na srpskom, по български, на шопсћи

Koja reka teče kroz Dimitrovgrad?

24.12.13.

Ako pitate meštane Dimitrovgrada na kojoj reci leži grad, možete dobiti različite odgovore!

Najveći broj ljudi će vam reći da je (valjda) u pitanju Nišava. Biće tu i onih koji će reći da to baš i nije tako, već da je u pitanju Ginska, a da Nišava nastaje kada se spoje Ginska i Lukavačka reka. Biće tu i trećih koji će takođe reći da je u pitanju Ginska, ali da Nišava nastaje tek kada se Jerma spoji sa Ginskom, dakle kod Sukova! 
Nišava, Jovan Križek, 1976.

Nedoumica oko ovog pitanja posledica je različitih mišljenja koja su kroz istoriju imali razni geografi i akademici koji su se bavili ovim krajevima.

U svojoj knjizi „Hidrografija Nezavisne Kneževine Srbije“ iz 1880., Jovan Mišković (1844-1908) piše da se reka Nišava formira od dve veće reke: Ginska reka, kao desna i Jerma ili Velika reka, kao leva. Tek kada se ove dve reke uliju jedna u drugu, nastaje Nišava. Mišković beleži i da stanovništvo koje živi duž obe ove reke i jednu i drugu često naziva Nišava. Dragomanska reka i reka Lukavica se ulivaju u Ginsku, na čijim se obalama nalazi Caribrod, pored kog prolazi put za Carigrad. Lukavica se uliva u Ginsku sa leve strane, ispod Caribroda...

Народна метеорологија

2.12.13.

Или Боли ме колено, времето че се мења!


Вековима зависећи од временских прилика и неприлика, човек је посматрао природу, покушавајући да дође до неких законитости и правила. Много пре „временске прогнозе“, пре телевизије или новина, ослањање на дотадашње искуство, или веровање било је све што је човеку преостајало. 

Да ли ће зима бити дуга и оштра, да ли ће падати киша, да ли ће бити хладно или не, теме су које одувек интересују људе, где год они живели. Да и метеоролози знају да погреше уверили смо се много пута. А колико је народна метеорологија тачна, проверите сами.



Лепо време може да се очекује...


  • Када је у току ноћи топлије у шуми него у пољу.
  • Када се ноћу на високим местима осете налети топлог ваздуха.
  • Када се у току ноћи у нижим местима и котлинама створи магла, која након изласка сунца нестаје.
  • Када се комарци увече разиграју.
  • Када пауци убрзано плету своје мреже.
  • Када ластавице лете високо.

Smilovske lutke kod Jovanke Broz!

3.11.13.

Nedavno preminula Jovanka Broz je za 8. mart 1970. godine dobila neobičan poklon – lutku napravljenu po njenom liku. Lutku koju je napravila jedna smilovčanka!

Zorka Delčeva, udata Jovanović, iz sela Smilovci, živela je sa porodicom u Nišu. Kako bi finansijski pomogla svojoj porodici, Zorka je u nekom trenutku odlučila da se profesionalno posveti svom dotadašnjem hobiju, pravljenju lutaka. Imala je smisla i talenta za to, pa su njene lutke odmah privukle pažnju prijatelja i poznanika, a uskoro su počele da pristižu i porudžbine sa strane. Ova smilovčanka je svojim lutkama posvećivala veliku pažnju i izrađivala ih sa dosta detalja, pa joj je tako, na primer, ponekad trebao ceo dan da napravi samo kosu lutke. Njen stan i ormane su ispunjavale lutke koje pravila: male indijanke, japanke, cigančice... Osim što su joj lutke donele mnogo lične satisfakcije i zadovoljstva, Zorka je njihovom prodajom uspela da iškoluje i svog sina, ali je, takođe, zahvaljujući lutkama putovala na različite festivale širom SFRJ, upoznavala zemlju, upoznavala folklor i kulturu, upoznavala ljude...


Krajem 1967. godine Zorka je odlučila da par lutaka pošalje kao novogodišnji poklon nikom drugom do drugu Titu! Nakon nove godine na njenu adresu je stiglo pismo iz Kabineta predsednika u kome su joj zahvalili na poklonu. Nakon par meseci Zorka je na osnovu filma „Vinetu i Apači“ napravila lutke po liku Vinetua i njegove sestre i poslala ih Titu za rođendan (25.maj), ali novog odgovora nije bilo.
Par godina kasnije, (uporna) Zorka je napravila lutku po liku Jovanke Broz i poslala je prvoj dami za 8. mart. Desetak dana kasnije Zorka je dobila pismo sledeće sadržine:


Dopisnica: Sveta Petka Smilovska

27.10.13.

