na srpskom, по български, на шопсћи

Цариброд 1915.год.- виђен очима једног писца!

4.10.14.

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи у малом пограничном градићу - Цариброду. Константинов је у Цариброд стигао у пролеће те године, да ради као мировни судија и ту је боравио нешто више од годину дана, до маја следеће године, када је отишао у Школу за резервне подофицире. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет.


* * *
Погранични градић, са својом железничком станицом –капијом ка Западу– био је мали, али изузетно разноврстан и интересантан свет, поготову у другој половини године. Човек заиста не може да се ослободи, као што је говорио Доде, утицаја места у којима је провео део свог живота. И сада могу пред собом да видим скромни, прашњави градић, са његовом дугом, правом главном улицом коју пресеца железничка пруга, којом тутње конвенционални возови које смо посматрали са безкрајним усхићењем. Видим црвене касарне 25. драгоманског пука, изграђене на брду насупрот малог манастирчета изнад града, Јерму – тамну, тајновиту- која је између уздигнутих стена текла ка Погановском манастиру, бело камење на нашим и српским војничким постовима поред Сукова... Један хотел, полу-хан, неколико крупних трговаца, извозника жита, зграду Суда са дрвеним гредама, у чијој је Сали за заседања иза мојих леђа на зиду био осмехнути портрет Пепа, дрвени павиљон на сред града, где је у суботу поподне и недељу свирала војна музика. Још увек видим онај потпуно осиромашен народ, који је и кукуруз називао „жито“, она села расута по околини, која сам обилазио на коњу, у пратњи стражара, и која су се само називала села, а заправо је то било по неколико кућа, разбацаних ту и тамо, по околним голим брдима, удаљеним по два-три километара међусобно... Хаџијина радња на перону, са бочицама са ружиним уљем на прозорчићима, са натписом „Change“ –промена свих валута, безбројни славуји, који нису престајали да певају у току јунских ноћи у цветној башти на станици, оног необичног учитеља из Тракије, кога сам упознао у Поганову, где се настанио пре једно двадесетак година, где је направио невероватан пчелињак и чија је историја дословце подсећала на ону поетичну Мопасанову причу „Срећа“ – причу о заљубљенима који су побегли у Кориску...


Али то је био обично, мирнодопско лице градића, оно лице које је човек видео само једним оком, док је седео у кући, на послу, или док је предвече сусретао краве, како се полако враћају кући главном улицом, а из правца Жељуше су пристизали људи са пуним корпама чувених белих трешњи... Али, овај градић је сада имао и друго лице, наметљивије, због којег смо сада, од чуђења и бриге, отварали оба ока: овде су се, много више него у Софији, осећали грчеви рата.

На само неколико километара од нас, једна мала земља ратовала је већ скоро годину дана са моћном империјом и није се предавала. Београд је био у рушевинама, Влада је била пресељена у Ниш. Могли смо само да претпоставимо како сада живе ти људи, који су попут нас, до пре две године учествовали у друга два рата. Ми смо директније могли да осетимо њихово страдање, јер су у овом крају, у свим пограничним селима људи са обе стране били у родбинским односима. Ове везе биле су посебно многобројне у самом Цариброду и Пироту, и у нашем градућу људи су доста бринули са своје ближње са друге стране границе. (Фамилија мојих домаћина, расејана у оба града, била је прилично велика и позната. Али, ови који су живели овде сматрали су се Бугарима, а они у Пироту – Србима). Српски железничари и царински службеници, који су сваки дан долазили на железничку станицу, били су ћутљиви, забринути и јављали су се неком непријатељском хладноћом. И то је било сасвим нормално: ми смо још увек живели у миру, били смо спокојни, могли смо да се смејемо, а они су долазили из земље која је поново пролазила кроз страдање и смрт.

Када сам стигао у Цариброд, на моје велико изненађење и радост, наишао сам тамо на Георгија Машева, наставника ликовног у тамошњој непотпуној гимназији. (Због вишемесечног одсуства из Софије нисам знао да и Машев већ неколико месеци ради у Цариброду као наставник). Он је и овде увек био елегантан, помало застрашујућег изгледа, али је заправо био само дрзак са својим несланим шалама, са којима као да се такмичио са локалним апотекарем, који би га увек надмашио.


У овом малом насељу – полуграду, полуселу – Машев је већ био стекао велики број пријатеља међу грађанима, а био је вољен и међу ученицима, који га и данас помињу са уважавањем и поштовањем. Он је за јесен спремао изложбу, а на молбу судије, кога сам ја заменио, насликао је портрет Пепа у судници. Затекао сам га као певца међу целим јатом учитељица, које су стално црвениле услед његових двосмислених опаски, и можда је због тога још више био тражен. Као такав, већ је био успео да се сукоби са својим надређеним – директором непотпуне гимназије, који је писао стихове. Машев је послао неке цитате из директорових стихова посвећених Балканским ратовима часопису „Бугарин“. Међу цитатима су били и стихови попут „Тихо су куршуми летели у бој“ и сви учитељи и учитељице су били упамтили те стихове. Један други локални младић, који је завршио математику, такође је предавао у гимназији. Касније, када је Цариброд остао у саставу Србије, он је створио организацију „Вртоп“ и постао је њен руководилац. Друштво, у које сам одмах ушао, се на неки начин одушевљавало Машевим, који је већ био познат као карикатуриста у новинама. У том друштву је био још погранични поручник, весео момак, командир карауле, син кафанџије на станици, такође свршени математичар, који је сада радио код свог оца, и на крају један машиновођа са железничког депоа, који нас је често кријумчарио у возу до Софије. Хранили смо се у ресторану на железничкој станици (претплата – 60 лева месечно – ручак и вечера), који је због своје кухиње био добро познат и у Софији, па је парирао и „Панаху“. (Након објаве рата Цариброд је био једно од малобројних пограничних места за везу Русије са Централним силама. Путнички саобраћај се прилично увећао и станица Цариброд је неко време била велика гранична станица). Два пута дневно је међународни воз са и ка Западу стајао овде на око два сата због царинског прегледа, промене особља, формалности око пасоша, и тада би се перон и сам ресторан испунили најразноразнијом публиком. Целе породице, богати Руси, који су се враћали из европских одмаралишта, Французи на повратку из Русије, Енглези, Румуни, групе сиромашних Италијана, ћутљиви, тајновити људи са непромочивим сакоима преко руке и томпусом у устима, понека елегантна парижанка са зеленом валом на шеширу и малим псом у крилу, неки католички свештеник у браон мантији –сви они су изненада давали нашем малом, небитном насељу дух космополитске раскрснице. Гужва, жамор на разним језицима, звоњава звона, отварање флаша, промена новца и злата – све се дешавало ужурбано у неколико минута, за време којих су се дешавале радње услед којих је овде могло да се обогати за само неколико недеља. Са нашег стола у углу ми смо посмартали ову живописну и бучну најезду коју би воз просипао, а затим поново покупио, и чинило нам се као да стојимо на неком брегу поред кога се ниже цео свет. Свако од ових људи је следио своју судбину. Њих није занимало ништа друго; гледали су наоколо, али ништа нису видели. Али сми смо их жедно посматрали и у машти су нам се преплитале најразличније, најневероватније повести, брзе и брижне попут облака дима из локомотиве која их је односила. Обично, када би путници били бројнији, наш уметник-кувар играо је своју улогу: у белој кецељи и са белом капом пролазио је кроз салу испуњену путницима, на путу ка нашем столу, подигавши високо испред себе златасто-беличаст омлет-суфле, преливен малиновим сирупом и посут шећером, изнад кога су треперили плави језичци запаљеног рума. То је била представа пред странцима, за реноме кафане: да лепо упамте улазак или излазак из земље. За време овог ритуала, ја сам се сваки пут, ненамерно, окретао ка вратима, где је обично седео српски цариник: он је ка нама упућивао поглед са нескривеним негодовањем, док је загризао своју цигарету, гледао на сат, а затим устајао и одлазио. Грижа савести и неко непријатно осећање би ми обузимали срце у тим тренуцима: тај човек је свакога дана долазио и враћао се у једну земљу потопљену у крв и смрт, а ми смо овде још увек живели у миру, угађали смо себи и забављали се...


Били су спокојни летњи дани, последњи мирни дани те године, и у дну душе ми нисмо хтели да верујемо – упркос очигледном – да ће безбрижним данима ускоро доћи крај.

Али већ у првој половини септембра догађаји као да су почели да се такмиче по значају и величини. 10. септембра у Бугарској је објављена општа мобилизација и Влада је објавила да ће сачувати „оружану неутралност“. Наравно, то није могло да превари никога – нити у земљи, нити ван ње. 15.септембра земље Антанте су Бугарској изнеле понуду – или да се прикључи њима или да остане неутрална. Предлог је био одбачен. Отприлике у то време је Аустроугарска, уз помоћ Немачке, спремала велику офанзиву на Србију, која је требала да буде одлучујућа.

Када је објављена општа мобилизација, свима у земљи је било јасно да то значи рат. Али већина се надала да ова „оружана неутралност“ може да потраје што дуже. Са таквим уверењем у војску одлазили и они који су били мобилисани. Георги Машев је мобилисан као уметник у коњичкој дивизији. Ја сам остао да чекам позив са својим годиштем.

Крајем месеца Антанта је новим дописом затражила од Бугарске да прекине односе са Централним силама. Али је и ово одбијено. 28. септембра је званично саопштено да је неке граничне пунктове напала српска војска, али да су напади одбијени. Од 4. октобра су почели да се издају „билетини за ратно дејство“.

Оних неколико дана из окромбра 1915. ће заувек остати у сећању. Даноноћно су се по путу који води из Софије ка Западу – том међународном путу – сливале бескрајне колоне пешадије и артиљетрије. Испод ниског јесењег неба се проносио једноличан шум, без краја и почетка, попут далеке реке која котрља камење. Пролазило је лако и тешко оружје, лупкала су кола за снадбевање, чуле су се одсечне команде. Кретали су се уморно, затрпани ранцима и платнима, опасани каишевима, попут стоке у јармовима, ти здрави, намрштени, одрасли људи који су се пре само две године вратили са другог похода у смрт. Кретали су се полуприведени, под теретом свог оружја, својих брига и успомена, нису гледали у страну, нису причали, нити се смејали. Војни музички инструменти, набацани у воловска кола, немо су ћутали. Била је то шетња војника који су знали да на овом путу нема доброг повратка.

Стајао сам са стране и гледао их сатима. Углавном су били то тракијски пукови. Чинило ми се, да крај мене пролази моје детињство... Ова нема, намрштена армија прошла је кроз многа бугарска села која су остала пуста услед мобилизације и још увек није знала где и зашто иде. Ту, на два-три километара од границе више није могло да буде никакве илузије.

Започињао је нови национални погром.


Превео и припремио: Марјан Миланов

P.S. Књигу "Път през годините" можете наћи у библиотеци у Димитровграду!


Наставак текста прочитајте ОВДЕ

2 коментара:

Trnski је рекао...

Odlican tekst. Hvala Marjane. Pošto ne mogu da iznajmim knjgutu da đu pročitam, jedva čekam prod`lženieto.

Marjan Milanov је рекао...

Hvala na komentaru, drago mi je da ti se tekst dopao i potrudiću se da do nastavka ne prođe previše!

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu