Путо(писци) о Цариброду: К. Јиречек, 1883.год (део 2)

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Прва позната фотографија Цариброда, 1883.година

Јиречек верно осликава менталитет народа и даје значајно сведочанство о начину живота људи, о географији, етнологији, култури, историји. Он описује природу и природне лепоте, бележи своје импресије.

КОНСТАНТИН ЈИРЕЧЕК: ПУТОВАЊА ПО БУГАРСКОЈ

Први део путописа прочитајте ОВДЕ

24. августа, предвођени једним стражаром и једним циганским кираџијом, кренули смо на наш пут, разуме се, на коњима. Наш циљ је био град Трн, где смо стигли након дводневних заобилажења. Двадесетак минута након царинарнице скренули смо са главног Пиротског пута ка долини са леве стране, којом са југа дотиче велика притока Нишаве, Лукавица или Лукавачка река, која извире на Брусничкој планини, северно од Брезника. Горњи део ове долине покрива област између Сливнице, Брезника и Трна и назива се Бурел. Ова област броји 20-ак села. Када смо прешли реку, која тече дубоком усеком између великих наноса од честих поплава, ушли смо у живописну, око 25 минута дугачку котлину једног потока, који се улива у Лукавачку реку са леве стране. У доњем делу ове котлине, близу ушћа овог потока, налази се специфична црквена развалина, а у горњем делу је село Лукавица. Богато растиње, свеже зеленило ове области и жубор вода подсећају на неки кутак на Алпима; стабла ораха, храста, јавора, врбе, крушке и шљиве са плавим или жутим плодовима и високе стабљике кукуруза заклањају многобројне изворе и водоскоке око потпуно празних села. Становници села су били расути по пољима и њивама на околним обронцима. Поред једног глога, ураслог у павит, у овом планинском крају се може видети драч (Paliurus), растиње специфично за јужне крајеве; у Трнској области су ми међутим рекли да су овај трновити храст пре само 20-ак година овде донели Цигани чергари.

Разрушени Лукавачки храм је заиста посебна грађевина. Сама црква је незнатних димензија, дуга само 7 корака, широка 5, са полукружном апсидом; првобитни свод од цигли, који је одавно пао, сељани су заменили дрвеним кровом. Изнад црквеног предворја се уздиже троспратна четвороугаона кула, са стране широка 5 корака. Њени зидови су грубо направљени од ручних облутака и ломљеног камена, између којих су хоризонтално зазидане греде. Највиши спрат је имао мали параклис целом својом дужином, са четвороугаоним прозорима и троугластом апсидом, на чијим зидовима се још увек разазнају фреске. Средњи спрат, без сумње само степениште, има голе зидове са два мазгала са стране. Доњи простор је посут камењем, а зидови су му били украшени мањим ликовима светаца, пажљиво исцртаним на тамној позадини у два реда, један изнад другог; на списима које свеци држе у рукама могу се прочитати одломци старословенских натписа. Лица светаца су ископали Турци. Цео храм изгледа као да је некада био затрпан прахом, а онда опет откопан. Старе брезе и јаворови се по висини надмећу са кулом, коју у потпуности сакривају. Око рушевина се могу видети гомиле обрађеног камена и трагови ограде. Простор између врха и потока толико је тесан, да је мало вероватно да је кула могла да служи и у одбрамбене сврхе. О прошлости ове грађевине, која је права реткост у источној архитектури због компактности куле и саме зграде, нема предања; сељанин, који нам је отворио цркву, каже да ни његов деда (који наводно има 120 година, јер се обично старијим људима по селима године додају) не зна када је „ова црква служила“. Сељани, каже он, овде долазе на Митров дан. * (Архитекте Милутиновић и Валтровић у опису цркава у новим српским областима и Трнској области у Гласнику књига 48 (1880.) Лукавачку цркву називају Св. Никола.)

Након четврт часа опет смо стигли на пут близу срушеног моста, који је прелазио преко Лукавачке реке код њеног ушћа у Нишаву (2ч. 55м.). Инжењерима које је послала бугарска држава празно пешчано корито чинило се превише широко, па су зато на једном делу направили насип; једва да је мост био завршен када је река неочекивано надошла и однела и насип и скупоцени мост. Код овог ушћа двеју река, поново се отвара долина реке Нишаве, пуна конопље и кукуруза.

(наставиће се...)

приредио и превео

Марјан Миланов

Путо(писци) о Цариброду: Константин Јиречек, 1883. год

Чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек посветио је свој рад, па и живот, изучавању до тада мало познате прошлости балканских држава и народа, нарочито Бугара и Срба.

Јиречек је рођен је 1854. у Бечу. Још у младости је показао интересовање за прошлост балканских народа и држава. У науку га је увео Ђуро Даничић, чувени српски филолог, код кога је учио основну школу. Као ђак старијих разреда гимназије објавио је низ приказа из књижевности јужнословенских народа, а 1872. је објавио „Библиографију модерне бугарске литературе (1806—1870)”, иако је те године тек почео да студира. Као студент је издао „Типик светог Саве за манастир Студеницу” (1874). Исте године посећује Београд и обилази добар део Србије, на основу чега је идуће године објавио путопис, у листу „Osvĕta”. Након обиласка Србије, показао је веће интересовање за бугарску историју, која је до тада била мање проучавана од српске.

Са само 22 године старости објављује докторску дисертацију „Историја бугарског народа”, која је осим на чешком објављена и на немачком и руском језику. Обимном студијом „Војна цеста од Београда за Цариград и балкански кланци” коју је израдио 1877. стиче звање доцента за географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу. У складу за захтевима предмета који је изучавао, Јиречек је наставио историјско-географска истраживања, али је у његовом раду настала прекретница када је почео да изучава изворну грађу у архивима приморских градова, нарочито Дубровника. Јиречек је међу првима увидео значај путописа и друге архивске грађе.

Рад на Универзитету у Прагу прекинуо је одласком у Бугарску, где је позван да помогне у постављању темеља просветне политике земље. Постављен је за генералног секретара Министарства просвете (1879—1881), затим министра просвете (1881—1882) и председника Просветног савета до 1884. Својим радом је допринео подизању бугарске просвете, посебно подизањем и отварањем основних и средњих школа, по плановима које је он израдио.

Године 1884. он се враћа у Чешку, где наставља универзитетску каријеру у Прагу, као професор за општу историју. По повратку у Чешку, Јиречек доста времена посвећује обрађивању и објављивању радова на основу грађе коју је донео из Бугарске.

Од 1893. до смрти Константин Јиречек ради као професор на Универзитету у Бечу, где је прихватио новоформирану катедру за словенску филологију и науку о старинама.

Константин Јиречек умире у Бечу 10. јануара 1918. године.

***

За време свог боравка у Бугарској Jиречек стиче велику популарност међу грађанством. Чак га и писац Алеко Константинов узима за јунака у једној причи. Заправо, чувени Бај Гањо на свом путу по свету одлази у Праг и посећује бившег министра са жељом да се настани код њега за време свог боравка у Чешкој.

Али пре него што се вратио у Чешку, Јиречек је за време годишњих одмора и кад год је био у прилици путовао по Кнежевини Бугарској и Источној Румелији, проучавао старине, обичаје, посматрао људе, грађевине, прикупљао грађу. Из овог доба је његов „Дневник”, који данас има изворну вредност.

Изворну вредност имају и његови путописи „Путовања по Бугарској” (1888). Управо у овим путописима Јиречек описује и свој пут кроз западну Бугарску, где на путу до Трна пролази и кроз Цариброд. У овом делу Јиречек објављује и прву познату фотографију Цариброда снимљену 1883. године.

Цариброд 1915. - виђен очима једног писца (2)

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи као мировни судија у Цариброду. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет. У наставку приче можемо да читамо о животу у граду током првих дана рата.

(Ако сте пропустили први део приче, можете да га прочитате овде)

*** 

Октобарску ноћ кидало је севање оружане паљбе, а тутњава експлозија се стопила у страховиту, непрекидну буку. На неколико километара од нас се водила тешка битка: борба за позиције испред Пирота. Одатле је цео наш замрачени градић био само на корак – нико није ни размишљао о спавању. Ја сам био отишао до поште, која је сада била претворена у војни пункт за везу – телеграфски, телефонски и поштански. Прозори мале, једноспратне зграде били су прекривени црним платном због страха од авиона. Једна просторија је била испуњена војницима, немо повијеним изнад пет уређаја за морзеову азбуку, који су истовремено радили, очитавајући различите поруке. Кроз зид, на коме је био пробијен мали прозорчић, могао је да се у другој просторији види војник са слушалицама на ушима, који је громким гласом преносио телефонограме или давао везу телефонима. Зградица је, затрпана жицама, сандуцима, ранцима и уређајима, полуосветљена двема уљаним лапмама које су бацале разигране сенке, подсећала на какво злослутно свратиште уротника.

- Је л' друга бригада?... Готово, реците... Хало, ко је?... Овде централа. Дивизија заузета... – одговарао је младић иза зида.

Стакла на згради су јаче одзвањала, канонада је бивала све јача и као да се чула у таласима. Али су овде уређаји и даље радили непрестано. Само је онај иза зида јаче викао, преносећи некакво наређење:

- Не наш, него непријатељ, непријатељ, је л' чујеш, непријатељ!... Уу-у-у, ма иди, како не можеш да разумеш, непријатељ – противник, супарник – јеси коначно разумео…

(Puto)pisci o Caribrodu: DŽON RID, 1915.god.

Džon Rid (John Reed) bio je američki novinar, pisac, avanturista i levičar, najpoznatiji po svom delu "Deset dana koji su potresli svet", sjajnoj hronici Oktobarske revolucije. Rođen je 1887. godine u Portlandu (SAD) u bogatoj porodici industrijalaca. Diplomirao je na Harvardu 1911. Do rata je živeo u Njujorku, gde je objavljivao poeziju i pisao novinske članke. 

Džon Rid

Popularnost je stekao kao dopisnik iz Meksika u vreme ustanka Panča Vilje 1913. godine. Rid je zatim putovao po Evropi i izveštavao sa evropskih bojišta. U Rusiju je stigao 1917. i oduševio se idejom revolucije.  Rid postaje pobornik socijalističke ideje i vrativši se u SAD postaje jedan od osnivača Komunističke partije  SAD i član Izvršnog odbora Kominterne. Umire 1920.godine od tifusa u Bakuu. Sahranjen je pod zidinama Kremlja u Moskvi.

Na svom putu po ratom zahvaćenoj Evropi, Džon Rid 1915. godine obilazi Grčku, Rumuniju, Srbiju, Bugarsku i Tursku, sakupljajuću materijal za knjigu „Rat u istočnoj Evropi“ u kojoj opisuje veoma potresne reportaže iz prve ruke. Na tom svom putu, Rid prolazi i kroz Caribrod i svoje utiske o maloj varoši beleži u poglavlju „Ponovna poseta Srbiji i Grčka“ na strani 329/330.

* * *

Petnaest minuta nakon Sofije voz ponovo zaranja u planinske klance između još viših brda, kroz tunel za tunelom. Stenoviti vrhovi, predivno obojeni u nijanse crvene, braon i nežno sive boje liče na pognute životinje, tako živi u svojoj teksturi. Prema jugu naborana Stara planina maršira nebom, stapajući se sa plavom daljinom. To je kolevka čvrstih ljudi i boraca. Dva sata i mi smo preko vrha, spustajući se pored rečice koja skače niz slapove. Suva, vrela mala dolina se otvara, okružena bezvodnim planinama; tu leži Caribrod, poslednja bugarska stanica, zatrpan gomilama vojih zaliha, u žamoru vojnika. Uredan mali gradić, sa čvrstim kućama i javnim zgradama, dve fabrike, dobrim putevima i kanalizacionim sistemom. Sređena, mala stanica popločana betonom, gde se prodavac karata, koji je bio tako ljubazan kada smo tu stali pre četiri meseca, naginje kroz svoj maleni šalterski prozor kako bi se rukovao. Voz zatim grmi kroz tunel , i zavija između okomitih brda. Tamo gde se ona malo otvaraju, bezvodna i drhtava od vreline, leži Pirot, prvi grad u Srbiji.

Цариброд 1915.год.- виђен очима једног писца!

Кишне, прохладне јесење дане 1915. године будући познати бугарски писац Константин Константинов проводио је радећи у малом пограничном градићу - Цариброду. Константинов је у Цариброд стигао у пролеће те године, да ради као мировни судија и ту је боравио нешто више од годину дана, до маја следеће године, када је отишао у Школу за резервне подофицире. Свој боравак у Цариброду Константинов је годинама касније описао у мемоарима који су објављени у књизи „Пут кроз године“ (Път през годините). Његови мемоари дају нам једно занимљиво и аутентично сведочење о животу градића, док се над њим надвијао облак рата који је захватио читав свет.

* * *

Погранични градић, са својом железничком станицом –капијом ка Западу– био је мали, али изузетно разноврстан и интересантан свет, поготову у другој половини године. Човек заиста не може да се ослободи, као што је говорио Доде, утицаја места у којима је провео део свог живота. И сада могу пред собом да видим скромни, прашњави градић, са његовом дугом, правом главном улицом коју пресеца железничка пруга, којом тутње конвенционални возови које смо посматрали са безкрајним усхићењем. Видим црвене касарне 25. драгоманског пука, изграђене на брду насупрот малог манастирчета изнад града, Јерму – тамну, тајновиту- која је између уздигнутих стена текла ка Погановском манастиру, бело камење на нашим и српским војничким постовима поред Сукова... Један хотел, полу-хан, неколико крупних трговаца, извозника жита, зграду Суда са дрвеним гредама, у чијој је Сали за заседања иза мојих леђа на зиду био осмехнути портрет Пепа, дрвени павиљон на сред града, где је у суботу поподне и недељу свирала војна музика. Још увек видим онај потпуно осиромашен народ, који је и кукуруз називао „жито“, она села расута по околини, која сам обилазио на коњу, у пратњи стражара, и која су се само називала села, а заправо је то било по неколико кућа, разбацаних ту и тамо, по околним голим брдима, удаљеним по два-три километара међусобно... Хаџијина радња на перону, са бочицама са ружиним уљем на прозорчићима, са натписом „Change“ –промена свих валута, безбројни славуји, који нису престајали да певају у току јунских ноћи у цветној башти на станици, оног необичног учитеља из Тракије, кога сам упознао у Поганову, где се настанио пре једно двадесетак година, где је направио невероватан пчелињак и чија је историја дословце подсећала на ону поетичну Мопасанову причу „Срећа“ – причу о заљубљенима који су побегли у Кориску...

Али то је био обично, мирнодопско лице градића, оно лице које је човек видео само једним оком, док је седео у кући, на послу, или док је предвече сусретао краве, како се полако враћају кући главном улицом, а из правца Жељуше су пристизали људи са пуним корпама чувених белих трешњи... Али, овај градић је сада имао и друго лице, наметљивије, због којег смо сада, од чуђења и бриге, отварали оба ока: овде су се, много више него у Софији, осећали грчеви рата.