Na krajnjem Zapadu Smilovskog polja ili južnom početku planine Tepoš, sakriven lugom stoletnih jasenova nalazi se mali, skoro renoviran i potpuno nepoznat manastir. Ako ga imenujemo - Sveta Petka, utopićemo ga u mnoštvo crkvi, manastira... parklisa, posvećenih najrasprostranjenijem prvovernom kultu hrišćanskog Balkana - svetoj Petki Epivatskoj i učiniti još neznatnijim nego što on jeste.


Manastir je zavetan ili kako u ovom kraju kažu "obročan". Kroz priču o njegovom nastanku i sudbini, "pričaju se" i prilike s kraja 19. i početka 20. veka u Zabrđu, krajnjoj jugoistočnoj tački današnje Srbije ili krajnje zapadnoj ondašnje Bugarske. Podigao ga je jedan jedini čovek - Manča Nedelkov, kosac, orač, pastir i ovčar iz sela Smilovci, koji je svoje želje i potrebe ostvarivao radom u polju. Po ostvarenje najveće - da mu ne umiru tek rođena deca - morao je u "pečalbu" čak u Jaši... u Vlašku. Tamo je proveo nekoliko godina na crkvenom imanju Sv. Petke, tamo se pomolio njenim moštima da mu produži potomstvo, zavetovao se da će joj podići manastir i odatle se vratio potpuno promenjen sa zlatnicima i planovima za obrečeni manastir ušivenim u "prteničnu paltu" (sukneni sako), otuđen od poljskih radova i sasvim posvećen Crkvi. Potomstvo mu se kroz troje dece "zapatilo", ali o njemu je brigu vodila supruga, Bog, sveta Petka.

Kada je postavljen tv predajnik na Kozarici!

25.10.13.

25. oktobra 1964. godine pušten je u probni rad novopostavljeni televizijski predajnik na vrhu Kozarica, iznad Dimitrovgrada. Dimitrovgrađani su tog dana po prvi put mogli da prate tv program na svojim tv prijemnicima, u svom gradu!

Predajnik na Kozarici (stari)

Pogled na Kozaricu
Gotovo ceo grad je tog dana pratio prenos fudbalske utakmice između Jugoslavije i Mađarske, a fudbal je tog dana izazivao ovacije i kod onih koje sport inače nije interesovao. Naravno, televizor je u tom trenutku u gradu imalo tek nekoliko desetina srećnika, ali su zato u narednih par dana u prodavnici u gradu koja je prodavala tehniku rasprodati svi tv aparati koje su imali. 

Nekoliko Metinih ilustracija iz Bratstva ponajbolje oslikavaju
euforiju građana tim povodom

Стари обичаји: Пренеси га Џермане!

11.10.13.

Одједнуш се раздува јак ветар и натунти се зади рудину! Деда Трифун тамн беше наранил говедата и седал да вечера. Ама чим чу да загрме одалек, остави жешкуту погачу и излезе пред ижуту. Подиже главу нагоре, па погледа а натам, а навам. Од једнуту страну беше ведро, ама од другуту се беше арне зацрнило.

-Леле, све че ск'лца! – прош'пча бабата!

Деда Трифун само стисну зуби и ништа њу не рече. Т'гај се обрну к'мто облакат, поче да ћима с руку и да ока:

-Пренеси га Џермане! Пренеси га Џермане!

*
У наши крајеви некигаш је бил обичај, ка се зададе градоносен облак, старите да излазе пред кућу и да окају „Пренеси га Џермане!“. Имало је и обичај на Коледу, ка се накади софрата, домаћин на кућуту да изнесе од једењето пред кућу и да дума: „Џермане, Џермане, јела да вечерамо! С'г да дојдеш, а летоска очи да ти не видимо ни на њиву, ни на ливаду! С'га има леб,васуљ, бели лук, рећија...!

*
А ко је заправо Џерман? Верује се да ово веровање сеже далеко у прошлост. Стари Словени су још веровали у Бога грмљавине, а Герман се помиње и код Тракијаца као Бог грмљавине и кише. Наши преци су веровали у магију, а своју немоћ да се супроставе природним силама и стихијама покушавали су да надоместе приносећи жртву божанствима. Овакви обичаји су се сачували и по пријему хришћанства као религије, а Џерман је свој статус божанства заменио статусом свеца. Овакав обичај био је присутан у и Пиротском крају, али и у неким селима у околини Ниша и Зајечара. Његови трагови могу се наћи и у народном стваралаштву.

