Цариброд 1915. - виђен очима једног писца (2)

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи као мировни судија у Цариброду. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет. У наставку приче можемо да читамо о животу у граду током првих дана рата.

(Ако сте пропустили први део приче, можете да га прочитате овде)

*** 

Октобарску ноћ кидало је севање оружане паљбе, а тутњава експлозија се стопила у страховиту, непрекидну буку. На неколико километара од нас се водила тешка битка: борба за позиције испред Пирота. Одатле је цео наш замрачени градић био само на корак – нико није ни размишљао о спавању. Ја сам био отишао до поште, која је сада била претворена у војни пункт за везу – телеграфски, телефонски и поштански. Прозори мале, једноспратне зграде били су прекривени црним платном због страха од авиона. Једна просторија је била испуњена војницима, немо повијеним изнад пет уређаја за морзеову азбуку, који су истовремено радили, очитавајући различите поруке. Кроз зид, на коме је био пробијен мали прозорчић, могао је да се у другој просторији види војник са слушалицама на ушима, који је громким гласом преносио телефонограме или давао везу телефонима. Зградица је, затрпана жицама, сандуцима, ранцима и уређајима, полуосветљена двема уљаним лапмама које су бацале разигране сенке, подсећала на какво злослутно свратиште уротника.

- Је л' друга бригада?... Готово, реците... Хало, ко је?... Овде централа. Дивизија заузета... – одговарао је младић иза зида.

Стакла на згради су јаче одзвањала, канонада је бивала све јача и као да се чула у таласима. Али су овде уређаји и даље радили непрестано. Само је онај иза зида јаче викао, преносећи некакво наређење:

- Не наш, него непријатељ, непријатељ, је л' чујеш, непријатељ!... Уу-у-у, ма иди, како не можеш да разумеш, непријатељ – противник, супарник – јеси коначно разумео…

Одједном тутањава утихну. Изашао сам у двориште. Артиљеријска ватра је била престала, али су њу сада заменили одјеци пушака и куршуми који су падали свуда, попут јаког, непрекидног града. Очигледно је то био напад. Из суседних дворишта се чуо по неки пригушен глас. Оловна киша је продужила још неко време, затим је почела постепено да слаби и на крају се потпуно утишала. У почетку је ова новонастала тишина деловала страшније од досадашње буке, али је мало, по мало ноћ поново придобила своје мирнодопско лице: понегде се чуо лавеж пса, онда би зашкрипала врата, повремено би се чуо јасан говор људи, као и сваке вечери. Али је сада на свету било неколико стотина душа мање. У том тренутку, на оним брдима која се виде из града, појавили су се људи са носилима. Била је то ноћ 13. октобра. Сутрадан, 14. октобра оба софијска пешадијска пука прошла су кроз Пирот са музиком и развијеним барјацима.

Тако је почео рат на овдашњој граници.

Али, ми смо били у рату – званично – још од 2. октобра, не само са Србијом, већ и са трима чланицама Антанте – Енглеском, Француском и Италијом – које су прекинуле дипломатске односе са нама и објавиле да су у стању рата са Царском Бугарском. Иако је то било очекивано, ипак је изазвало шок и донело изненадну несташицу многих ствари и нове бриге. То се посебно оштро осетило у нашем малом градићу, који се одједном смањио и утихнуо, као да је исчезао. Железничка станица, која му је то сада давала живот, попут срца, сада је била мртва. Возови су долазили само из Софије – без било каквог реда вожње и искључиво војни. Ресторан је престао да ради; у неколико канцеларија на станици се уселила војна команда; изнад врата чекаонице се вијорила застава са црвеним крстом – све се још од првих дана некако запрљало, задимило, развејало. У граду је почела да се осећа беспосленост и недостатак прехрамбених производа. Школа и неке радње су биле затворене, само су најнеопходније службе радиле. Мировни суд је био међу њима. Наше мало друштво се расуло: мушкарци су отишли у војску, учитељице – самарићанке по околним болницама. Машев, који више није радио у школи, отворио је почетком септембра са великим успехом изложбу у Софији, а касније отишао са дивизијом генерала Колева. Ја сам остао потпуно сам, затрпан гомилом општих, службених задужења, која нису имала везе са судством: цензура писама, подела помоћи сиромашним породицама војника и сл. Упркос дубокој усамњености и тешкој оскудици у граду, чак и када сам морао да вечерам парче старог хлеба и комад сланине, мени је било добро: чинило ми се као да сам добио још сто пара очију и способност да осећам ствари које пре тога нисам могао.

