Цариброд у априлском рату 1941.

Историја и судбина Цариброда нераскидиво су повезане са границом, границом која је била много немирнија од кротке Нишаве. У налету фашистичке војске на почетку Другог светског рата Цариброд је поделио судбину већине пограничних места – био је међу првима на удару!

Цариброд пре Другог светског рата

Уочи рата...

Још крајем 1939. и почетком 1940. године на подручје Цариброда и околних села  југословенска Врховна војна команда стационирала је неколико батаљона радних војних јединица које су изводиле радове на подизању разних војних објеката за обезбеђење границе према Бугарској. 

Мој деда се сећа:

"У Планиницу је целу годин била војска, коџа војска, цел радничћи батаљон, па казање при нас, па казање у Маноиловци доле, до кладенците готве рану. Башта ми је бил кмет, још смо седели доле у Ђериното куде је са, имаше доле још једна голема соба и тува је бил некв штаб, телефони само врдну, натмо-навамо жице се уплеле по двор. Официри су се при нас ранили. У Дејну падину коњи једно чудо, напрајише коњушнице. 

А нас ни преди ратат рекоше да се иселимо у Бансћидол, наредише све жито, моруза, за једење кво има, све да пренесемо - Планиница че гори! Теку су рачунали, Планиница је планирана да изгори, а ниједна кућа неје горела. И сви су се, који су стели да се иселе, иселили, само се бабинити несу ислеили, Маноилови, а ми (Реџинци), Марковци, сви смо отишли у Бансћидол у дупће доле, има место се каже Вирјановци, куде рачунају нема артиљерија да бије и тамо смо спали и народ и стока, у једну-две куће смо се збрали и Бансћидол и Планиница, епá, а жито и морузу беомо откарали у тетин Томини.

Уз Жељушку бару је бил просечен 6-7 метара д'лг и длбок јаз, тенковсћи ров, да не мож да мину тенкове, ама они минуше, па 5-6 реда жица и колци од кривину горе, па у рудин, а на Планиницу неје имало жица, само ископаше ров до ров, митраљеска гњезда, и са си стоју у Планиницу гњездата, ... У поток доле стигоше да ђи избетонирају, бетонирали су до Шкарпуту негде, а у Планиницу ђи несу бетонирали, несу имали време."

У то доба је кроз Цариброд дневно пролазило по неколико композиција цистерни са нафтом из Совјетског Савеза за Немачку, на основу споразума између Стаљина и Хитлера. Немачка и британска обавештајна служба су увелико водиле тајни рат на овим просторима. За енглеске обавештајце је радио Денко Котев из села Борово. Он је био кочничар на железници и путовао је од Цариброда до Софије. Једном приликом Котев није укочио пуну композицију на прузи између Драгомана и Цариброда, те је у драгоманском кланцу дошло до искакања композиције и експлозије цистерни са нафтом. Денко је због овог чина осуђен на смрт и стрељан је у Софији, непосредно пред почетак рата. 

Почетак рата...

Након одбацивања споразума о приступању Тројном пакту и демонстрација 27. марта 1941, Хитлер је одлучио да заузме Југославију и распарча је међу својим сателитима. Српска војска је стигла да изврши тек делимичну мобилизацију. Део мобилисаних војника из Цариброда је остао у јединицама на граници, док је мањи део послат у унутрашњост. 

Некадашња зграда касарне 3. пешадијског пука

На одбрани овог дела границе били су распоређени 3. пешадијски пук Топличке дивизије са једним артиљеријским дивизионом на потезу с. Бански Дол – с. Планиница – с. Срећковац, затим 12. пешадијски пук  са једним артиљеријским дивизионом и једном артиљертијском батеријом на делу Нешков вис – Џурџова глава – с. Височки Одоровци – с. Славиња, а од Славиње до Миџора биле су распоређене јединице 329. пешадијског пука. 

Први покушај продора границе десио се 7. априла у атару села Врапча, али је био одбијен. Ипак, 8. априла су Немци кренули у жестоку офанзиву, артиљеријом и авионима, а затим пешадијом. Јединице српске војске су потиснуте са границе, а Немци су убрзо ушли у Цариброд. 

Улазак немачких тенкова у Цариброд

Значајнији отпор је пружен на линији Бански Дол – Планиница – Срећковац. До касног поподнева, негде до 17 сати водиле су се и жестоке борбе на Нешковом вису, али је уз помоћ авијације и ту отпор сломљен, а већи део пука заробљен. Погинули војници на Нешковом Вису сахрањени су у костурници у селу Чиниглавци и Великом Селу. 

Спомен костурница која се налази поред пруге у селу Чиниглавци откивена је 08. априла 1961.године. На њој стоји натпис: „Бранећи границе своје земље од немачких нападача 8. IV. 1941. године на Нешковом вису погинуло је 62 војника југословенске војске“

Тачан број погинулих војника у биткама вођеним тог дана није утврђен, али неки подаци показују да је са простора Цариброда у априлском рату погинуло 20 војника, од којих 12 на одбрани границе, а 8 у борбама у унутрашњости земље. 

"Артиљерија поче да бије из Бугарску, па је била, била, била... колко су гранатирали из Недељиште, Кукла се три пута зацрни. Нашти су бранили Куклу. Планиница је била отпорна тачка, најутврдена тачка. Гранате су падале од Грапсћи манастир доле, па куди Ђуру, па у Селиште, па у Држину; куде је војска имало, куде је одступала, они ђу гађају, това смо гледали... па авиони, летеше цел д'н, само се навију и показују куде је фронтат, куде има војска, бију они, по њи артиљеријата бије одма... вечерту до куди некој зам'н и после се нашти повлекоше, одма одоше преко Јерму. Ми у Бансћидол, а војници мињују и питују куде је ћуприја, ћуприја? А баба Крстана излезла на путат па им дума ћуприја тува, тува... На јутре д'н нема више бијење, после су само мињували. Неколко д'на и ночи је тува мињувала механизација, неје се утишало."

Сутрадан...

Дуж целе одбрамбене линије остали су погинули несахрањени воници, убијени коњи, разбацани шатори, ћебад, пушке, сандуци, ранци, порције и чутурице...

Сутрадан су се дуж главне магистрале могле видети непрегледне колоне немачких моторизованих јединица које су из правца Бугарске ишле ка Пироту и даље ка Нишу. Људи су почели да изилазе из својих склоништа, а понеки су се усудили да крену у прикупљање разбацане војне опреме.

"На јутред'н се очисти, војска још одступа, отиде преко Јерму, нема више борбе на Планиницу. На бабу ти башта (деда Рака) и мој чича Мода и Санда Малинов и Тодор Димитрашков ошли да збиру ћебетија по Куклу. По војску остало ћебетија, муниција, санд'ци једно чудо... У Планиницу и тека и тека, ама у Бансћидол оди школуту па к'мто Комје ка се појде оставена кола и кола, п'лна с вешове, с рану, све оставено... Овија четворица отиду на Куклу, па ка ђи увате Немците, па ђи построје да ђи стрељају. Запну митраљез, а Санда се усере од стра. Са је умрел човек, умре одавна, и кућата му се растури. Ама дојде друг немац и рекл нема да ђи стрељате, нек снесу и закопају тија што су пођинули... Девет немца су пођинули на Куклу и над Грапу горе, авионат куде беше после падал, а тријесе и два Срба су на Куклу пођинула – артиљерија ђи потепа, камење ђи потепаше. И они ђи снели до грапска гробишта и ископали гробове и све су донели крупни камење та су поређали по њи, па т'гај ђи запрупају... и после дојдоше немците и си ђи откараше. Немците су откарани из Грапу, несу остали тамо, а Србје си осташе по шумаците. Е доле на Наду Савину башта је пођинул т'гај, она још неје ни била родена, роди се по това, а он си остаде негде по Куклу, епá..."

Заробљеници...

Преживели војници из Цариброда и оклине који су се борили дуж границе вратили су се кућама. Војници који су се борили у унутрашњости су махом заробљени и спроведени возовима или пешице до Софије, у привремене логоре. 

Српски војници се предају Немцима - Строшена чешма, Цариброд 

Дуж главне магистрале код села Гојин Дол, Жељуша, Лукавица и око самог Цариброда људи су изилазили како би пружили помоћ заробљеницима, нудећи им воду, храну, гуње и опанџаке... Неки су чекали своје ближње, други помагали заробљеницима који су успевали да побегну из колоне. Само је код Жељуше из заробљеништва спасено стотинак војника. У помагању заробљеницима посебно се истакла баба Цана из Жељуше. Осам југословенских војника је данима било сакривено код Јосе Аџијиног, Лазара Милановог и Леке Ковача. Када се ситуација смирила, они су се успешно вратили својим породицама и кућама. 

"Чича Ђера (башта на Мирчу брицу) је замалко бил заробен на Плочу. Он је бил с комору, поднаредник. Ама ка ђи нападну, они се разбегају, растуре и он си побегне. Тија што су ђи заробили, они ђи тува по путат спроводе, оно војска, војска, војска... И они тува једни бегали. Ја нес'м доодил тува, ама баба слезе из село да чека чича Круму и чича Ђеру. Чекали човеци близа до путат и носе им дреје, та кој побегне одма да се преоблаче. Асен Пејин, е на Славу горе башта, побегал је у Цариброд из стројат, па улезне у земник у некву кућу и скута се у кацу од зеље. Немац доодил до њега и си отишл. Не га нашли, он си после излезне и побегне. Коџа су заробљеници тува побегли. 

А чича Крума је из Книн дошл пешћи, из Далмацију. Чим почел рат одма ђи и Хрватите нападли, каже кутали смо се и од Немците и од Хрватите. Војска се растури и они си појду. И дошл он до Крушевац негде, до Трстеник и там је заробен на мос преко Мораву и тува је минул с воз, у затворени вагоње, ко заробљеник. Заробљениците су карани у Софију, па су ђи после карали за Немачку, там да работе. Коџа су там били, по две-три године, до ослобођење. Чича Крума се пријави у Софију да је Бугарин и они ђи одвоје. Па бил једн Банскодолац, познавал чича Круму и гарантовал за њега дека је из Планиницу, и он си дојде одма, неје ишл у заробљеништво. Сечам се, стиже рано ујутро, арне рано, улезе у кућуту и седе на клупу одма до вратата, још у војничће дреје. Мама потрча к'мто њега, а он каже: Немој, чеке, п'лн сам с в'шће. Да се преоблечем, ама прво да одморим малко!
А Јордан Костин, е на поштаратога башта, је дошл ч'к из Љубљану пешке. Ка дојде, а он болан, болан, црн, сув, сирома изгладувал."

Касарне и Лукавачи мост...

Када је 8. априла кренуо продор Немаца преко границе, поручник Ратко Брадић је добио наређење да запали царибродске касарне у којима је био смештен 3. пешадијски пук. По повлачењу српске војске, наредник Бранко Тодоровић минирао је Лукавачки мост, наводи се у књизи "Димитровград 1877-1945", а на основу сећања Николе Арбутина, учесника априлског рата.

Немачки тенк на улазу у Цариброд. У позадини гори зграда касарне.

Изглед Лукавачког моста, пре него је срушен.

Што се моста тиче, мој деда памти нешто другачију причу:

"У Цариброд имаше три касарне, д'лђе ебем ли га колко, куде је са касарната, па од њу од путат натамо. Одма доле до рекуту, па натам све је било војничко, беше војничка башта. Наши си запалише касарнете и мосат Лукавачћијат срушише. Планиничанин га сруши једн, из Српску Планиницу, Јота Главурда га окаоше. И беоше га уватили одма. Немци га сликали с авион и после га уватили на Суково. Тека оратеоше човеци, ја сам бил дете, кво сам разбирал. Знам после беше иш'л у Немачку у заробљеништво. А мосат беше ко горе железничћијат, голема ограда. После направише дрвени, брже га направише Немците. Оно после по Немците одма дојдоше Бугаре."

***

Југословенска Врховна команда потписала је безусловну капитулацију 12. априла 1941. године. Априлски рат је био готов. Прави рат је, заправо, тек почињао!

Аутор текста: Марјан Миланов

Текст је писан на основу сећања и казивања мог деде Владимира Трифунова -Лаце (Планиница 1926. - Жељуша, 2014).  С обзиром да о томе прича након више од 70 година, можда неке податке треба узети са резервом.

За текст коришћени и подаци из књиге „Димитровград 1877-1945“ и „Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941 – 1945“