*
Једна прикаска каже да је у једно наше село, на Коледу, чича Јефтим излезал да прошета и заврши некву работу. Мињувал чича Јефтим тека покре порту на бај Јакима и видел га ко стоји пред ижу с тепсију зељаник и шише вино у руће:

- Џермане, облаче, јела са да једнемо и да пинемо! – окнул бај Јаким.

Чича Јефтим станул, па се сетил да има неподмирене работе с комшијуту, пришл до портуту, па изокал:

- Еве стизам... остави ти зељаникат!

Јаким испуштил тепсијуту од стра и побегал назад у кућуту. За мајтапат разбрало цело село, а бај Јаким више неје излазил да ока Џермана, нити је у њега више веровал!

*
Данас, попут Јакима, више нико не верује у овај обичај, па је он готово у потпуности изгубљен. Градоносни облаци не сматрају се демонским отелотворењем и на њих се, уместо речи молбе, усмеравају ракете! Ипак, овај обичај остаће упамћен као неизоставни део народног фолклора наших крајева!

Шта је имао Цариброд, а Димитровград нема!

23.7.13.

Мењају се времена, мењају људи, села и градови. Свако време носи неки свој печат, нешто по чему ће се памтити. Понекад ми утичемо на промене, понекад промене утичу на нас. У сваком случају, оне су не(о)спорне и незауставиве, само што су понекад те промене на боље, а понекад, нажалост, на горе! Временска дистанца од више од пола века даје нам довољно простора да судимо о томе шта су нам промене донеле, а шта узеле!



Овом темом се 1998. године, дакле пре читавих петнаест година, бавио Богдан Николов у листу Братство. Још једна временска дистанца довољна за сагледавање промена: Димитровград 1998. и Димитровград 2013.


ЦАРИБРОД ЈЕ ИМАО 

…БИЦИКЛИСТИЧКЕ ТРКЕ...

Бицикал као превозно средство у Цариброду има дугу историју. Некада је називан „велосипед“, данас чешће „колело“ или „точак“. Велосипеди различитих произвођача из иностранства продавали су се у нашем граду још почетком двадесетог века, о чему сведоче многобројни огласи у тадашњој локалној штампи.


Мало људи данас зна да су својевремено организоване бициклистичке трке на релацији Цариброд-Пирот-Цариброд, и то још у време пре Првог светског рата, даке када је ова два града делила граница. То је била заиста велика спортска манифестација.

Данас границе нема, путна инфраструктура је много боља, али таквог такмичења нема!


Dopisnica: Samo jedna priča – Čuj Petl

24.6.13.

Krajem 18. veka vladala je čuma (kuga). Do Vidina i Niša doneli su je Austrijanci. Do Caribroda se proširila sama i pokorila neveliku kasabu. Turci u čaršiji nisu izlazili iz kuća. Bojali su se i svojih živih i svojih mrtvih. 

Hrišćani po okolnim mahalama u početku su išli za poljskim radovima i stokom. Kada su počeli da umiru prestali su i oni. Zatvoreni u kuće čekali su da pošast prođe i u tom čekanju, isto kao i Turci, pojeli su sve. Od brašna, mesa, povrća, voća, do stoke i živine.


Nad Caribrodskom kotlinom zacarili su se tišina, iščekivanje, strah, smrt, bolest i glad. I Turci i hrišćani osluškivali su jedni druge, nadajući se barem dimu iz ognjišta kao znaku da ima života. No ni toga nije bilo, sve dok ih jednog jutra nije probudio poj petla od koga je odzvanjala cela dolina.

VETRENA DUPKA – naša Resavska pećina

2.6.13.

Kanjon reke Jerme, u trouglu između Dimitrovgrada, Pirota, i Babušnice, obiluje kulturno- istorijskim spomenicima, ali i nesvakidašnjim prirodnim lepotama. Na svom putu između Vlaške (1442m) i Greben planine (1338m) reka Jerma obrazovala je dva ždrela – Odorovačko i Vlaško. Oba ždrela obiluju geo-morfološkim fenomenima, pa se tu mogu videti krečnjačke figure nalik onim u Đavoljoj varoši, najuži kanjonski usek u Evropi (Cediljka), ali i brojne jame i pećine, koje su uglavnom neispitane ili vrlo malo ispitane. Za njih uglavnom znaju lokalni meštani i retki zaljubljenici u prirodu.



Tu se krije i jedna od najvećih i najatraktivnijih pećina u ovom delu Srbije - Vetrena dupka, koja se nalazi na severnim ograncima Vlaške planine, nadomak sela Vlasi. Ova pećina je dugačka oko 4km (neki podaci kažu 4.150m), ali nije do kraja ispitana i većim delom je nepristupačna za posetioce. Vetrena dupka je podeljena u pet deonica, ili dvorana koje su izuzetno interesantne i atraktivne zbog svojih galerija i pećinskog nakita, ali i zbog jezerceta dubine 3-5 metara koje se nalazi u jednoj od dvorana. Ova pećina je povezana sa vertikalnom jamom Peštericom, prečnika oko 40m i dubine 155m, kroz koju ponire voda Berovskog jezera u takozvanu Blatnu dvoranu. Ulaz u pećinu je veoma uzak, visine 2,2m, a maksimalna širina je 1,3m. 



Дописница: Захвалност за Строшену чешму

12.5.13.


Димитровград је насеље на левој обали Нишаве, пишу савремени географи у ближој убификацији града. И греше, најмање из два разлога. Први - ако не већи, онда старији део налази се на десној обали реке и други - то је аутентичнији, а по неким грађевинама и репрезантативнији део вароши. Име је добио по чесми за коју нико не зна од када тачно постоји, а готово нико са сигурношћу ни зашто се зове Строшена чешма.

Строшена Чешма данас
Постоји прича, која због временске непрецизности и непомињања конкретних имена, поприма обрисе легенде. Суштински она је царибродска варијација „Зидања Скадра на Бојани“. Дословно је не можемо ни испричати, јер би због локализама и анахронизама била неразумљива и многим садашњим становницима Димитровграда.

Она каже да је у „старо време“ у Цариброду живео леп, млад и богат Турчин, који се загледао у младу, лепу и сиромашну хришћанку. Видео ју је само једном када је захватала воду са извора у Ма'л (Малом) Цариброду, иза „двомостовља“ на Нишави. Толико му се допала да је решио да је опсени не богатством и моћи које је имао, него племенитошћу за коју са сигурношћу није знао ни да је поседује. Одлучио је да по свему обичан кладенац са кога је пила претвори у раскошну чесму.

Цариброд у априлском рату 1941.

8.4.13.

Историја и судбина Цариброда нераскидиво су повезане са границом, границом која је била много немирнија од кротке Нишаве. У налету фашистичке војске на почетку Другог светског рата Цариброд је поделио судбину већине пограничних места – био је међу првима на удару!

Цариброд пре Другог светског рата


Уочи рата...

Још крајем 1939. и почетком 1940. године на подручје Цариброда и околних села  југословенска Врховна војна команда стационирала је неколико батаљона радних војних јединица које су изводиле радове на подизању разних војних објеката за обезбеђење границе према Бугарској. 

Мој деда се сећа:

"У Планиницу је целу годин била војска, коџа војска, цел радничћи батаљон, па казање при нас, па казање у Маноиловци доле, до кладенците готве рану. Башта ми је бил кмет, још смо седели доле у Ђериното куде је са, имаше доле још једна голема соба и тува је бил некв штаб, телефони само врдну, натмо-навамо жице се уплеле по двор. Официри су се при нас ранили. У Дејну падину коњи једно чудо, напрајише коњушнице. 

Прикаска: Момина слза и мајчина клетва

25.3.13.

Туја годину че помним. Пролета рано стиже. Знајал сам да че ни буају, ама ка почеше сиренете лецну ме нешто, па се после посвико. У април ми погодише работуту, изђинуше некоји. Ја остадо. У мај отидо при бабу на село. А година чудна. Поваркало све. Трава полудела од бујос, вочће се издуле од цвет, пилишта се упојала, небо јасно и високо, ластавице се ушмигале... Милина! Радос ме!

Појдо да косим Долњи сават, ливаду зарезану давајес године, да се играм и да ми мине време. Баба се смеје што сам турил слушаљће на уши и слушам музику, а и она ме весели и ми отива- фадо.

Стиго и поче. Реже се лко, ко да метеш, а неје да косиш. Попогледам кмто Дрму и Свету Пеку и си карам и слушам си музику на слушаљћете и радос ме, па сам се толко унел да не чујем ни косуту ко врска.

Косидба

Песма: Неје лъко ни господин да се буде!

14.3.13.


Ка бео у гимназију стално пишео песме, а повремено прачао и на некви конкурси. Тека једнушка испаде, бео у четврту годин, да мојта песма улезне у ужи круг, па ме изокаше да с професора Марина идемо у Кикинду некој д'н на Сусрети песника гимназијалаца. Тамо си убаво поминумо, осим што у билтенат беоше написали да смо из Даниловград, а не из Димитровград, ама това си је друга прича. 

