Обичаји и традиција: Мартенице

Сваке године, уочи месеца марта сви бугарски градови и села буду у знаку цревно-беле боје. Наиме, тада се у знак доласка пролећа носе „мартенице“ које се праве од преплетених црвених и белих кончића. Њима људи желе пријатељима срећу и здравље, успех у животу и на послу, јер мартенице носе поруку добрих и позитивних осећања и очекивања. Обичај ношења мартеница је посебно заступљен међу омладином и децом.

Мартенице се носе на руци, реверу, око врата... Стављају се 1. марта и скидају онда када први пут видите роду или ласту, када први пут чујете кукавицу, или се пак везују на прву процвалу грану шљиве, јабуке, или неког родног дрвета.

Данас су мартенице много више од уплетених кончића, оне  се могу наћи у комбинацији са различитим малим предметима, срцима, птичицама, цветићима... Кроз своју историју мартенице су претрпеле доста промена и варијанти, али је једно остало непромењено – уплетени црвени и бели конац! 

Са доласком пролећа и појавом првих пупољака и цветова на гранама, мартенице се каче на гране, како би се призвао и поздравио долазак пролећа и лепог времена. Јасно је да овај обичај води порекло од некадашњих древних обичаја и ритуала којима се дочекивало пролеће. 

О настанку мартеница постоје многе теорије и легенде. Једна од легенди повезује ношење мартеница и њихово качење о гране процвалог дрвећа са изласком хајдука у шуме у пролеће, у доба Турака. Качење мартеница по гранама у шуми означавало је припрему за окупљање хајдука и најаву хајдучких зборова. Црвена и бела боја кончића нису случајно изабране – бела боја је била симбол жељене слободе, а црвена борбе, неизбежно проливање крви, како би се та слобода остварила.

Друга легенда везује појаву обичаја ношења мартеница још за VII век и доба владавине кана Аспаруха, када је настајала словенско-бугарска држава. Када је кан Аспарух успео да победи Византијце и тако положи темеље  нове државе, хтео је да Боговима принесе жртву. По старом народном обичају, жртвена ватра је требала да буде упаљена гранчицом копра. Али у тим новим земљама копра није било. Док је једног дана шетао, размишљајући шта да ради, кану Аспаруху је на раме слетела ласта, а за дивно чудо њој је на нози црвено-белим концем била завезана гранчица копра. Легенда каже да је Аспарухова сестра у сну сазнала за братову муку и да је одмах по ласти брату послала гранчицу копра. Гранчицу је хтела да завеже белим концем, али када је хтела да пресече конац, посекла је прст и он се натопио њеном крвљу. Аспарух је жртвену ватру потпалио гранчицом, а бели конац, натопљен крвљу, везао је око руке. Сви присутни Бугари и Словени су следили канов пример и на руку везали црвено-бели конац. Био је то 1. март. Конац је постао симбол мира и пријатељства, весник здравља и среће. Назвали су га „мартеница“.

Вест о овом догађају се брзо проширила земљом. Од тог тренутка, сваке године, уочи марта месеца поданици словенско-бугарске државе везивали су око руке црвено-беле кончиће и поклањали их свом рођацима и пријатељима, желећи им срећу и благостање.

Друга верзија ове приче каже да је бугарски владар (кан) имао сестру коју је веома волео. Након једне од битки желео је да јој пошаље знак како би знала да је жив и да је добро. Привезао је птици (голубу) око ноге бели конац попрскан капима своје крви (из ране задобивене на бојном пољу) и послао га сестри. Кад је примила овај знак од брата, сестра га је привезала око своје руке. Тако се овај симбол пренео на бројне нараштаје Бугара који га током месеца марта носе и оживљавају ову легенду уз коју су се мартеницама с временом придодале и бројне друге лепе поруке и жеље.

Мартенице се могу повезати и са Баба Мартом. Баба Марта је фигура из легенде која доноси крај хладној зими и почетак пролећа. Слави се 1. Марта, разменом и ношењем „мартеница”.

Легенди и прича које стоје иза легенде о мартеницама има много, а оне не умањују, већ напротив обогаћују митологију „мартеница“ чинећи уплетене кончиће још присутнијим и живљим. Бели, који симболизује искреност и чистоћу, и црвени који означава топлину међуљудских односа.


Марјан Миланов