Два-три дана након заузимања Пирота, отишао сам да видим и тај побеђени град. Отишао сам велосипедом; путем до Пирота и околним сеоским путевима виђао сам уклете људе, који су из града побегли у околна села, са тим великим, ћутљивим, уплашеним очима којима су ме гледали са свих страна. Они су се сада враћали, са својим сиротињским пртљагом, натовареним на магарце или на запрегу коју би вукла понека мршава крава. На капијама у целом граду, скоро на свакој другој или трећој кући стајала је црнина: жалиле су се досадашње жртве, а рат је тек требао да почне. Срео сам неколико колона заробљеника, које су водили бугарски добровољци у јамурлуцима (старински огртач са капуљачом) и са старим пушкама. Срби, одрасли мушкарци, необријани, забринутих лица, ходали су полако, али сигурним кораком; нису знали шта их чека (чули су приче да Бугари кољу своје заробљенике), али у очима им се није видео страх. А у малим кућицама у граду, који је до сада личио на неки бугарски средњегорски градић, настанили су се они људи из војног каравана у пепељастим панталонама од домаћег платна и црвеним појасевима, које сам видео да пролазе путем десетак дана раније. Неки од њих су се вртели око једне ковачнице, други су седели у башти, држећи на коленима децу домаћина куће. Рат је полако постајао свакодневица и то је било оно најстрашније. Али тада ми нисмо ни могли да слутимо да ће та свакодневица да потраје још читаве три године.

Бугарски војници испред Пиротског Калеа 1915.године

Војни билетини су скоро свакога дана објављивали напредовање бугарске војске у Србији и Македонији. Немци су такође брзо напредовали и ускоро су се две савезничке војске  - бугарска и немачка – среле. Српска војска је одступала уз жесток отпор – корак по корак, полако, без панике – али је то њихово повлачење био заиста ужасан пут: по најљућој зими Срби су требали да пређу преко албанских планина, да стигну до мора и да буду транспортовани до Солуна, где су Енглези и Французи искрцали своју војску и покренули нови, Солунски фронт. На том фронту ће се, три године касније, одлучивати о судбини целог Првог светског рата. 

... 

У току зиме, након спајања наше и савезничке, немачке војске у Србији, уместо досадашњег воза на линији Париз – Стамбул почео је да саобраћа Balkanzug, брзи воз на релацији Берлин – Београд – Софија – Цариград, па је на станици у Цариброду постављена једна мала, немачка екипа чији је начелник био један млади капетан, инжењер, који је уједно био и немачки командир станице. Ћутљив момак, високог раста, увек пушећи вирџинију (врста дувана), на Бугаре се није ни освртао, осим када је требао да им се службено обрати у вези нечега. Али његови војници, који су спавали у једној од просторија на станици, повремено би се промували градским улицама.

Градић је већ био скоро потпуно замро. У јединој преосталој кафаници, бај Никола, пензионирани цариник и стари ловац, који је целу службу провео на граници у Добруџи, правио је кафу од печене ражи и чај од цвета липе, и још увек их је заслађивао шећером, а не захарином. Тамо су се, око распламсалог кубета, сакупљали старци из града, грејали се, без да нешто наруче, и размењивали локалне вести. И ја сам тамо ишао сваке вечери и седео док бај Никола не би затворио. Понекад би свратио неки војник са фронта, који је носио неку поруку у унутрашњост или је добио отсуство. Попио би на брзака врућ чај и причао о животу на линији фронта – кратко, обичним речима, које су казивале хиљаду пута више од распламсалих патриотских повести. Зима је била посебно хладна те године, па је оронула кафаница у главној улици, са висећом уљаном лампом и зацрвенелим кубетом око кога су седеле старине, била најпријатније место у овим дугим, леденим ноћима.

Једне вечери до касно је остало само нас тројица-четворица. Напољу је светлио пун месец, па је због тога хладноћа изгледала још љућа. Али је те вечери бај Никола био расположенији него обично, није журио да затвори, већ је, седећи поред оџака, препричавао своје безбројне ловачке приче. Сада је ред био на вука.

- У оваквој ноћи вежи са оне стране брда једног коња и једно магаре и оди сутрадан да видиш: коњ је цео, а магарца нема... Он му је то запамтио... Обећао му се једном да ће да му се да да га поједе, па га је слагао...

У том тренутку су врата кафане зашкрипела и унутра су ушла два немачка војника, од оних са станице. Лупили су ногама и поздравили још са прага; старци су се згурали и направили им мало места око пећи. Они су поново, у знак захвалности, климнули главама и сели. Били су одрасли људи, један је носио наочаре, други малу браду. Обојица су носили по једну батеријску лампу која је копчом била закачена за униформу. (Батеријске лампе су тада биле нешто потпуно ново и погледи овдашњих људи су се залепили за њих.) Немци су запалили по један мали, војнички томпус, попили слатко по који гутљај врућег чаја од липе и уз благи осмех прокоментарисали бај Николи: „Добро...“. Бај Никола је гурнуо мало уназад свој калпак (врста шубаре) – он је у кафани радио са калпаком и кожухом, није носио кецељу, са цигаром у устима, да личи на муштерију, јер се помало стидео тога што је постао кафеџија – погладио је своје дуге бркове и ставио једну шаку миришљавог липовог цвета испред двојице странаца, љубазно им казавши: „Бујурунус...!“ (Изволите...). Немци су се поново осмехнули, помирисали су мале, жуте, осушене цветове, узели их и погледавши се, истовремено су рекли: „Линден“ (Липа). Очи једног од њих као да су се замутиле, док се други и даље смешкао. Након пар минута овај први је гурнуо руку у униформу, извукао новчаник, отворио га и извадио из њега некакву слику, коју је затим пружио старцу поред њега: „Мајн Мадам...“ (Моја госпођа). Слика, на којој је била пунија Немица, која је у крилу држала бебу, обишла је круг сталних посетилаца кафане, који су одмахивали главама цакћући, и поново је стигла до војника. Бај Никола је издахнуо облачак дима од цигарете и уз уздах промрмљао: „ Ееее, где су га чак донели ветрови...“. У малој кафаници наста мук, као да је, што рече један руски песник, овде пролетео анђео тишине. Напољу је ветар стругао залеђену земљу и свирао у оџаку. Немци су попили још по један чај, платили, поздравили се са свима и нестали међу сенкама на улици. 

Мало након тога бај Никола је затворио кафану и ја сам пошао кући. Месец је обасјавао до земље повијени градић, затрпан снегом. Пролазећи поред некаквог некадашњег складишта пшенице, у коме је сада био смештен део војног каравана, потпуно неочекивано сам чуо глуве мелодичне звукове. Застао сам. Унутра је неко свирао кавал. Погледао сам на залеђен прозор и успео да разазнам неколико коња осветљених уљаном лампом, док су везани за јасле помало скакутали, а насупрот њих је, седећи на гомили сламе, наслоњен на зид, седео некакав човек, чије се лице није могло видети. Он је свирао. Свирао је стару, познту песму:

Учих те, Гано, мъчих те —

не можах да те науча

на моя пусти табихет!…

Стао је, дланом обрисао рупу за усне на кавалу, подигао главу и тако остао неколико тренутака, замишљен. Онда настави:

Кога ме видиш луд-пиян,

среща ми да не излазяаш,

детето да не показваш,

детето — мъжката рожба!…

(Язък е, Гано, язък е,

за тебе, Гано, за мене,

за наша мъжка рожбица!…)

Не знам колико дуго сам стајао у мраку поред тог прозора, иза ког се жал једног човека неутешно расипала изнад уснулог градића. Одлазећи, размишљао сам о томе колико је необично то клето људско срце, за које су један мирис и једна песма довољни да у ова страшна времена у њему пробуде сву нежност и топлину његовог изгубљеног света.

Тако су се низали дани, са својим малим, локалним бригама и личним преокупацијама. Морам да кажем да су све вести и сведочанства стизала до мене само преко војних билетина и новина, које су биле цензурисане. Зато су многа дешавања нама остајала непозната или смо за њих много касније сазнавали. С времена на време бих скокнуо на пар сати до Софије и тамо сам могао да сазнам нешто више, поготову новости о пријатељима са којима одавно већ нисам био у контакту. У Софији сам сазнао, већ почетком 1916. да је Димчо Дебељанов добио позив да се војсци прикључи као резервни подофицир, да су Елин Пелин, Кирил Христов, Добри Немиров, Јордан Јовков и други радили за часопис „Војне новости“ (или „Отаџбина“), а да је Коста Кнауер постао официр за везу са Немцима. Тамо сам такође сазнао и да је Николај Лилиев био мобилисан још првих дана рата, иако није служио војску. Тек је, када је стигао у Битољ одређен за војног коресподента. (Након завршетка рата ми је Георги Бакалов причао како је једном приликом, за време рата у једној шуми, по јаком пљуску испред себе угледао једног крупног војника у кратком шињелу, који му није био по мери, и у поцепаним чизмама, како гази по блату такорећи бос. Када је пришао ближе, препознао је Николајчу (Лилиева) и позвао га. Неко време су ишли заједно и када је дошло време да се раставе, Бакалов је извадио и поклонио му једну збирку песама српског есника Војислава Илића Млађег, коју је носио са собом цео рат.) 

... 

У току 1916.године наш фронт се стабилизирао у Јужној Македонији. Сада смо се већ борили и против Енглеза и против Француза и против Срба – и крај рата се није ни слутио. Резерве људи су се смањивале, требало је попуњаватиредове новим људима, па је маја месеца стигао и мени позив да се јавим у војску. Напустио сам службу у Цариброду и приступио Школи резервних подофицира...

*** 

Константин Илиев Константинов (1890–1970) је био бугарски писац, путописац и преводилац. Рођен је у Сливену. Завршава Правни факултет на Софијском Универзитету 1911. године, након чега одлази у Париз са жељом да тамо специјализира. Због недостатка финансија враћа се у Бугарску где стажира у Софијском окружном суду, након чега добија звање мировног судије. 1915. године бива распоређен на посао у Цариброду.

У новинарске и литерарне воде упушта се скромним корацима још 1907., седам година касније објављује часопис „Звоно“, а 1944. постаје и директор Радио Софије. Након Другог светског рата постаје и председник Савеза бугарских писаца. Аутор је бројних прича и мемоара, сарадник многих часописа и редакција. Често је писао под псеудонимима Душечка, Полишинел, Полицхинел, Бродяга, Семпер Идем.

Године 2004. у Сливену је у његову част установљена национална књижевна награда која носи његово име.

Превео и припремио: Марјан Миланов