Старе игре: Американско доси!

Једно време, много одавна, још преди кликери у Цариброд је имало једна игра која се је окала каш`ци или коњачетија.

Пролетно време, ка се на касапницуту кољеоше јагништа, играло ђу је скоро свако дете. Играла се је с коњачетија, или средњијат зглоб на јагњешку ногу, ама само ако је сиров, јер ако се опече или свари, он ол`кне и стане каш`к, с кога неможе да се играје. Проверовало се је да ли је каш`к или коњаче ка се тури у воду. Ако пропадне коњаче - ако плива т'ги је каш`к. Даже је имало и коњачетија која су била од куче и запл`нена с оловцетија. Али да коњачето стане убаво за игру требе се прво докара, односно да му се на бетон остружу горњата и дољњата страна, та да стане ко „плочка“ и да се добро „уприда“.

Ко се је игарала?

Напраји се правоугаон талон или „ланто“, на некоје место с`с утабану равну земљу. На једнуту црту се нареде ситне паре, али с помалко од земљуту да мож` да стоју право. Зади њега се пушти још једна црта одека се „залагамо“ или „вачамо“. Кој се најдалеко „вене“, он прв цели, али још преди да се „вачамо“ играта почиње с`с кој че се прв „вене“ и т`ги се ока; „зук“, „презук“, „предпреди“. Кој је „зук“, он прв врља коњачето у пољето, кој се је најдалеко „заложил“, он прв гачка, ама тека да се коњачето не одрипиује него да се „претка“ по земљуту, јер у супротно следи аутоматска дисквалификација.

Цели се у парете, да се избију из земљуту и изврље из талонат. Теје што си извљил твоје су. Ако само две унакрсно излету, а коњачето остане у талонат, това се ока „доси“, а „доси“ ко што се је говорило све носи, или свете паре ти узимаш!

Тека је било: Недељарка!

Јелате деца да једемо, гледете кој зам'н стану. Алеле, немож ви човек накара уз масу да седнете. Еее, а знајете ли ни ка смо били деца, несу ни пуштали уз масу да придемо, епа! На деца туре е там на праг да једу. Ни жене несу уз масу седале!

Прв уз масу седаше деда Маниол. Он је бил најстар у дом. Никој неје смејал да му нешто приговори или каже нечу, нема тува. Он седне у чело, а синовете покре њега. Това ко да са гледам. Маса једна голема, они наседу тамо, једн оди једну страну, једн оди другуту и тека по ред. И сга нема чинија за свакога, него астал голем, па тува паница, тува паница, тува паница, па једно време се је јело и с дрвене ложице, па имаше нади шпорет наместено, ка се омију ложицете оне се нареде да се исуше, па си има после куде се дигну...

Пословице, клетве и благослови с краја 19.века

Иако песме можда чине највећи део (записаних) народних умотворина, једнако значајан део фолклора и духа народа чине и пословице, клетве и благослови. Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, Цано Сталијски и К. В. Друмев забележили су и овај сегмент нашег наслеђа.

У Зборнику из 1895. године, Књига XII, Сталијски је објавио пословице записане у Жељуши.

У Зборнику иу 1896., Књига XIII, објављене су клетве и благослови из Царибродског и Пиротског краја које је записао Друмев, али ту већ видимо да су оне објављене након његове смрти.

Задушнице

Преди некој д'н беомо на Задушницу. Гробиштата п'лна сас шарено цвеће. Кол'ко ли су тија д'н с'лзе, оди тугу и сечање на нашти што ји више нема, капале и опрале споменици оди мермер и онија оди пескарен камик. Нема га тија човек на овија свет који нема некојег својег на гробиштата. Тува су нашити најроџени закопани, па комшије, другаре, кумове... 

Улезомо у гробиштата а гробовити зарасли у траву. А оно ни нешто под-груди стисну: куде ни боли што ји нашти више нема, куде ни боли што тија нашти саде мож' да мисле како они више никог немају. И мож' стварно да немају никојег оди живи наследници а тој ни казује на пролазност: нема никој кој че барем за Задушницу малко да посреди гробат, да тури цвећенце. Ама, мож' да немају и поред њиови живи, али тија синдраци се и не сећирају млого за мртвити. Ил се не сећирају ил се изговарају како не постизаву оди силну работу. А у нашити обичај, Задушница је три-пути у годину. Орате да је д'н'с брз живот, да ни за живи нему време а камо ли за тија што ни на гробишта чекају. Како си вене и избледи онијате вен'ц што га тураше на сарану, па онија плакат на бандеру што се људи окају за помен, тека си сас године почне да вене и бледи нашто сечање и обавезе спрам мртви. С'г се сети јед'н текст оди Душка Ковачевића у „Сабирни центар: “...Пројде си четирес д’на, пола година, једна, пет, десет. Е, тагај почињемо да по друђи пут мремо. У сечања на нашити.“

Иван Мрквичка: Задушница, 1890.год.

Мојата прва сечања за Задушницу су ми д'н'с како кроз маглу. Сас покојну ми мајћу, ишли смо на гробишта оди нашту роднину. Гоџа њи нес'м ни познавал па нес'м ни разбирал кво ми тражимо тува. Туримо једну свечу там, једну овдена. Там пак туримо струч'к сушено цвеће, да потраји, и тека пројде д'н. А иш'л сам сас маћу ми на гробишта јел су ми тагај жене давале и ратлуци и бонбоне и баницу и кифле па куповни леб симид, варена јајца, наполитанће и кекс. А највише сам волел ка на гробиште дојде Вера Дрдавка. Запамтил сам да је једина она прајила пуслице оди беланац и доносила бугарску алву у онеј шарене конзерве. Тагај сам први пут у живот јел алву и пуслице. За алву сам оди први пут мислел да је тој парче сушено месо, па нес'м тел ни да га узимам. Док га нес'м пробал.

Благи Петак у Жељушу (1889-1913)

''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.

И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос. 

А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет: 

-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' * 

* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц

* * *

Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.

„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.

Састанак о Благом петку 1896. Године

Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.

Обичаји и традиција: Мартенице

Сваке године, уочи месеца марта сви бугарски градови и села буду у знаку цревно-беле боје. Наиме, тада се у знак доласка пролећа носе „мартенице“ које се праве од преплетених црвених и белих кончића. Њима људи желе пријатељима срећу и здравље, успех у животу и на послу, јер мартенице носе поруку добрих и позитивних осећања и очекивања. Обичај ношења мартеница је посебно заступљен међу омладином и децом.

Мартенице се носе на руци, реверу, око врата... Стављају се 1. марта и скидају онда када први пут видите роду или ласту, када први пут чујете кукавицу, или се пак везују на прву процвалу грану шљиве, јабуке, или неког родног дрвета.

Народна метеорологија

Или Боли ме колено, времето че се мења!

Вековима зависећи од временских прилика и неприлика, човек је посматрао природу, покушавајући да дође до неких законитости и правила. Много пре „временске прогнозе“, пре телевизије или новина, ослањање на дотадашње искуство, или веровање било је све што је човеку преостајало. 

Да ли ће зима бити дуга и оштра, да ли ће падати киша, да ли ће бити хладно или не, теме су које одувек интересују људе, где год они живели. Да и метеоролози знају да погреше уверили смо се много пута. А колико је народна метеорологија тачна, проверите сами.

Лепо време може да се очекује...

• Када је у току ноћи топлије у шуми него у пољу.
• Када се ноћу на високим местима осете налети топлог ваздуха.
• Када се у току ноћи у нижим местима и котлинама створи магла, која након изласка сунца нестаје.
• Када се комарци увече разиграју.
• Када пауци убрзано плету своје мреже.
• Када ластавице лете високо.

Стари обичаји: Пренеси га Џермане!

Одједнуш се раздува јак ветар и натунти се зади рудину! Деда Трифун тамн беше наранил говедата и седал да вечера. Ама чим чу да загрме одалек, остави жешкуту погачу и излезе пред ижуту. Подиже главу нагоре, па погледа а натам, а навам. Од једнуту страну беше ведро, ама од другуту се беше арне зацрнило.

-Леле, све че ск'лца! – прош'пча бабата!

Деда Трифун само стисну зуби и ништа њу не рече. Т'гај се обрну к'мто облакат, поче да ћима с руку и да ока:

-Пренеси га Џермане! Пренеси га Џермане!

*

У наши крајеви некигаш је бил обичај, ка се зададе градоносен облак, старите да излазе пред кућу и да окају „Пренеси га Џермане!“. Имало је и обичај на Коледу, ка се накади софрата, домаћин на кућуту да изнесе од једењето пред кућу и да дума: „Џермане, Џермане, јела да вечерамо! С'г да дојдеш, а летоска очи да ти не видимо ни на њиву, ни на ливаду! С'га има леб,васуљ, бели лук, рећија...!

*

А ко је заправо Џерман? Верује се да ово веровање сеже далеко у прошлост. Стари Словени су још веровали у Бога грмљавине, а Герман се помиње и код Тракијаца као Бог грмљавине и кише. Наши преци су веровали у магију, а своју немоћ да се супроставе природним силама и стихијама покушавали су да надоместе приносећи жртву божанствима. Овакви обичаји су се сачували и по пријему хришћанства као религије, а Џерман је свој статус божанства заменио статусом свеца. Овакав обичај био је присутан у и Пиротском крају, али и у неким селима у околини Ниша и Зајечара. Његови трагови могу се наћи и у народном стваралаштву.

*

Једна прикаска каже да је у једно наше село, на Коледу, чича Јефтим излезал да прошета и заврши некву работу. Мињувал чича Јефтим тека покре порту на бај Јакима и видел га ко стоји пред ижу с тепсију зељаник и шише вино у руће:

- Џермане, облаче, јела са да једнемо и да пинемо! – окнул бај Јаким.

Чича Јефтим станул, па се сетил да има неподмирене работе с комшијуту, пришл до портуту, па изокал:

- Еве стизам... остави ти зељаникат!

Јаким испуштил тепсијуту од стра и побегал назад у кућуту. За мајтапат разбрало цело село, а бај Јаким више неје излазил да ока Џермана, нити је у њега више веровал!

*

Данас, попут Јакима, више нико не верује у овај обичај, па је он готово у потпуности изгубљен. Градоносни облаци не сматрају се демонским отелотворењем и на њих се, уместо речи молбе, усмеравају ракете! Ипак, овај обичај остаће упамћен као неизоставни део народног фолклора наших крајева!