na srpskom, по български, на шопсћи

ШОПЛЕНД – непостојећа земља постојаних људи

16.9.14.

Ко проникне у тајну порекла Шопа на путу је да реши енигму трибалског похода Александра Македонског, блага Атиле – Бича божјег, поп Мартиновог злата. Да се обогати или умре.



ШОПЛЕНД

Између Софије и Ниша, Вршке Чуке и Криве Паланке, Самокова и Куманова, живе људи који себе зову Шопима. На питања шта значи Шоп, ко су и одакле су дошли неће умети да вам одговоре. Они не говоре него орате, не улазе на врата него на порту. Баш као Цицерон, Јулије Цезар или Октавијан Август, што по себи говори о њиховој постојаности на тим просторима.
Проблем Шопа или Шопова, први је у српској науци дотакао Јован Цвијић у Атропогеографији Балканског полустрва, сматрајући их неспособнима за интелектуалан рад, одричући им способност да изразе било какву духовност и пишући како је код Шопова врховни циљ „работа“, то јест прост рад, при томе не улазећи у било какво тумачење етномима.

Готово век после таквих закључака запањиће вас управо духовно богатство и број и разноварсност прича и легенди и готово у мит уплетена сећања Шопа на своју прошлост.

Још једна ствар је у потпуном нескладу са Цвијићевим закључцима. Шопи никада па ни у време Цвијића нису веровали само у „работу“. Најмање 50 година пре њега колале су приче о Дурузовима, Гађинима или Џаџинима који су се обогатили због вере у старе легенде, нашавши закопано благо.

Несклад је још већи ако се зна да шопског села нема без цркве, да су села стара и у многим случајевима грађена на местима још старијих по систему „тел“. Уосталом и најстарија сакрална грађевина на тлу Србије, манастир Паља из 9. века је на шопској земљи. Но овога пута бавићемо се само легендама и причама Шопа о закопаном благу.

ЧУВАЈ СЕ СМОКА

Једна легенда или боље рећи прича, јер су готово сви њени елементи историјски доказани, више од века и по заокупља машту трагача за закопаним златом. Прича има главног јунака, попа Мартина Химовића који је у околину ондашњег Цариброда, у село Поганово дошао из Херцеговине. Има и заплет. Поп Мартину је трнски ага Али-бег на превару отео попадију, после чега је овај постао игуман оближњег манастира Свети Јован Богослов, где је са братством од 40 монаха основао хајдучку дружину.

У освету Турцима креће пљачкајући караване и убијајући заптије на путу ка Истанбулу. У кањону Јерме и долини Нишаве сакупио је много блага и закопао га по пећинама Влашке, Гребен, Старе и Руј планине заветовавши га Цркви и хришћанској вери. Пре него што је убијен заједно са својом дружином, највећи део сакрио је у Смоковој дупци- Пећини са смуком, високо у литицама Гребен планине. Двојица калуђера су ипак утекла покољу и сахранила лешеве својих другова.

Сто педесет година касније у пролеће 1938. кости попа Мартина Химовића и 38 његових монаха ископане су, опојане и сахрањене у заједничку гробницу у порти манастира Свети Јован Богослов.

Иако много људи зна где је Смокова дупка прича и даље има велику тајну. Како доћи до блага попа Мартина?

По причи поп Мартин је улаз у ту пећину посебно обезбедио. Наручио је мајстора из Видина, који је исклесао 17 степеника и системом опруга спепениште повезао са смуком од злата, тако да при сваком уласку смук излеће и погађа онога који га је својом тежином покренуо. По причи такође, поп Мартин је видинског мајстора убио да никад не ода тајну Смокове дупке.

У фаталну ефикасност тог система само од 1963. до данас уверило се троје људи. 

Почетком лета 1963. група трагача за златом најпре је конопцем спустила а затим полумртвог извукла Бориса Стратијева из села Драговита. Стигао је да каже: „Нешто ме заћорави и удари у грудите“ ( Нешто ме је заслепило и ударило у груди). Исту судбину имао је Цоле свирџијата из села Трнски Одоровци. Неколико година касније из Смокове дупке полумртвог су извукли и Станоју из Поганова. За њега кажу да се ничега није бојао али је својим синовима и уницима ипак оставио аменет да „никигаш не траже парете на поп Мартина“.

Изгледа да је тајну безбедног уласка знао неки деда Стефан из села Света Гора код Димитровграда. По њему злато ће се подати трагачу и учинити га срећним као жена. Услов је да налазач буде поштен и да сво благо остави манастиру Свети Јован Богослов код Поганова. Сам није био заинтерсован да га нађе јер је био „божјак“- човек који у име Бога презире сва матријална богатства. Причу о деда Стефану потписник ових редова чуо је од Бориса Димитрова, песника и радиестезисте из Димитровграда.

Димитров тврди да је у Смоковој дупци 80 турских товара злата. На питање колико је то Борис одговара онолико колико један брдски коњ може да понесе или „80 ћила пута осмедесе коња“. Сва је прилика да претерује али чак и ако је реч о само једном товару изазов је огроман, али и ризик.

ЦАР ТИЛ

Много старија али међу Шопима једнако распростањена је легенда о цару или краљу Тилу и његовом огромном богатству. Према историјским тумачењима Тил није нико други него Атила – бич божји. За њега су историчари забележили да је умро „у сласти прве брачне ноћи“ са једном од многобројних жена пре једног од похода на Цариград.

Његови земни остаци најпре су спаљени а онда са огромном попутнином сахрањени на дну велике реке, која је пре кремације најпре скренута па после сахране поново враћена у свој ток. Опште прихваћено мишљење ја да реч о Тиси, али има и оних који верују да га је смрт задесила много јужније. Локација гроба Атиле- бича божејег је већ дуже од века приоритет мађарских и румунских археолога.

Знајући да су касноантички аутори били сјајни историографи али лоши географи и вођен код Шопа јако живом легендом о цару Тилу, један већ покојни научник професор Александар Гигов, палеоботаничар веровао је да је Атила сахрањен на Гоинском калеу изнад Нишаве, седам километара североисточно од Димитровграда.

Он је имао и озбиљне „научне“ присталице па је о томе почетком осамдесетих из пера Десимира Миленовића у наставцима писала и „Илустрована политика“ под насловом „Атилина пирамида код Димитровграда“. Пробна арехолошка истраживања зачудо су показала да на том локалитету има метеријала из „Сеобе народа“ или времена Атиле- бича божјег.

Још један човек, деда Мила Драговитски најпознатији трагач за благом у горњем Понишављу, био је непоколебљиво убеђен у истинитост легенде о Тиловом благу. Ту веру главом је платио његов верни пратилац Бисер. Иако је био тих човек и није говорио о томе шта зна, многи кажу да је у тајну седам златних ковчега за Атилину урну Бисер био упућенији и од самог деде Миле. Умро је у потрази за благом, под неразјашњеним околностима негде у долини Височице у гудурама огромне Старе планине.

Деда Мила је причао да се иначе доста смирени Бисер, једноставно „ укованџио од стра“. Бисерова смрт приморала је и деда Милу да одустане од потраге за Тиловим златом. Шта више до краја живота и сам је одбијао да говори о томе шта је сазнао са Бисером.

Упркос свему многи још верују да је гроб Атиле негде у поречјима Јерме, Височице, Гинске односно Нишаве.

ШОПИ НЕМАЈУ ЛАПОТ

Најстарија, али и најбоље историјски документована је двадесет и четири века стара легенда о Александру Великом и његовом походу на Трибале, племе трачког културног круга које је господарило богатством древног Хема, или данашње Старе планине.

Александар је пошао из Анфиполиса и долином реке Месте избио на Софијско поље. Ту је поразио ратоборно али војнички лоше организовано трачко племе Аутаријате. Одсудна битка са Трибалима одиграла се код данашег места Разбојиште у долини Лигена, односно Гинске како су Бугари све до скора звали горњи ток Нишаве.

Историчар Аријан бележи да су Трибали били сјајно устројена војска са борним колима, коњицом и пешадинцима. Код данашњег Разбојшта тик уз југословенско-бугарску границу Трибали су навукли Александрове фаланге у теснац који Гинска прави и кренули на њих борним колима. Маневар који је Александар извео постаће основа свих ратних уџбеника. Будући господар света изадао је команду да војници легну и преко себе ставе своје огромне штитове. Трибали су борним колима прешли преко њих а Алексаднар их је после тога победио са минималним губицима.

Потом је идући путем кога су Римљани звали Виа Милитарис дошао до Транслитуса данашњег Димитровграда и одатале преко Хемуса путем Виа Металика или Виа Бесика освојио древну Монтану а затим недалеко од данашње Враце и трибалски престони град чије име није сачувано.

Дуго се постављало питање чему је Александру Македонском био потребан рат са Трибалима. Одговор је стигао недавно кроз највеће археолошко откриће Европе последње деценије 20. века.

Крајем осамдесетих и почетком деведестих чувени траколог Александар Фол у селу Разбојна код Враце пронашао је највећу трачку скривницу предхеленистичког периода. Реч је о преко 150 сребрних и златних предмета најфиније израде тешких преко 20 килограма. Ако томе додамо и од раније познат „круг пребогатих кнежевских гробова“ из околине тог бугарског града, један од мотива је новац. Други не мање важан је војничка моћ тих господара Хема, онда богатог жилиштима самородног злата и сребра.

Другачије казано великом Македонцу су била потребна средства и сугурно залеђе за освајања која је коју годину касније предузео.

Савременика ће ипак највише запрепастити свежина сећања Шопа на Александра Македонског. Они га памте као Александру, Алесандру или чак Санду, али највише као цара „који је рек`л да се не убива башта“, другим речима укинуо је лапот.

Шопи наравно не знају да их је Консатантин Јиричек сматрао потомцима трачког плема Сапеја, нити да је скоро 9 векова после Александра историчар Прокопије савременик Јустнијана на траси Александра Македонског побројао само од Сердике – Софије, до Туреса – Пиротa више од 40 војничких утврђења. На њима и тумулима „ мађилкама“ у Понишављу, Забрђу и Високу они трагајући за закопаним благом, макар и несвесни тога трагају за сопстевеном прошлоћу.

П.С.
Текст сам пронашао роњајући по старим фасиклама прекјуче. Настао је судећи према штампачу „Радио Југославије“ пре 1994. Вредео је 100 динара или 100 немачких марака и обајављен је у „Трећем оку“ под псеудонимом Сава Смиловски. У времену када ми је плата била 190 динара лепа свота. Дошло време да га не сакривам више. Сем што је развучен ко` слина и није тако лош поготово данас када се и свашта назива новинарством. Колико видим на крају је писало наставак следи. Наслова „Жабе су појеле људе“ сам се сетио али о чему сам благоглагољио појма немам!

Слободан Алексић Ћоса

2 коментара:

Milan Todorović је рекао...

Odličan članak, možda jedan od najboljih. Za one koje zanimaju detalji o Pop Martinu preporučio bih roman Brace iz Bele Palanke Carigradski drum, http://www.tt-group.net/video/pop-martin-i-skriveno-blago-istocne-srbije/ odliačan je. Sa druge strane, nisu ljudi umirali od nikakvoh smoka ili smuka, već od sumporne prašine kojom su bile zarašene dragocenosti. Bez specijalne opreme, čim se udahne ova prašina u ne dužem roku od 24 časa sledi kraj...

WD - 40 је рекао...

Zanimljiva priča i uzalud ne bačenih 100 dinara iz onog vremena. Slučajnost me dovede do ovih strana a sad nikako da odem, pardon ali uživam. Sve najbolje i da potraje entuzijazam u Vas!

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu