''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.
И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос.
А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет:
-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' *
* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц
* * *
Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.
„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.
Састанак о Благом петку 1896. Године
Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.
...
Још од ранога јутра цео је град на ногама, све је, и мало и велико, у свечаном руву, и свак жив хита да се час пре дочепа железничке станице како би се то пре нашао код Обреновца, на српско-бугарској граници, те да може учествовати у пограничном састанку Срба и Бугара.
Маса разноликог света обојега пола потпуно опседне уласке у станицу, а вредни железнички чиновници не могу да издаду за кратко време довољно карата (овога пута издано је преко 8.000 карата). Баците ли поглед на дугу железничку улицу, то се ваља недогледна маса света обојега пола и најразличитијег доба старости – свак то жури за границу!
Са перона станичног први, други, па и трећи нарочити воз са по дваестак вагона не могу да повезу све учеснике састанка, и многи чекају поновни повратак воза с границе, и то тако иде по цео дан.
Кад стигне први воз с гостима и војном музиком, обостране месне полицијске власти отварају границу, а непрегледне масе света нагрну и са српске и бугарске стране. Долазак и одлазак гостију на границу траје по цео дан.
Сваки од посетилаца гледа да сем границе види Жељушу, Цариброд, па чак и Софију, или да оде до Пирота или чак до Ниша.
...
Гости долазе не само из Пирота и околине и Цариброда с околином; већ из Србије почев од Ниша, а из Бугарске почев од Софије. Са српске стране учествовало је ове године на пограничном састанку преко 12.000 душа.
Место где се састанак држи, то је већа заравањ, која се благо спушта према железничкој прузи, а недалеко је од села Обреновца, које се налази на десној обали р. Нишаве. Пољану уздуж пресеца колски пут Пирот – Цариброд, а попреко државна граница Србије и Бугарске. Ту, пред механом, цео дан јечи војна музика; весели се силан свет. Несташна младеж, обојега пола, хвата се у кола и по цео дан игра уз свирку музике, свирале (дудука), гоча (бубањ, тупан) и ћеманета.
...
Ту су се с обеју страна пута што кроз пољану пролази наређали разни продавци воћа, најразноврснијих ситница, колача, посуђа и других ствари. Вредно је посматрати многа уозбиљена лица која пред полазак журе да купе какву било ситницу што би им послужило као спомен на проведени Благи петак.
Ван сумње је да се најзанимљивије појаве виде на самој граници при првом састајању. Ту се, као у калеидоскопу, пред очима гледалоца ређаху слика за сликом необично живо и брзо. – Непрегледне гомиле света, скупљене с обеју страна границе, на мах се заталасају и нагрну једни тамо, други амо.... а занимљивим и дирљивим сценама нема краја; пред вама се грле и љубе рођаци, који су нестрпељиво очекивали овај свечани дан да се виде после давнашњег растанка; онде се сусрећу знанци и замећу занимљив разговор; онамо опет млађи свет необично живо хита колу, где се по цео дан врти без престанка, јер док је једно коло при крају, а друго почиње, треће је у јеку игре; из прикрајка вам и нехотице привлачи пажњу омања група лица, међу којима неколико у црнини; то су се састали рођаци (које дели државна граница) да се потуже својима на тешки удар судбине...
Посетиоци овог пограничног састанка не задовољавају се само доласком до границе и учествовањем у весељу на нашој страни, већ иду и на суседну, бугарску страну, јер овога пута нема досадног царинско-полицијског прегледа са уобичајеним формалностима, већ свак слободно прелази границу и с једне и с друге стране...
Поменуто је да се с бугарске стране излазе до села Жељуше, која је далеко од српско-бугарске границе на десетак минута... Жељуша је осредње село, нешто веће од Обреновца, јер га Нишава није притеснила уз стрму падину. Зграде се у мало чему одликују од зграда у нашим пограничним селима. Занимљиво је што се на неким кућама у овом селу примећује таблица од лима с натписом: I-во българско застрахователно дружество „България“.
Као на нашој страни тако се и у Жељуши по цео дан вије оро (коло) на више места... Ношња им се у мало чему разликује од ношње нашег породичног становништва. Значајна је шубара – која је и у војсци заведена – мада не одговара хигијенским условима. И овде су продавци донели разне ситнице на продају као и на нашој граници.
...
Сваки посетилац овог пограничног састанка при посети Жељуше не пропушта да и Цариброд посети, јер сматра то као прилику да се што боље проведе. Ко не доспе да се дочепа места у железничком возу, тај тражи кола, а доста њих не зазиру ни од пешачења (око једног часа хода) само да и Цариброд виде.
Као што наши возови из Пирота возе учеснике на границу, тако и бугарски из Цариброда. Пре подне нашим наплаћују мали подвоз (Пирот-Обреновац с повратком 0,70), а после настају бесплатни возови, који с обеју страна возе госте без разлике и с наше и с бугарске стране – те отуда је посета жива и многобројна.
Цариброд је обична мала паланка, изузев модерне јавне државне грађевине – простране касарне, црква, основна школа, железничка станица, пошта и суд – остале им грађевине нису мало измакле од обичних паланачких кућа и страћара. Гинска река, која са Јермом чини Нишаву, дели Цариброд у два дела. Мало је кућа у Цариброду које немају на зиду лимену таблу друштва „България“, што им служи за похвалу.
При поласку воза из Жељуше за Цариброд прво се примећавају на једном заравњу многе окречене дашчаре, некадањи карантин противу колере. Пред уласком у Цариброд налази се велика железничка станица. Гледаоцу се испред очију, на први поглед, ниже читав ред лепих двоспратних зграда, тако пространих и удобних да би посетилац – ценећи по станици – морао рећи да улази у који знатни, модерно уређен, јевропски град. Станица је пространа с лепим вајатом, а у засебним зградама смештене су: полиција, гостионица, царинарница (митница) и просторије за оправку и чување возног материјала. Пред самом станицом, одмах иза железничких шина, уздиже се доста стрм али густо пошумљен брег. С вечери је веома пријатно наћи се на станици када заћарлија пријатан поветарац и стану се разлегати гласови тица певачица.
Ну ова лепа слика на мах ишчезне чим се са станице упутите у варош; а њу замени суморна слика свакидањег паланачког живота.
На станици у Цариброду исто је тако знатна тишма око возова као и у Пироту. Не пропуштам ову прилику а да не поменем како су Бугари том приликом лепо дочекали своје госте и како се сви труде да их што задовољније отпрате; у овоме су се нарочито одликовали месни официри, који су и најзнатнији део царибродске интелигенције.
Посетиоце ове пограничне свечаности време не пита, већ чисто бих човек рекао да о Благом петку просто лети; те није ни чудо што многог посетиоца изненади вече. И сад опет настаје журба, али обрнута! Као што се изјутра све журило да се час пре дочепа границе, тако се сад све жури да потражи своју кућу. Ну и поред све те журбе и хитања одлазак возова с границе траје до поноћи, а доста посетиоца остаје да се врати сутрадан.
Како је о састанку граница била отворена за три дана, то се знатан број посетиоца не задовољава одласком до Жељуше и Цариброда, већ је њих 700 отишло до Софије (одлазак и повратак Цариброд – Софија стајао је железницом само 2,15 динара) да виде престоницу Бугарске.
Пограничне свечаности 29. марта 1896. год. се завршавају управо тог дана до поноћи...“ **
Поред многих грађана, Софију је овом приликом посетила Пиротска певачка дружина која је у хотелу Одеса одржала концерт који је био веома добро посећен. О овом концерту један софијски лист писао је „...сузе нам очи испунише. А то осећаху и сви који посетише концерт, што га сасвим неприправан даде српски певачки хор у салону хотела Одеса у Софији. Усхићењу, аплаузима, повицима ура и живео није било краја, а српска и бугарска химна одјекивале су препуном салом...
Те 1896. године први пут су се сатали и матуранти пиротске и софијске гимназије и то управо у Цариброду поводом Благог петка, након чега су дружење наставли прво у Пироту, па онда и у Софији. Слична дешавања одвијала су се и наредних година, све до 1913. године, када је ова лепа традиција прекинута услед почетка Балканског рата.
**Пирот и срез Нишавски 1801-1918, приређивач Илија Николић
* * *
Събор в село Желюша на Благи петък
Първият петък след Великден се нарича Благи петък, защото не се пости и на трапезата между другото се изнасят великденски яйца и козунаци. Тъкмо на този ден в димитровградското (царибродското) село Желюша до средата на 50-те години на миналия век се провеждал голям селски събор. Това го доказва и снимката заснета точно на Благи петък през далечната 1941 г., на която се вижда весела компания от тогавашния Цариброд, Желюша и Гоин дол видно в добро настроение.
 |
| от Благи петък, 1941 г. |
Преди Втората световна война желюшкият събор е бил един от 30-те най-големите панари в Кралстовото Югославия, вписан в църковния календар като тридневен събор. Дойде ли ранна пролет, желюшани започвали да се стягат за събора на Благи петък. Рано преди пладне на самия празник на ширинта наречена “Каракашево” започвала да свири селска музика, извивало се хоро и наставала веселба. Това бил знакът, че съборът започва. Селото ехтяло от смях и весела гълчава. Сергиите били препълнени с храна, питиета, облекло, грънчарски и други битови изделия. За събора минавал специален влак от Ниш за Цариброд, който спирал и в Желюша. Навсякъде гости от Цариброд и околните села, от Пирот, Ниш, Лековац и други градове. Особена атракция на проявата било и подвижното кино, в което били прожектирани различни филми.
Съборът се провеждал и по време на войната и десетина години след нея. Тогавашните кафенета на Слава Милин и Ангел Цонев предлагали богато меню и традиционни ястия. Децата най-много се радвали на бонбоните и захарните пръчки, които специално за празника изнасяли Васил бонбонджията и Сали сладкарина. За хубавото настроение се грижили духовите оркестри от Грапа и Сливница, както и царибродските музиканти Генча (кларинет) и Гага (цигулка). Всико ехтяло от музика, а душата грабвали пъстрите носии и кръшните шопски хора. “Каракашево” било и място за нови познанства и срещи.
За съжаление по силата на тогавашната комунистическа власт провеждането на събора е прекъснато към 1955 г. Повече от пет десетилетия обаче сред народа живее само хубавата приказка за този празник. През последните години хората отново се интересуват от събора и вече има инициатива за възвръщането му. Защото Благи петък не е само част от историята на Желюша, но и част от традиционните цености и корените ни.
Петър Виденов
Постови
0 коментара:
Постави коментар