na srpskom, по български, на шопсћи

Роман "С'Н ИЛ' ЈАВА", део 3.

27.7.17.

Лето је право време да се прочита добро штиво. Зато, након мале паузе, наставамо са објављивањем романа  „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту. 

Ако сте пропустили претходне наставке





С’Н ИЛ’ ЈАВА


7.


Како напраји’ партију, тека поче нове ствари да учим. Слушал сам преди овој време јуднога нашег политичира на телевизор и он вревеше јавно: „Само будале не иду у политку.“ Ја му се смејем. Мислим да је ванџирал. Море, бил је онија човек млого у праву. За све кво је вревил, па и за теј будале. Свашта има у политику... 
Ете, зваше ме на телевон некви чиновници из једну амбасаду. Желе ми да убаво работим, да че сарађујемо. Кво има да сарађујем сас њи’? Нек си они гледају њине државе, ја че си гледам моју. Ма одокле ли само најдоше моји бројеви на телевон?! Ч’к ме и уче како требе да идем по народ да ме народ гледа. И тека поче и да работим. Окнем Мирослова и оба се влачимо. Мене љуђи и знају јер сам милицајац, али њега никој. Ја му вревим да мора да излезне малко оди дом, да у пластеници накара жену, децу маћу, башту да работе. А он да си држи работу у болницу, а кад не работи, да работи сас политику. 
Како почемо да идемо по народ, ја сам па тол’ћи карактер те се пај оправи на пијење. Ма кô смукови смо. Али кво чеш... Седнеш на човека у кућу да вревиш на суво, нит те он има с’вати, нити па ми знамо кво да му вревимо. Овак’, кад му дунемо по некоју, развревимо се. Ма и речник’т ми т’г поубав. А и нема се срамујем и да црвненејем кад некво изл’жем. Видим ја да је тешка работа овај политика. Једнуш вревим, а малко сам га бил удеверил, на Мирослова:
  – Чим дојдем на влас’, има да на мојни милицајци узнем бенефиције, а че и дадем на политичари.
– Како, Аце? Тој неје како требе.
– Како неје како требе? Па отекоше ни нође од ’одење. А стра’? 
– Од кво стра’, Аце?
– Да нече да дојдемо на влас’, и да че изгубимо влас’, ако дојдемо.
И тека, уз причу, дојдомо сас Мирослова до кућу оди једнога Мошу шпекуланта сас стоку. Знамо се одавна. Убаво смо сарађували. Ја сам му сва моја телчина њему давал да и’ купује. Окнумо га и улезомо у дом куде њега. Кад там’, заседли електричари. Чорбал’ци сас некво лојано месиште пуни. Поред астал принесени балоњи сас вино. Чујемо да су на Мошу уводили струју у шталу. Ја се па замлачујем сас њега, а му’ам га на електричариви:
– Убаво, Мошо. Побрж’ да ти плевња изгори. 
Једомо, цепимо, пимо, једомо... Потровимо се. Сас Мирослова агитујемо за нашу партију и за нас. На једнуга електричара, одавнашњи ми је другар, му вревим да види, па куји неје за ПЛК да му фикне струју оди бандеру, а ја чу после да му ургирам да га пај вржу, ал’ мора да гласа за нас. Ма све се на пијано разбирамо. Мирослов па, еј млого аран политичћи радник, се мунул у кујну при женене, па и на њи’ држи предавање. Море.... Не могу га искарам отуд. 
Ма куде се ми удружимо сас електричари? Домаћицана износи лојано месо, док износи, па поче да износи некве сушенице замрзнуте. Белћим смо све појели месо оди дебелоног овна. Сви ни зуби утрнуше оди студ. Цепимо вино кô да ни је задњо. Кад сам се разокал.... Вревим на Мошу да по селава куде иде те купује стоку вреви за мен’ и за ПЛК. Још га и учим да ако не гласају за моју партију и за Мирослова, нема да им купује телчина и јаганци и они има да прдну у чабар. Моша климка сас главу и само ни точи оди виноно. Док не бео’ отиш’л у политику, кô милицајац сам и ја затемељувал на народ овак’. Али нес’м вала кô с’г кад сам политичар. А за електричариви па нема кво да вревим. Срам си затрли. 
Поједомо и сушеницене. Почемо на гладно да пијемо вино. Ал’ си никој још не иде дом. Па кô да су ни се столицине залепиле за бревенеци. Моша га и он удеверил. Само црвенеје и скрца сас зуби. Так’в је кад пине, знам га поодавно. Почемо се редимо и на мочање. Јед’н улази, друђи излази... Никад несмо сви уз астал. Тићем одједанпут Моша кад окну на сина, туј уз астал, а веч у руку држи нож:
– Гоки сине, иди кољи Цветка!
Ја сам исц’клил у њег’ кô поп у владику и не знам кво му би одједанпут. Електричариви се рипнуше и кô кочичка из онуј работу излетеше. Ма ја нечу да бегам. Срам би ме било, јер сам си, бре, у душу милицајац. Моша скугрче сас зуби, а ножан стиска. Тићем кад се растури бирија, ја некако пита Мошу:
– Ма куга Цветка ’очеш да кољеш?
– Јарца! Имам њега још у шталу. Гоки! Кољи га да и њег’ поједемо, па да завршимо сас стоку!
Лелеле... Топрве ми се с’г нође притресоше. Па ми па смешно беше, како електричарини кô метак побегоше. 
Овој ми па беше с’г добро падло да на Мирослова докажем да имам визије. Убаво сам му вревил да је политика опасна работа, и да затој ’очу да на милицајци узнем бенефиције, а да и’ дадем на политичари. Да види Мирослов да ја имам визије, а неје да ми там’ вреви како неје у реду да на милицајци узимамо бенефиције. Сво време, кој знаје до куји, зам’н сам тој објашњавал на Мирослова куде Мошу шпекуланта. 