Док се спремао да идем на тија сусрети требеше да откуцам још некоје песме, па отидомо с професора Калчу у кабинетат да куцамо песмете. Тъгај имаше само два чъвесна компјутера, а под чъвесни подразумевам „486“, ако данъшњете генерације уопште знају кво је това. Све остало беоше Pecom 64, чудо технике које правеше Електронска индустрија. 

И шалимо се нешто с Калчу, а он ми каже, ма кви сте ви тија песници ка ништа на шопсћи не напишете! Камо нешто нашишете за нашијат народ! И ја ми толко требеше, отидо дома, седо и написа једну песму на шопсћи с коју стео да чъчнем једну тему која си је увек актуелна! Однесо ђу после и показа на Марина, на Милисава, они ђу арексаше, а Калча рече: Е, са мож че и стане некв песник од тебе! „Некв“ песник од мене не стану (бар не још), не што несъм писал, него што си мојте песме плују тека, необјавене, да л због ситуацију, да л због лењост, не знам. Углавном, скоро најдо мојту песму на шопсћи, па те да ђу макар тука поделим с вас. 



Неје лъко ни господин да се буде!




















ОСМОМАРТОВСКА ПРИЧА: Тетка Гина

7.3.13.


Ајде, бре, господине, купи неку ружу... Или неки каранфил, види каки су лепи! Д'обрадујеш неку лепотицу за осми март… Нису скупи, скоро па за џабе. Џабалук!.. Која набавна цена, бре, мангупо?.. Који куранфили?.. Леле, ког све ја господим?! „Куранфили“ вели... и набавна цена!.. Да ниси ти овај твој џип купио по набавну цену?.. Дао ти ћалко старо жито за њега?.. Ја сам ово моје цвеће поштено купила код произвођача и поштено га препродајем, а ти с' наш'о да ме ... Ма, ајде џас, фатај маглу!.. Знамо ми да се ти не бојиш, таки ко ти се не боје никога... Имате, можете... Сам' вам се не зна одаклен вам све то? Ал' и то ће се сазна, „заклела се земља рају да се сваке тајне знају“! Ничија није до зоре горела, па неће ни ова ваша, куранфиле мој! С ову ошишану главуџу, и с ове кајле и минђуше, и с ову трнерку, изгледаш ко да су те деца правила за ручни рад! То само мајка мож' да воли!.. Да ниси, таки дотеран, кренуо на свадбу?.. Оћеш ли да ти тетка Гина плати ракет, да имаш паре за музику?.. Ајд, курчи се на неко друго место, немој ту, тераш ми муштерије!..

На слици тезга цвећарице код нишке тврђаве!

Виде ли га, комшија, виде ли овог дилеју? Шаро баро-нанај гудло! Велика глава, ал' памет-ништа! Три километра од школу има, али три киле злато носи на шију. Са палац се потписује, ал' џип дрнда, који ти и ја, цео живот да радимо, ич да не трошимо, не мож' да купимо... У праву си, таки се данас са песницу потписују. Ама, батина има два краја... Е, сад, кад ће игра други крај?.. Ово су ти, комшија, игре без граница... Нишава кад се узмути подигне сав шљам на површину, чим се избистри - шљам опет пада на дно, где му је и место... једино ће нам требају јаке гузице док дочекамо бистру и мирну воду. После лако!

Дан када је Цариброд постао Димитровград!

27.2.13.

Дана 27. фебруара 1950.године на улицама Цариброда се окупило око 5000 људи. По први пут се чинило да су улице мале варошице тесне да приме реку људи која се ту слила. Окупљенима се, између осталих, обратио и народни посланик Иван Караиванов. Лист „Глас бугара у Југославији“ је тим поводом забележио:

Свечаност је била велика. Мали, пограничи град је био препун људи. Свуда су одјекивали повици, песме, играло се без предаха. Свечано окићени град личио је на вез, проткан хармоничним цветовима народних ношњи у којима је локално становништво било одевено. Изгледало је као да су улице тесне да приме све оне који дошли са најудаљенијих крајева границе како би са Димитровграђаима поделили радост, ту ретку радост, ретку част да њихов град и околина носе име великог сина бугарског народа – Георгија Димитрова

Вест из листа "Глас бугара у Југославији"

Тог дана, пре тачно 63 године Цариброд је понео данашњи назив Димитровград. 

Празници и традиции: Зарезоя

14.2.13.

Основният обред на празника е зарязването на лозята, защото това е първата работа, с която започва новият лозарски сезон.

“Добро утро, Трифоново лозе!
Да си пълно с грозде!
Болести и буболечки,
ветрове и градушки,
вънка от лозето!”

Тези и други обредни песни могат да се чуят на Трифоновден, празник на лозарите, градинарите и кръчмарите. Празникът се среща още под имената Зарезоя, Зарезановден, Трифун Зарезан и Трифун Чипия, защото се отбелязва в началото на пролетния сезон, когато започва резитбата на лозята. 

Православните християни, които уважават Юлианския календар, го празнуват на 14 февруари в чест на Свети Трифон - лечител, прославил се с чудесата, които правел. Роден е в трети век в семейството на бедни християни в Малоазийката провинция Фригия, която се смята за една от прародините на лозата и виното. На 17-годишна възраст е спечелил голяма слава, като излекувал дъщерята на римския император Гордиан, за което бил богато възнаграден от императорското семейство. Но наследникът му Траян Деций се оказал непримирим враг на християнското учение. За кратко време успял да унищожи много християни заради вярата им, сред които и Трифон, който загинал като мъченик с молитва на уста.


ЗАРЕЗОЯ В ЖЕЛЮШКИТЕ ЛОЗЯ



Въпреки че броят на лозята е намалял, Зарезоя  е един от най-обичаните празници сред мъжете. Това доказва и снимката заснета на Трифоновден 1976 г. в  димитровграското село Желюша в лозето на Стойча Мицин, който с приятелите си Михаил, Радослав, Слободан, Васа, Славча, Захария, Петър и Драган, по стар обичай символично зарязва гижите. Тук е и дамаджаната с вино, с която домакинът полива отрязаното място и благословя: “Колкото капки, толкова коля грозде”. Така със символичното зарязване на лозята се поставя началото на новата лозарска година. 

Прикаска: Зарезоја у Старо лозје!

11.2.13.

Седимо јучера с Тачка Суртукатога у кафене „Врбица”, пијемо си кавето и гледамо през прозорац ретћите пролазници. Ка је студ и снег (и тека) пуста Горња Врбица још по пусто изгледа, а мине некој - не мине. И крчмата је празна, ако је недеља преди обед; само Тачко и моја милос, ед'н чича, (припада уз инвентар) дремешт уз чашку рећију у другото ћоше, и крчмарат, Јочко Ексикат, мијешт чаше, у шанкат.
- Преди године не можеше по това време да улезнеш у кавенуту од народ...
- Преди године имаше паре – рече Тачко – са се с'кри парата... Ексик бе, ја дај ни по едно вињаче, ама гледај да не ексичиш!
-Е... ка сам ексичил бе, Суртук, та ломотиш?
- Па секој пут... а'де, дај пијачкуту!
- Това ексик сипување ли је? – Ексикат тури две преп'лнене чашће вињак пред нас.- А са кажи нешто? Ем прелива... ем је на рачун куће! Кућа части!!
-Фала до неба – нажмикује ми Суртукат – ајд, да смо живи и здрави, кој дава – Бог да му придава, нама, браћо здравље и весеље....
Штеше, белћим, он још да ломоти, ама га прећину Ексикат:
- Е доста блгосивљал бе, ја кажи боље на кума, ко сте се провели при Стипсуту на Зарезоју, па у „Старо лозје”... а'де распра'ај!! Да чује за... ко га онова рече... „историчесћијат дебакл”! 
- Ко смо се провели, чак-бум?-
„Чак-бум“ је Тачкова узречица па га некоји и окају Чакбумат... ама, само ка не ђи чује. „Суртук“ му је фамилијаран прекор... И пра-деда, и деда, и башта... целата фамилија... све суртуци.


Со(л) Цариброда: Мића Мајмун

1.2.13.


Цариброд је имао специфичан мирис. Аутохтони. Арому. Дезен. Имао је своје образоване људе, уметнике, али и уличне професоре. Да не буде неспоразума, то су били боеми, хедонисти, филантропи. Царибродска академија науке и уметности (ЦАНУ) била је на Корзоу. То је био еуфемизам за `чаршијуту`. На корзоу су се догађале позитивне, а у чаршијуту негативне ствари.

Када удахнем дубоко, стојећи на истом, као времепловом вратим се у време кад нисам пропуштао Мићина предавања. Професор је долазио на посао мотором или Мини Моррисом. Брзиномер му је показивао миље (100 миља - око 150км/h). Излазио је из аута с белим Кентом у устима који му је понекад испадао од хроничног кашља. У то моје тинејџерско доба гутао сам књиге Буковског, па бих писца често утелотворио у Мићин лик. Након тога је постао Дел Бој. Једном сам га срео на повратку из Грчке, носио је на себи бунду, а било 40°C.


Мићо, већ те видим у првим редовима бораца за колективну зајебанцију на оном свету. Овога пута без лимита! Надам се да си свој таленат оставио неком. Лака ти земља!


ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА МИРЧЕТА ЖИВКОВА - МИЋЕ МАЈМУНА


Мирче Живков – Мића Мајмун, је роден у Цариброд 1950. годину, од башту Тацка и мајћу Марицу. У школу је ишл у Камикат, па после до црквуту. Неје бил лош ученик, а ко су ми казували стари даскаље од предмети су му нарочно ишли математика и физика, али дисциплина никико.

Затова је после Основну изврљен из Гимназију. До тги су га сви знајали ко Мирче, а од негде седамдесету стану Мића Мајмун. За това је крив рокенрол и Мићини покушаји да, дали због комшију си Кокана или пријатеља Шарца, стане тупанџија. Кв беше недодржљив това не успеја, али изгледа си је тги сам дал прекорат Мића Манкис, по у това време познату и лку за стурање групу Манкиси. Тека, Манкис стану Мајмун, Мића пушти косу, зајеба тупањете и се помири с прекорат. Запосли се у Гумаруту, ама и тамо не додржа.
После је све легенда. Мићине зајебанције по Блгарију, Италију, Турцију, Грцију, с повремени доодци у Цариброд.  Из тија период је и истинита легенда за Мићину женидбу по Блгарију.

Царибродски рабаџије!

20.1.13.


Рабаџије су људи који запрегом, најчешће воловском, за одређену надницу пружају услуге превоза. Данас ово занимање полако изумире, али некад је живот био незамислив без помоћи ових људи. Рабаџије у Цариброду су најчешће превозили робу, дрва за огрев или грађевински материјал попут цемента, цигли, песка и дасака од железничке станице или из Пирота за потребе трговаца и обичних људи. 


Царибродски рабаџије су били познати углавном по надимку, односно „по прекор“, а њихов број свакако није био мали. Након Првог светског рата рабаџије у Цариброду су били Пеца Jовшин, Ташко и Истатко Боровски, Лека Велин, Лека Гогов - Шошејин, Георги Грбин (терао је смеће), Стојча Цицурката, Петар Давидков - Кајкаџата, Јордан Марков - Баја, Слава Ђаков Пржоин, Ђора Каменов, Цена Станков, Арса Пејчев - Шушњра, Гоша Душков, Митко Градински, назван "брзи воз", Јова Ражански, Влада Каменов, Стојан Станков - Црнијат и известни Лака Велин, Коља Кирков, браћа Петар и Кола Таш¬кови - Китините, Цветко Глигоров - Бивољар, Асен Гогов - Пуна, а касније и Света Голомеја, Спасен Скрвенички, Стојан Драговитски, Јордан Георгиев - Коштрна, Станко Ђатата (радио је са коњем), Ђока Мулето, као и Колча Костов - Угљарев. У овом низу наведене су бар две генерације рабаџија, а „последњи мохиканац“ у овој бранши је Спасен Гогов – Шошеја. 

Рабаџијски посао је тежак, па су они чували крупне и јаке волове, како би могли да вуку што тежи терет. Ови волови који су достизали и до 1000кг тежине, хранили су многе породице у граду.

Оброчни крстови у Димитровградском крају

18.1.13.

На подручју општине Димитровград до сада је евидентиран велики број оброчних крстова, који  cведоче о обичајима и веровању људи овог краја у минулим временима. Оброци воде порекло jош из паганског периода, када су се на специјалним местима – оброчиштима приносиле жртве божанству. Из те паганске традиције, овај обред је наставио да живи и касније у виду тражења заштите од хришћанских светаца.

Оброчни крстови се најчешће постављају поред цркви, старих “црквишта” или поред “миросаног“ дрвета. Најстарији оброчни крстови потичу из 18. века, али је највећи број подигнут у 19. веку. Свеци којима је посвећен највећи број оброка су Св. Георгије, Св. Димитрије, Св. Пророк Илија, Пресвета Богородица, а такође је и велики број оброка посвећен Св. Вазнесењу и Св. Тројици.

Натпис на оброчним крстовима је на западној страни крста. Ту се налази уклесано име свеца, имена оних који подижу крст, година постављања крста, као и орнаментика.

Обред на овим крстовима се проводи у дану који је посвећен одређеном свецу или празнику. Потомак породице која је подигла крст износи “молитву”, специјално припремљено јело за ту прилику, и поставља “трпезу” поред оброка. Обреду присуствују и други чланови те фамилије, а на неким оброцима “излази на крс” цело село.

Oброчни крст у селу Мазгош из 1795.године

Gde se nalazi Šopski zaliv?

13.1.13.


Šopska salata, šopski govor, šopska nošnja, šopsko oro,... a da li ste čuli za Šopski zaliv? Ne mislim na jaz, na vadu ili savak, već na pravi zaliv u kome pristaju brodovi!

Šopski zaliv, putem oka Google maps

Malo ljudi za to zna, ali takav zaliv postoji: Šopski zaliv (Shopski cove) se nalazi na Antarktiku, na jugozapadu ostrva Grinič (Greenwich Island). Širok je 2,6km i dubok 1,9km. Ovaj zaliv zaklanja luku Jenki (Yankee Harbour) i prvi put je posećen od strane lovaca na foke, početkom 19.veka.

Lokacija ostrva Grinič na Antarktiku

Zaliv je dobio ime po šopskoj regiji, a na osnovu odluke Komisije za davanje imena na Antarktiku, koju je Novembra 1994. osnovao Antarktički Institut u Bugarskoj. Od 2001. ova komisija radi u okviru Ministarstva inostranih poslova Bugarske.

Šopska regija, po Jovanu Cvijiću

Ova komisija je 2004. godine pokrenula ekspediciju pod nazivom Tangra 2004/05 u toku koje je grupa bugarskih naučnika detaljnije istraživala do tada neistražene delove Antarktika, uglavnom na ostrvima Grinič i Livingston. Oni su postavili kamp nazvan Akademija (Camp Academia) koji je imao i svoju poštansku adresu. 

Kamp Akademija i ispostava bugarske pošte na Anktarktiku

Sakupljena je ozbiljna geodetska i geografska građa kao i fotografska dokumentacija udaljenih i do tada neistraženih delova ovih ostrva. 146 geografskih pojmova je mapirano po prvi put, a 126 geografskih lokacija je tada dobilo bugarske nazive. Pa tako imamo greben Levski, vrhove Botev, Javorov I Jambol, nunatak Atanasov… 

Šopski zaliv (Shopski cove) je jedna od tih lokacija!!!



"Stanovnici" Šopskog zaliva


Dopisnica: Zbog čega zvona zvone!

8.1.13.


Iako stara tek 120 godina, crkva u Caribrodu je rečenicom - „na kvo li biju kambaneta“, ili prevedeno: „zbog čega zvone zvona“, duboko ušla u adet i narav Caribrođana. Po njoj i zvonima znali su da li je vreme za sahranu, venčanje ili slavu, ili kako oni kažu, da li je praznik ili delnik. Znali su i sa koje strane dolazi vojska i kakve će običaje nametati, a saznavali su i da li je bolje biti uz cara ili boga. 

Crkva u Dimitrovgradu
Nije zabeleženo šta su radili pre crkve, ali jeste da su pare za njenu gradnju dobili lično od cara Ferdinanda Sakskoburgotskog. Reč je o sumi od 1000 leva, koja teško da je bila dovoljna za tridesetak metara dugačak, isto toliko širok, i sa dva skoro isto toliko visoka kubeta, ukrašen hram. Nije, isto tako, zebeleženo ni kako su za samo dve godine, od 1891. do 1893, uspeli da naprave i opreme tako veliku građevinu, ni koliko su sopstvenih para i rada u nju ugradili.

Манчин рабуш: Царибродсћи брендове

3.1.13.



- Бабо, ајде пристаи кавето, а еве ја тува најдо у весникат једну млого убаву работу, па че ти ђу прочетим.
- Кавето е пристајено, а ти мани весникат, него иди та донеси неколко лисковнице да постъкнемо огњат...
Отидо и донесо.
- Па не може ли да ђи понасечеш, него ја съга требе да ђи кршим и да ми търну руће...
- Ти нали рече донеси лисковнице, а не ми рече насечи лисковнице... Аа, еве това што тражео у весникат! Слушај: “У големијат град че има панаџур, на кој че се тражи наш бренд: сирење, урда, шушенице, пърженци, ајварје, мармалад, слатћи, рећије, вина и друго...” А са ти бабо поразмърдај чарковете у главуту, ако су остали читави, и се сети кво би ние могли да брендујемо!
Бабaта си испи кавето на тену и ми рече:
- Све това што прочете, а и што прескочи, све је това познато. А ти, ако сакаш да брендујеш, требе да измислиш нешто што досъга нити је видено, нити је чујено...
- Ее, па несъм онија што је открил Америку!
- Аје-ајде, поразмути чорбуљакат у главуту, се-тиће нешто че исплива...
- Не смејем, стра ме че напраим некој булумач, па после че се мувам натам-навам кико кърно говедо...

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu