Тропају колетија од говеџу запрегу по камени друм и човеци и кола одминуше место звано „Лозје", па наставише тропајечи канто Бансћи Дол. Рано јулско јутро преди с'вињало, јоште т'вна т'вница, само се у ритам на скрцање на канате и крцкање на каменчетија што ђи колска шина дроби на пут, лелеје упален венер што га деда Николаја носеше преди говедата у десну руку. Сас левуту руку држеше спрегнути ланци кроз белчуци, крајишта оди оглавници, сас који се воде говеда. На нође обул свињсћи оп'нци, на грбину кожувче оди овчу кожу, а на главуту налулил шубару, комплет оди кој никига ни једно неје двојил. У исто време и облекло и навика и имиџ и знак на распознавање. Кико на празник, тека и на делник, кико за село, тека и за у чаршију, кико зиме, тека и лете. Орате човеци било једно лето господње у најголемуту жегу, ка је косил ливаду у Горњу Лисину. Жега та све пуца, а Николаја не стура шубаруту и кожуват. Мине некак'в човек, требе га неје познавал и после обавезно: „Помага Бог" и „Од Бога ти здравје", не издржа да не питује:
- Гледам те у жегуту кико косиш, па неје ли ти жега оди шубаруту и кожуват?
- Неје ми мене жега оди шубаруту и кожуват, мене ми је оди с'лнцето жега! - одговори му тактичћи и поносно Николаја, сас уперен прс у пладневното сл'нце.
По колата иду синовето, средовечни мужје Пера и Мила, а у натрупаната кола сас разан багаш, дремемо баба Крстина и ја. Кола скрцају, венер се манда, кола п'лна с' некакво, штрапају бајћа Пера и бајћа Мила, а на сам крај ловџиско куче Мурџа слути из т'вницуту. Да некој случајно сретне поворкуту преди с'вињало, че се силно изак'ли, или пак че помисли, куј знаје у какве краџе или црне работе су тија у т'внин пошли да работе, да деда Николаја повремено достојанствено не продумујеше: „Ајде Буле, ајде Петкано"!
Од куде Бугарско поче небо да се продзрта, че почње да се с'виња. Николаја куде Танчине појате сврте на споредни пут та још малко и улезе у једну косену ливаду поди горуту и окну: „Ооооооооо"! Заустави се запрега, стигомо на планирано место за које се пажљиво приготвувамо јучера по обет, да нешто случајно не забоваримо. Испрегоше говеда из јар'м ка че се развиделује, тека да деда Николаја угаси венерат и закачи на с'лп'ц оди колата. „Стигли смо", продума деда Николаја и се сви ванумо на работу.
Бајћа Мила и бајћа Пера одведоше говеда да ђи завржу поди дивуту крушу у слогат, да су у сенћу ка изгреје с'лнцето, ни сас бабу Крстину срипимо оди колата, разврзамо цргуту нади багашат и почемо да стоварујемо, крошње, кове, чанте, сећиру, конопци, кошариште и друђе работе које ни може затребу там куде смо се запутили. Николаја узе теслу, нарами с'лбу оди три-четри метра д'лгу, узе једну торбу сас брижљиво приготвене дрангулије и алатће, улезе у шумакат и се изгуби у правац на Преслап.
Бајћа Пера и бајћа Мила пошто намирише говеда, натоварише се сас багаш из колата и ватише и они шумакат. Баба Крстина се заметну сас цедило, узе у руку крошњу, и по њи, мене задача беше да носим плетено кошариште. Деда си ђи сам прајеше. Приготвеше си основуту оди унапред одрезано јасенче, па ка поткара коџа пручће из земи, он ђи поразреди и формира и остаји да карају још годину д'на. Тегај изреже доземи, ократи пручћете на мерку и исплете меџу њи сас т'нак павит. Ка ђу густо оплете, измаже сас говеџа лајна и ка ис'не окречи сас гасен ћиреч. Кошариште је спремно, само преди да се користи, требе оди унутра да се измаже сас маточину, и пчеле може да се усељавају.
Те това ни беше работа дан'сће, да уловимо пчелу што ђу деда Николаја беше пролетосће намерил у шумакат канто Змеју Дупку, дор луњаше по лов. Видел ђи куде излазе из дебелијат дуб, там се некига бил населил одбегал ројак. Обикаљал ђи још неколко пути, и са дојде д'н да ђи вачамо. Силан пчелар беше, и оди малечко ме је учил кико требе сас пчеле и да ме неје стра. А и ако ме случајно џврцне по некоја, ништа страшно, това било здраво.
Постови