8.



Ћути... Преживе наш Мирослов. Не ока Госпаву да му гаси углење. Ја му јутред’н клепам како неје убаво да се онол’ко одузне. Утенчил се... Гледам га, и знам да ’оче да ми орати како цреп грне кори, али не смеје. Ја сам главни у партију. И на мен’ како цреп грне кори још ћисело. Само подригујем кô говедо кад прежива. Седим у странку, превртам некве ’артије на астал. Само некве позивнице за некве прославе. Када ли мисли овија народ да работи? Нечу да казујем на Мирослова за овеј позивнице. Чу и’ скутам. Па он че шлогира ако му и' дадем...
Ете га појављује се девојчиштено што работи у странку на врата. Помисле’ си у себ’: „Пај че тражи паре за работу. Само кука за некву плату. Ква плата...? Народ нема кво да једе, а она седи, фарба нокти, скубе си веџе, трља се сас некви пудери и ’оче плату...“
 Вреви ми:
– Господине Ацо, некви двојица дошли куде теб’.
– Па? Кво ’оче?
– Да орате сас тебе.
– Па нек улазе.
Улезоше... Миришу кô з’мбуљи. Машне затегли кô да че да се бесе сас њи’. Шиљаве ципеле, тесне панталоне... сас манжетне. Одма’ ми и’ неје ’ватило око. Кад видим тија што се тека облаче, а с’г изгледа да је тој мода на политичари, одма’ ми се примоча.  Поголемити се здравува сас мен’. И помалцћиви. Седоше на столице преди мен’. Овија поголемити ми орати:
– Мистер Петровиц, ја сам Мајкл Мудоу из Америке.
– Убаво, господине Мудо – оратим му ја, и поглеџујем у оног другогоног.
– Господине Аца, ја сам Куртц Мишел из Европске уније.
– Драго ми, господо. А сас које сте ми добро дошли?
’Оче овија из Унијуву да некво заорати, али све поглеџује у овог из Америкуву. Кô да не смеје оди њег’ да вреви. Ја и’ онак’ поглеџујем поди веџе, кô кад сам поглеџувал председника на Мировно веће кад ме окнеше за штете које су моја говеда прајила. Јер знајем да су се довлекли да ме некво глоџу. Несу се довлекли оди радос’, да ми некво донесу… ’Оче некво овија Куртц да вреви, али овој Мудоу изгледа да му је газда. Прекрсти нође и топрве с’г видо’ да носи чижметине. Сас некву подвијену штиклетину. „Овија мора да је каубојац“, мислим си ја у себ’.
– Мистер Петровиц, ви, како смо ми сазнала, ви сте сеф на васа партија?
– Нес’м шеф, него сам газда – оратим му ја.
– О. К. О. К. Ја... Ноу проблем. Ја би зелела да са вама неко питање ресим.
– Решавај, брате. Какво те залима? – питујем га ја.
– Мало нам необицна васа име на странка. Ми се питали у Америка какви су то Либерална комуниста?
„Што ми трну... од овакви. Што си не гледа њег’. Дош’л у сред лето сас чижме, и с’г му неје јасно каква смо партија. Што њег’ боли Стојко. И кво с’г да му оратим? Нема га па Мирослов, мож’ да би му боље вревил.“ 
Т’г се умеша и овија Куртц:
– Господин Аца, ми се у Брисел питали, и верујте нам, да сте бас у зизи са васа партија. Али морате нам мало јасније реци о Либерална комуниста?
Ма с’г видим што је Дража пропал... ’Те такви му се довлекли куде њег’. И он уместо да води војску, да ратује, он се сас овакви мајал. А они ништа не с’ћивају... Све се некво чуде кô да су оди Месец падли. Све им некво неје јасно. Не могу они да с’вате нас Срби. И ми се једва с’ватамо, а кам’ли да че они да ни с’вате. Него чу и’ мајем малко. Ете, тој је Буђа за кабат. Што некво друго не млатну...? Девчиштено турило некво кавиште... На све личи, ал’ на каве не личи. Ма ако. Тека и требе. Нек се потрују... Овај Мудоу и овија Куртц. Мислим си у себ’ да ли да и’ понудим сас по једну рећијицу... Ма нечу. Они вој на’оде ману по свет, а ја че и’ појим сас нашу рећијицу. Нечу. Реши се ја да им оратим оду нашуву партију:
– Господо, да ви ја оратим. Ми смо слободни комунисти. Комунисти куји давају слободу на сви. Малко се разликујемо оди онија што и’ Тито напрајил. Немамо Голи оток. Ал’ затој смо почели да кречимо наши затвори. Да и’ реновирамо. Прајимо и’ да имају светцке и европејске стандарде.
Они уц’клили у мен’. А ја си им оратим. Нечу да мисле да сам блентав.
– Куде нас че сви да имају подједнака права. И свако сваћега че може да пцује и да му вреви кво му падне на ак’л. Чим улезнемо у парламент као партија, има одма’ да турим закон на преправку...
– Знимљиво, мистер Петровиц, а које законе мислите да преправите?  – уц’клил оној Мудоу у мен’.
И кво ме прећида? Ја се т’м’н саберем, он ме пресече...
– Закон ће си исти остане, само че препрајимо онија члан за вређање. Јер куде нас сваћи свакога вређа. Тој че наша партија да изврљи јер тој неје дело, тој ни је фолклор. Тој ни је кô добар дан... 
Пај ме прекину оној Мудоу:
– Како? Како? Мистер Петровиц, нисам вас разумела. Ви казете на вређање „добар дан“. Појасните молим вас...
Јао... Најглупавог ми пратили. Никада ни нема они нас с’вате...
– Господине Мудо, куде нас у Србију се сви вређамо. И никој се на никуга не љути. И т’г, што че ни тија закон. Сваћи сваћега пцује. И тој више неје зло, тој си је нормално куде нас.
– Занимљиво... – чеша се по браду Мудоу. 
А видим да неје аметом ништа сватил. А б’ш ми га уз дединог... Тега овија Куртц из Брисел че ме некво питује:
– Господин Аца, а васа партија, како је заступљена са људима друге нације и других вера?
„Куји, бре, има у Србију куји несу Срби...”, мислим се ја у себ’. Чу м’лко одуговлачим док ми некво не падне на памет:
– Кво...?
– Па, господин Аца, да ли васа партија подрзава питања Рома? И људи који су друге вере?
Ааа... Сети’ се кво ме овија Куртц питује:
– Како да не, господо. Да... Да... Ево га наш Латиф... Сваћи д’н је у партију. И сабајле и предвече.
– Ууу... Бас занимљиво. То делује охрабрујуце, господин Аца.
Мислим се, немој да с’г б’ш не улезне Латиф сас метлу. Девојчиштено што се цифра там’, све ’оче да работи, али метлу нече да држи у руће. Па Мирослов наш’л некуде Латифа те дојде те ни сабере ђубриштево у партију.
– А васа партија, како стоји са кадровима, мистер Петровиц? – питује ме Мудоу.
– О, тој нема потребе да ви оратим. Туј смо најјаћи. Наша партија не гледа куји је какве школе завршил. Затој се и зовемо слободни комунисти. Ете... Имамо једну Госпаву, она нема нијед’н разред, али умеје да води политику. Она ни је главна за Ракош. А наш главни кадар је Ђоша, учитељ. Све што је најбоље прешло је куде нас. И милицајци. Сви се учланили куде нас.
Видим и’, поглеџују се. Мора да им се допада. И т’г че ме питује господин Мудоу:
– Мистер Петровиц, кол’ко је нама познато, ви сте полицајац? А цули смо да сте и приватни обртник? Били сте узгајивац стока? Ја сам посебно поносан на вас. Јер ја, у Сан Антонио, има своја фарма са говеда. Има своја ранц. Има своја велико имања.
„Ууу, овија, бре, говедар исто кô ја”, мислим се у себ’. Че га питујем да видим какву говеду чува и кол’ко:
– Господине Мудо, кол’ка вам је штала? И кол’ко имате говеда?
– О, мистер Петровиц, цувала ја висе, сада, због обавеза у Стејтс ов департмент, смањила. Сада ја има око 5000 грла говеда...
Лелеле... Ала овија л’же! Ауууууу... Па куде нас оди Ниш до Софију и до Видин нема да сабереш 3000 говеда, а он сам има 5000. У бре... Отру га оди л’жу. И че ме питује:
– Мистер Петовиц, а ви док сте узгајала говеда, колико имали?
Па ја ли сам мутав? Л’же он, че л’жем и ја:
– Имам 2000 говеда, мистер Мудо.
„’Иљадил сам и Шарку и Булку”, мислим се у себ’. Е, с’г чу и’ ја питујем за кво су се довлекли:
– Господо, а за кво да захвалим што сте ме под’лазили овака? 
Тега овија Куртц се топрве јави. Видим ја да му је овија Мудоу газда. Овија само слугује куде њег’. И за тој не смеје млого да орати. Али поче:
– Господин Аца, ми зелимо да се интегрисете код нас у Унија. Али ми морамо знати какав програм васа партија подрзава. А видим да немате националистицке идеје, иако сте партија комуниста.
– Ма јооок!!! Как’в национализам. Тој нас не залима. Нас паре залимају. Паре! Мен’ и Мирослова највиш’.
– Ја... Ја... Схватила. Ви зелите Србија да извуцете и да направите у јака економска сила. Цим ви помињете новац.
– Тако је, господине Куртц. С’уде около нас има паре. И куде су паре, туј смо и ми.
– Ја.. Ја... Разумела. Ми посебно ценимо вас напор како би сте досли до новца. И нама је циљ да Србија буде јака.
Т’г се јави газдава на Куртца, оној Мудоу:
– Мистер Петровиц, ми цемо насим владама пренети васе ставове у погледу будуце васа политика. Вероватно цемо вас подрзати. Ја посебно импресионирана због васа говеда. Ми колеге. Ортаци. Мада моја влада била скептик када цула да мистер Петровиц полицај. Они то не воле. Јос господин Мартиц када био у власти у Крајина. Јер је то блиско са милитарним ставовима. Али ево сада видим, ви били добар обртник. Фармер. То нама мило. Надам се да цемо врло плодно сарађивати.
Он орати, оно оди мен’ врчи зној, кô у косидбу. Накако се курталиса’ од њи’. Одвлекоше се... Кво ли че там’ да им орате оди мен’? А и тој ми га уз дединог. Ја си знајем кво си знајем...



9.



Седим у канцеларију и говејем. Иду избори. Кво ли че напрајимо? Ма туј куде смо га блазнили сас Мирослова, туј че и добијемо. Тоша нема да им купује јагањци и телчина, и сељаци су цркли. Тека смо се договорили сас њег’. Ако обећају да ће гласају за моју партију, че да им купује телчину. Јелку сам прачувал сас автобуси, да не троши паре из партијску касу, да наговара њојан народ. И она и’ наговорила. Него, видо’ једну њојну белешку овдена у ’артијеве, и там’ се посвадили. Овија младиви ’оче за овија њини, а овија стариви ’оче па за њини. Али че се уклопимо и куде њи’. Туј се мож’ и нећи глас украдне. Е па с’г зависи оди овија избори да ли че ми Мирослов буде кмет на комуну. Ако тој освојимо, че се усминем ја у скупштину. Него овија долњиви крај на Каролинку ми сумњив. Њојнини љуђи су зајнат. Ако туј пукнемо, че буде зло. Пај че си возим командира и чу си чувам говеда. Нит ми се пије, нит ми се гњете... Нити ме па дремка ’вата чим се сетим на њу и на њојнини љуђи. А научише ме дечиштава моја, те умејем с’г да рукјем сас компјутер и сас Фејзбук. И једноман овдена зевам. И њу почесто виџевљам овдена. Навалила се на пенџер и не с’лази. Неје, бре, тој работа. Мора да се иде од кућу на кућу и да се орати за Мирослова и за моју партију. Ма че ју питујем. Окам ју на телевон. Одазва се одма’.
– Кво работиш, морииии?
– Еве ме ткајем.
– Кво ткајеш?
– Црђе. 
– Работиш ли још некво?
– Па... Шијем опрегљаче.
– А још некво?
Ма да се ов’лко не може сети за какво сам ју окнул. Ја си мислим да требе веч да је по селиштено да ока на љуђи да за нас гласају. А она си ткаје. Е па че почнем и ја како њу:
– А у кол’ко су ти нитће?
Не знам кво ми изорати. Ја чу ју пај питујем:
– А совељка про’оди ли ти? Куј ти суче цевће? – да ју наведем да малко партијсћи мисли. 
Јер кад се саберу женетинене куде њу, да им орати за мен’ и за Мирослова.
  – Ма једно брдо ми се ск’сало, па че остављам разбојав. Док га не напрајим, че плетем вусукле. 
Лелелел.... Лелеле.... Много сам си ак’лан. Ма куде ми се раџају овако паметне идеје и ја се зверим. Ма сас вусукле че ја да турим Мирослова у вотељу.
– Кво работиш, мори, тој? – пај ју ја питујем.
– Еве узо’ да плетем вусукле. 
Чек’, не прећидај, само да окнем јед’н број.
Скута’ онија телевон штоно орати сас Каролинку и окну’ Јелку. Она благајник. Одазва ми се одма’. Она па кô да дреме на њег’. Питујем ју:
– Јелће, мори, има ли паре у касуну?
– Па има... Мршаво...
– Па куде су онол’ће паре, мори? – зверим се ја.
– Па по каване. Куде Буђавца. Само ми стизају рачуни... Јед’н твој, јед’н на Мирослова. 
– Мани тој куји су чији, него ми рекни је л’ има нећи динар. Требу ми хитно.
 – Па ако задржимо рачуни оди Буђавца, мож’ се и најде нећи динар. 
– Држ’ га! Не пуштај паре на њег’. 
– Па кво да работим?
– Све да и’ преврљиш на Каролинку. 
– А што на њу?
– Ама је л’ сам ја овдена преседник или ти? Одма’ да вој све паре преврљиш на њу. Је л’ си ме, бре, разбрала?
– Јесам...
Прећину’ ја сас Јелку. Узо’ телевонан сас Каролинку. 
– Каролинће, с’г че дојду паре и да одма’ идеш да накупујеш преџу. Неје битно ква је, варбана или неје. За све паре које ти Јелка прати да купиш преџу.
 –Добро... А по тој, кво да работим?
– Да окнеш женене и да плетете вусукле. 
– Па по тој?
– Е т’г че да и’ раздвојимо.
– Куга че раздвојимо?
– Вусукле, бре.
– Како да и’ раздвојимо?
– Па једну за леву, а једну за десну ногу. 
– Па ја и’ тека и плетем. За обе нође. 
Јаооо... Ма што овак’, бре, љуђи ме погрешно тумаче... Па да ли се још неје сетила кво че работи сас вусукле?
– Добро... И плетеш и’ за обе нође. А после кво че работиш сас њи’?
– Чу и’ продавам.
 – Сас партијсће паре...? Нече тој да може.
 – Па кво чу работим?
– Че и’ поклањаш!
– А? Кво да работим? Да и’ џабе давам? Шефе... Неси ли се пај мајал сас Мирослова некуде?
– Нес’м. Слушај ме овам’... Има да и’ исплетете, и да и’ раздвојиш. Леву вусуклу на леву страну, а десну вусуклу на десну страну.
 – Па какво после?
– Има на љуђини да оратиш да гласају за Мирослова. Кво че и там’ л’жеш, тој си ти знајеш. И че им дадеш оди левуну гомилу само једну вусуклу. И че им т’г наоратиш и овој.
– Кво још да им оратим?
– Ако Мирослов добије за кмета на комуну, че им дадеш и десну вускулу, оди десни куп. С’вати ли ме, мори?
– С’вати....
Ма ђавола ме с’ватила, мора да се надигнем да идем куде њу, да вој па оратим кво да работи. И да се договоримо да ли че варбамо вусуклете. Ма не би било греј да на њи’ некво извезе... ПЛК! Е тој мож’. Како и оваја партија странскава што извезла АДИДАС. Ееее... Тека... Тека... ПЛК да извезу. Овија нашиви душмањи пај че некво да смисле, да ни љагају. Него ми че си добијемо сас Мирослова...

НАСТАВИЋЕ СЕ...

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu