na srpskom, по български, на шопсћи

Прикаска: Стојко шумар на дисциплинску!

6.3.15.

Малери свакакви има, ал' Стојко шумар је најголем! Ене га, јадан, на суспензију.  А и голем доказ иму оди Стојка. Правницана из Шумску га не испушта из руће. Доказат!  А суспендован је само што, завалија,   неје убаво знал да рукује сас новиви телевони.  Кво че човек, прегазило га време и прогрес...  Него, че почнемо оди почетак сас њиговуту суспензију:

Јесен'с, упекло Михољско сл'нце, Стојко сам гази по шумак да види неје ли га нећи украл. Да му неје подвалил сас шибу. Че га директор протурчи ако му се нећи лопов уселил сас „џемса“ у браниште. Гази, јадан, оставил моторче на сред село, у гумене чижме кроз шибу, ал' све некако шири нође. Опрудил се. Па голем рејон има, гоџа одење. Ч'с, по ч'с, па застане, врцне се да види да га нећи не гледа, па се бркне и чеша се доле. Доле... меџу нође. Кад одједанпут напипа некво б'ш на ћесете... б'ш до корен'т... Ма неква вржица. Голема, а и прибољкује га. Иде кроз шумак и мисли си оди тој, кво му се дигло б'ш туј на срамното место. Кад је човек сам он оди свашта мисли, па још кад је у шумак. „Да се бре неје неково опасно дигло и почело да расте...? Оди оној што се брзо мре...?“ - мисли си тека у себ. Б'ш га занима кво је а никако не мож' да види. И досети се... Ама, вечито је бил ак'лан човек! Затој је и шумар сас највише уватени лопови. Директор им накупувал најнови мобилни телевони сас камере. 
- Очу да ми сваћега лопова сликате сас њи! Па после нека ми мрда судика у Суд, кад
 им и снимак дадемо – с'в срећан им директор орати.
Стојка деца дом понаучила како да рукује сас мобилан, ама, пај и неје сватил б'ш млого, али, че помине... 
И досетил се Стојко како да види кво га тој срби и једе меџу нође. Врцне се лево, па десно, па кад виде да га нићи не гледа, муну се у јасењак, стури бревенеци, гаче, понатрти се, муну телевонан меџу нође и слика си тој кво га глоџе дол'.
- Бре... Телевониви стварно чудо оди технику – сам за себ' си продума.
Отвори слимак, и види си све дрнгулије кво има мушко дол'. Али виде и б'ш јако уцрвенејалу вржицу. 
- Чу сврнем куде бобо Госпаву, она има разни мелеми и маз за такве работе – сам за
 себ' си орати у шумак. 

Тека и напраји. Али куде бобо Госпаву још човек неје излезал оди дом, а да не поћисне оди рећију. Они па гоџа добри другари. Па си почну по ред. А она га па утеши, кад вој објасни кво га глоџе меџу нође, да после треће мазање сас маз куји му дала, има да пројде.
Комат лебац, грутка сирење, полокче рећија.... Убава ората... и ете ти бељај. Теренска работа. У пола дивањење сас бобо Госпаву на Стојка зазвони мобилан. Он га извади и види да га ока директор. Он, јадан, грабну шапку оди астал тури ју на главу, запекља блузу и јави се на директора:
- Изволте госпон директоре! Стојко шумар!
- Стојко... – отеза га директор отуд – куде мен' је једна млого убава наша једна стара
 муштерија... Госпа Смиља... Хоће опет да на викендици сади Златну тују... Молим те, иди одмах до расадник у Реку, имаш сада мобилни са камером, па сликај саднице и одмах ми их поруком пошаљи! Госпа Смиља ће чека код мене док фотографија не стигне. Али, молим те, пожури!
- Разумем директоре, јашам моторче и летим – Стојко се подрипкује оди столицу док
 му вреви. 
Тека и напраји... Ујаши моторче, кресну га, чур се напраји голем оди несразмерну мешавину и оде у Реку у расадник. Стојко је вечито бил добар радник. Госпава га испрачује на порту и ока му:
- Баја Стојко, врни се, че турим некво док дојдеш да си мрсимо мешину. 
- Турај! Вртам се брзо – ока вој Стојко оди моторче.
У расадник у Реку, Стојко изабра најубав ред сас Тује, извади мобилан и слика и'. Сам на себ' се радује како че да задовољи директора и да га обрадује, ама и госпа Смиљу, муштерику, сас убаву робу. „Кад овој види госпа Смиља, одма, без реч, има да купи бар стотина тује...“, - мисли и радује се успут док јури комто Госпавину кућу. 
Госпава веч умирисала собу. Мирише мешчина... Оладила и пивце. 
- Госпаве, де да пратим прво слику на директора, па че мезнемео.
- Пожури, да се не слојани месиштево... Де још по једну рећију да мунемо, па че
 преодимо на конкретно... Аооооооиии....!!!
Стојко муну рећијуну одједанпут, па још му мило како че сас Госпавин мелем да си олечи онуја работу доле што му се дигла. Извади мобилан и поче га чвака... Стури шапку, распекљаблузу, поче се чеша по главу.... трља по ретку косу... 


- Госпаве... Како ни па дадоше овој... сокоћалава.... Ма никако да сватим како се
 рукује...  – јадује Стојко док тражи куде су слиће.
- Баја Стојко, мен' сестричина купила, ама ја само знам да притиснем кад требе
 нећега да окнем и да притиснем када мене некој ока... Неје тој за нас...
- Јега пратим сликуву... – зева Стојко у мобилан. – Аха..! Еве! Оде... Сипуј Госпаве
 још једну. Са че се обрадује директор... 

***

Директор се зајездил у фотељу ко Милан Обреновић. Глади си брци и поглеује у Смиљу ко маче у жежак чвар'к.  Смиља убава... Расна... Напредна и назадна. Држи бели свет стоваришта. Голема газдарица. Сaмо прекрштује нође на фотељу. Како преврљи једну ногу преко другу, тека удари парфен директора... Он ју кани сас Чивас... Радује се како че убаву работу да напраји, Смиља је за сва стоваришта оди њи купувала Златну тују. Суде уз ограде и' је насадила.
- Директоре – усмивка се Смиља – хоће ли брзо ваш радник да пошаље фотографију?
- Госпа Смиљо, Стојко ми је најбољи! Кад он нешто ради, ми се просто зверимо...
Бива га за све. Мало стрпљења, молим вас. Ево, гарантирам, има да будете презадовољни! Наше тује су највеће и најбоље!
У том моменту му на мобилни дојде порука. Директор узе мобилан оди астал, нетеја да  тура цвикерии виде да му је порука стигла. С'в сретан, да се повали на Смиљу сас големе и расне тује, отвори порукуну, онака махинално... и обрну телевонан камто Смиљу:
- Ево, госпа Смиљо, уверите се сами!
Смиља, стури цвикери за сл'нце да боље види, погледа у екранан, јер вој га директор б'ш преди лице турил, па кад разрогачи очи... Т'г у њој прораде оној њојно сељачко, простачко, кад виде слику на екран, грабну цвикери за сл'нце оди астал, диже се, па кад кресну на директора:
- Марш ђубре једно! Ја сам се овакви нагледала, те че гледам  са' на ваши шумари!
 Срам да је те! – диже се, излезе из кацеларију, тресну врата замалко из футер да и' избије.
Директоран с'в у чудо, погледа у екранан, па кад виде да не види добро, тури цвикери,
 кад има кво и да види... Стојкове дрнгулије оклембесене!!!  Сас све вржицу.... Одма је окнул правницу да му на компјутер стури слику и да ју одштампа и да ју приложи уз дисциплинску пријаву.

***

И, еве га Стојко, јадан, малер голем, седи и зноји се на дисциплинску... Правницана, ч'с
 по ч'с, а не испушта сликуну из руку, погледа у Стојка, па у сликуну... Стојко ју цени, једино она изгледа да је на његову страну... Че му даде помалецку казну за поголем доказ... Нада се, јадан... И поглеџују се...



Речник мање познатих речи:

- поглеџују – гледају се;
- оклембесен – виси,  пресамићено виси;
- дрнгулије – ситне ствари, ситни небитни предмети;
- ока  - позива, виче;
- сокоћало – направа;
- мешина – стомак;
- турај – стављај;
- шиба – шума;
- вржица – бубуљица;
- бревенеци – панталоне;
- опрудил се, опруден – ојел се, ојел;
- врцне – окрене се уназад;
- муну, мунути – сместити, оставити негде, гурнути. Овде, значи, локално – на брзину попити;
- џемс (GMC-Genarale motors compani) – марка америчког војног камиона, који одлично савлађује лош планински терен. Они, који се баве сечом шуме, су их на војним отпадима накуповали и користе их за извлачење дрва.


Братислав Петровић, 22.фебруар, 2015. Бела Паланка.

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu