Задушнице

Преди некој д'н беомо на Задушницу. Гробиштата п'лна сас шарено цвеће. Кол'ко ли су тија д'н с'лзе, оди тугу и сечање на нашти што ји више нема, капале и опрале споменици оди мермер и онија оди пескарен камик. Нема га тија човек на овија свет који нема некојег својег на гробиштата. Тува су нашити најроџени закопани, па комшије, другаре, кумове... 

Улезомо у гробиштата а гробовити зарасли у траву. А оно ни нешто под-груди стисну: куде ни боли што ји нашти више нема, куде ни боли што тија нашти саде мож' да мисле како они више никог немају. И мож' стварно да немају никојег оди живи наследници а тој ни казује на пролазност: нема никој кој че барем за Задушницу малко да посреди гробат, да тури цвећенце. Ама, мож' да немају и поред њиови живи, али тија синдраци се и не сећирају млого за мртвити. Ил се не сећирају ил се изговарају како не постизаву оди силну работу. А у нашити обичај, Задушница је три-пути у годину. Орате да је д'н'с брз живот, да ни за живи нему време а камо ли за тија што ни на гробишта чекају. Како си вене и избледи онијате вен'ц што га тураше на сарану, па онија плакат на бандеру што се људи окају за помен, тека си сас године почне да вене и бледи нашто сечање и обавезе спрам мртви. С'г се сети јед'н текст оди Душка Ковачевића у „Сабирни центар: “...Пројде си четирес д’на, пола година, једна, пет, десет. Е, тагај почињемо да по друђи пут мремо. У сечања на нашити.“

Иван Мрквичка: Задушница, 1890.год.

Мојата прва сечања за Задушницу су ми д'н'с како кроз маглу. Сас покојну ми мајћу, ишли смо на гробишта оди нашту роднину. Гоџа њи нес'м ни познавал па нес'м ни разбирал кво ми тражимо тува. Туримо једну свечу там, једну овдена. Там пак туримо струч'к сушено цвеће, да потраји, и тека пројде д'н. А иш'л сам сас маћу ми на гробишта јел су ми тагај жене давале и ратлуци и бонбоне и баницу и кифле па куповни леб симид, варена јајца, наполитанће и кекс. А највише сам волел ка на гробиште дојде Вера Дрдавка. Запамтил сам да је једина она прајила пуслице оди беланац и доносила бугарску алву у онеј шарене конзерве. Тагај сам први пут у живот јел алву и пуслице. За алву сам оди први пут мислел да је тој парче сушено месо, па нес'м тел ни да га узимам. Док га нес'м пробал.

С'га гледам како децата дооде сас мен заједно, па ме питују који је кој на слику. Одговарам ји колко могу и колко ја знајем. Казујем им ји да тува, на гробиштата, могу да прочитају једну целу историју на нашто село. Казујем ји да погледну стари споменици оди камик пешчар па че виде оди коју су годину тува и који су се потписали испод тија што су закопани. Тој ме трже да погледам камто нашти споменик. А там испод имената на башту ми и мајћу ми пише само „С љубављу, најмилији“. Помисле се да ли и ја требе да си допишем имената на мојту породицу. Кој ти га знаје кво че време донесе. Че даде Бог па че и мојта деца сас њину си дечицу овдена да сврну сас свечице и цвеће. Па че се мине време па че и њината дечица сас своју дечицу... И тека из годину у годину, из век у век, че даде Бог. Че питују који је овија С......, која је овој Г...... 

Тека и требе. На свет има бар две работе коју су занавек: живот и мречка. Који се неје родил, тија неје ни умрел. А се родимо а ми си одма станемо у ред за мрење. Додек си је свет и век тека че си буде. Ми че си гледамо да ни живот пројде у радос и весеље. А на овија д'н ако повикамо. Има и по куга. Тој си је д'н на мртви. Па ако оди брз живот немамо време за њи, са барем да повикамо. Да ји се присетимо сас жалос и сету.

Нека почивају сас мир. 

Тија мир зависи од нас.

сачувано од стари Царибродски форум