Димана, која све време проведе са својим момком Ангелом Сремкиним из Попове Долине у шумици, мало подаље од цркве! Одоше после ручка и остадоше до мрака. Ангел сео уз њу и упорно је убеђује да је воли. Полако је додирује за колена, па мало повише, а она одговара стискањем те руке, својим ногама. Не може даље!? Цео дан стиснуте ноге, дисање све више убрзава, као после маратона. Па ко издржи?  И она би нешто, али се не да понос тако лако. Још и ако неко види! И тако цео дан. Приче, планови, види се да један другоме верују. Кад се мало смрачи пођоше кући. Сад све што је било забрањено постаје дозвољено, осим поноса који се тако жестоко чува за вољеног. Усне његове су већ набрекле и влажне, а мало ли је цели дан, а њене испијене као да су их пијавице испијиле, суве. Она се већ потпуно опустила, утону у његове приче, пловећи ка новом животу. Одједном Ангел је продрма речима.

-Дај ми ову свилену мараму. Она се тргну ко да је змија уједе. Истина је- помисли !  А коју мараму? Пита га  немушто.
-Ову, што си везала за врат. 

Она се стресе, затетура, сва избезумљена, изгубљена? Он поче да је љуби, лагано, подижући сукњу и кошуљу. Али ту има мере. Има нешто што је забрањено. Она без двоумљења му даде мараму и заклеше се на верност. Она дрхти, као да је гром ударио, постаће мајка, родиће му децу. А и још ће живети у Словенији. И растанак  беше жестоко нежан. И само једним погледом паде договор за сутра.

Код Дилберових ванредно стање. Стари Дилберов као рис. Његова кћи Димана, девојка  из богате  куће, сеоска лепотица, узор свим девојкама, дошла је кући последња. Чека се распоред, ко где ради и шта ради. Данас Димана иде са мајком Стаником да сакупљају отаву. Успут иду и не разговарају. Мајка сматра да је погрешила ћерка, а ћерка како да јој каже шта се догодило синоћ. Јутро помаже обећањем да ће дан бити леп. Синоћни облаци су отишли у безпуће, слушајући молбе људи који имају посла у пољу. Излазе на Поље. Нема оне хармоније од небројено много цветова по ливадама. Од Петровдана је косидба. Поље се забели од косача, сви дотерани, у белим кошуљама, као да се такмиче, и све то за двадесетак дана што је коса оборила, сунце је посушило и направило сеном. Чује се песма звона, клопот клопотара и недовољно научена свирка фрулаша-овчара. Иако је 21. септембар, жега је неподношљива. Поље се пресвуче у другу одећу, постаде голо. Стока за тих двадесетак дана постаде друга. Броје им се ребра. Сељаци су принуђени да секу храстову шуму да хране стоку. И све тако, док стигоше до Бољарске Ливаде. Ту се сакупља отава. Мекана, другим откосом  покошена трава за исхрану јагањаца.

Мајка поче причу како је трава лепа, само да време послужи да се осуши. И полако, полако Димана реши. Мора данас да призна истину мајци. Време неумитно тече, притиска, а и договор са Ангелом је да он вечерас чека код Симине појате. Подне је, поље и околна брда окупана сунцем, суша стисла, али свако обавља свој посао. Много је народа. У близини, на срећу, нема никога. 

Боровке у пољу

У разговору са мајком Димана одједном реши да почне.
-Мајко, ја морам да ти кажем, ја сам се синоћ верила са Ангелом!

Мајка  стаде као укопана, као да је гром удари, неверица, бунило... све се ово   испомеша,  замало Станика да падне. Заљуља се мало, али се задржа.

-Штаааа? Леле, леле, брука, пропадосмо, брука, леле, леле, како си се верила? Јеси ли се дала? Јоој, побиће нас Диберов. Шта си урадила... и хиљаду питања просу по ливади. Није била ни свесна шта пита, шта говори.

Књига: „Из лексике Димитровграда“, Дијане Јеленков

22.1.18.

Недавно је из штампе изашла књига “Из лексике Димитровграда” ауторке Дијане Јеленков. У питању је нека врста шопског речника или збирке са око 2.200 лексема, вероватно први комплетнији речник говора димитровградског краја. О овој занимљивој књизи смо разговарали са ауторком.



1. Шта је књига "Из лексике Димитровграда"? Како би је ти неком дефинисала, препричала?

“Из лексике Димитровграда” у основи је научни рад, али надам се да ће бити интересантан како за дијалектологе и лингвисте, тако и за читаоце који нису стручњаци у овим областима. Књига се састоји из три дела – увода, Речника говора Димитровграда као централног дела, и одељка насловљеног Казивања.
Уводни део упознаје читаоца са неким од битнијих и занимљивијих особина овог говора на нивоу фонетике, морфологије, творбе, лексике и семантике. Иако је заснован на подацима из стручне литературе о говорима призренско-тимочке дијалекатске зоне, као и на мојим сопственим запажањима о говору који сам истраживала и којим се служим, надам се да је и овај део написан довољно разумљиво, уз доста образложења и примера, тако да може послужити и студентима и стручњацима, али бити занимљив и свима који би хтели да науче нешто више о овом говору.
Сам Речник садржи око 2.200 лексема које се могу чути у говору овог краја, при чему се ту могу наћи како архаичне, тако и речи које су и данас у активној употреби. Као и у сваком речнику, и овде свака одредница има значење (или више њих), али и примере, односно реченице у којима је дата лексема употребљена у говору. Такође, у самом Речнику сам се донекле позабавила и појавама као што су синонимија и антонимија, па су посебним симболима повезиване лексеме које имају иста, односно супротна значења.
Казивања су заправо нека врста илустрације, где се види како материјал који је у претходном одељку изнет у форми речника заправо изгледа „у пракси“. Овај део обухвата записане разговоре, интервјуе са информаторима, и чини ми се да је прилично разноврстан – саговорници причају о успоменама из живота, што већ обухвата разне теме о некадашњем животу на селу: обичаји за празнике, венчања и слично, одевање, спремање хране, рад у пољу, дечије игре... Такође, кроз текстове се провлаче и анегдоте из живота, углавном хумористичне, као и понека краћа прича коју се саговорник сетио да исприча. Можда треба нагласити и да читаоци не треба да очекују савршене текстове, уобличене тако да подсећају на књижевне – напротив, овде је реч о живом говору, који је као такав и пренет у сам рад. Дешава се и да се саговорник збуни, да нешто понови, да се асоцијативно пребаци на неку другу тему... Али несавршеност је ваљда и једна од занимљивости и дражи аутентичног, живог говора.

2.Како је овај рад настао? Одакле идеја и интересовање за тему?

Рад је настао као семинарски из предмета Дијалекатска лексикологија и лексикографија; затим је, на идеју и подстрек менторке Гордане Драгин, прерастао у мастер рад којим сам завршила студије на Филозофском факултету у Новом Саду, а крајем прошле године и у књигу. Овде морам да поменем да је идеја о штампању књиге „Из лексике Димитровграда“ потекла од Славка Стојанова, који је пореклом из Димитровграда, али већ дуго живи у Новом Саду, и који је био један од учесника серијала „Нашенци“ Интернет портала ФАР. Случајно познанство довело је до разговора о мом раду, затим и о могућности штампања, тако да је, на крају, књига угледала светлост дана управо захваљујући подршци Славка Стојанова, као и Ивице Истаткова из Димитровграда.
Интересовање за тему постоји из неких доста “давнијих времена” – с обзиром на то да сам још у млађим данима била “дете од пера”, занимало ме све што је у вези са писањем, језиком и књижевношћу: поезија, проза, па и неке језичке појаве. Наш локални говор био ми је занимљив још у основној школи, када сам, негде крајем петог разреда, дошла на идеју да напишем „Граматику шопског језика“, где сам у кратким цртама описала особености локалног говора, онако како сам са толико година могла и умела. Овај „радић“ доноси, на пример, „шопску азбуку“, нека запажања о нагласку, објашњења и примере промене именица по падежима, образложење разлике између онога што сам назвала „неодређени и одређени вид именица“ (чове́к и чове́кат)... Иако дете са 11-12 година није могло да зна да се, са становишта дијалектологије, шопски не може назвати језиком, нити да постоје аналитичка деклинација и компарација, експираторни акценат, постпозитивни члан итд, ипак је овај лист папира нешто што ми је веома драго као успомена, и као доказ да сам можда, као што је својевремено рекла моја менторка, „дијалектолог по вокацији“.
Мислим да се у то доба нисам занимала за прикупљање и записивање речи из локалног говора, али је то тема која ме посебно заинтригирала на мастер студијама, захваљујући поменутом изборном предмету. Временом ми је постајало све јасније да је управо лексика оно што најлакше и најбрже нестаје и мења се у нашем, и не само у нашем говору, и да је стога не само интересантно, већ и важно сакупљати је и чувати. Сећам се да ми се пре неколико година десило да сам у једном разговору схватила да саговорник, десетак година млађи од мене, никад није чуо за реч ср́ткаво, која је мени сасвим уобичајена – тако да је то можда био тренутак када сам заиста „осетила“ како речи нестају, што је резултирало још већим занимањем за истраживање и записивање локалне лексике.

3. Колико дуго је трајао рад на настанку књиге, прикупљање материјала, систематизација, израда...

Почетак настанка рада био је у другом семестру мојих мастер студија, 2014. године. Већ за априлски рок имала сам написан семинарски рад под називом “Речник говора Димитровграда”, на коме сам врло брзо наставила да радим, како бих га за јесен исте године завршила и одбранила као мастер рад, што се и догодило почетком октобра 2014. Након тога, рад се одмарао од мене, а и ја од њега, тако да на њему није посебно рађено, осим што сам у посебном документу с времена на време записивала неке “нове” речи. Допуњавању и сређивању рада вратила сам се тек у августу 2017, када смо се са Славком договорили да рад одштампамо. И ту је уследило неких месец дана, можда и нешто више, интензивног прегледавања текста, допуњавања, дотеривања… Дакле, све у свему, ако не рачунам паузу од одбране мастер рада до почетка припрема за штампу, мање од годину дана – мада свакако треба поменути да је у неким периодима било потребно да се свему овоме посветим крајње озбиљно, да скоро читав дан преседим пред рачунаром уз отворен документ од скоро 180 страна на коме активно и детаљно радим. Не могу да разграничим колико је трајало само сакупљање материјала, или рад на самом Речнику, јер су се разни делови посла углавном преплитали и допуњавали.

4. Како си долазила до извора, информација, материјала?

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu