na srpskom, по български, на шопсћи

Ускрс на бојишту!

10.4.15.

Наша осматрачница налази се на висини од хиљаду две стотине метара. Са врха ове планине видимо шиљке, ребрасте падине, читаве висоравни. Свакоме од ових места дали смо нарочито име, да бисмо се лакше снашли.
Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. Планине су разривене саобраћајницама, лагумима, дубоким заклонима. Дурбинима видимо јасно линију ровова, али тамо се не примећује никакав покрет, као да су људи у земљу покопани.
Изгубили смо потпуно појам о времену. А о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једолики и монотони. Испрер земунице утабанали смо једну узану стазу, куда свремена на време исправљамо ноге. Онда заћутимо... Безизразно зуримо у Мегленску Равницу, утонули у трептаву јару и густу прашину.


Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да би боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља.
- Па данас је Ускрс – пљесну се Лука рукама.

Али за чудо, како је пријатан тај звук звона. Умиривао је просто нерве. Навикли смо били на топовске пуцње, прасак експлозије, а ови нежни и дрхтави тонови били су одиста необични. Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се јавише сузе.
- Нека нам Бог помогне! – рече тихо.
А то исто веле и непријатељски војници. И, призивајући истога Бога, међусобно се кољемо.
Тешка хаубица груну и гранате запараше ваздух. Као да чујемо како од оне стране допире јаук и шкргут. Звоно се више не чује. Утонусмо у  крававу свакидашњицу.
Све је сиво, безоблично, бесконачно, као и они сури облаци, који се дижу из јаруга и прелазе преко планинских врхова. Душа се скупља, а тело грчи. Али, како стократи одјек, непрестано бруји у нашим душама: докле овако... докле?
Дуго година честитали смо један другом Ускрс, са жељом да следећи дочекамо у миру. Наше су жеље остајале пусте. И сада, као да се снебивамо јер нас ово честитање потсећа као на неку изјаву саучешћа. Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут. Војин је приложио каву, ја шећер.
Одједном је на целом фронту код пешадије завладало затишје, као да су војници прећутно углавили примирје. Хиљадама људи на обема странама, мислило је данас на Онога, који се жртвовао за човечанство... Из дуга времена присећали смо се где смо провели три ранија Ускрса. Увек на пољу, у рупчагама, или у земуницама.
Лука је стајао поред дурбина и немарно, више по навици, сагао се да погледа на двоглед. Уозбиљио се наједном. Као да нешто не верује, одмаче се и протрља очи. Потом опет приђе, поче да креће микрометар за прецизно посматрање. Онда се одмиче и погледа на нас. На његовом лицу огледало се неко изненађење... запрепашћење... 
- Шта је оно, људи?!... Брже да видите! 
Приђе Војин.
- Пази, они се рукују!... А-ух!
Дошао је ред и на мене.
На једној чистини између ровова видим како излазе из својих заклона и наши и бугарски пешаци. Немају оружја... Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад измешали...
Дотрча и потпуковник Петар.
Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама. Раздрагани смо што су поља оживела, што су непријатељи пружили један другоме руке, о чему већ годинама сањамо. А ипак, нека тешка слутња, притискује и страх нас мучи, да нам не подвале. На место радости прожима нас нешто мучно.
Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре. Он климну главом и тихо проговори:
- Озбиљна опомена и нама и њима. Треба се једном замислити. Није шала. Четири године траје. Она духовна спона, названа војничким језиком дисциплина, растеже се и осипа како конац.
- Ово је расуло! – завапи Лука.
Телефони су зврјали. Бригада наређује да се сместа отвори артиљериска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских.
Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва командире.
- Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима. Застрашите их, али не убијајте.
Батерије припуцаше и шрапнели прснуше високо над пољаном. Маса се ускомеша. Припуцала је и непријатељска артиљерија. Пешаци као застрашено стадо растурише се на супротне стране.
Пољана оста пуста. И наша и њихова артиљерија као по неком договору, гађале су противничке ровове. То је требало да буде као нека казна пешацима. Али војници из наших и бугарских ровова тога дана  нису опалили ниједну пушку.
Пред вече наишао је један огицир из пука, чији су се војници братимили данас са Бугарима.
Прича се да је одмах поведена истрага, и да ће тај батољон бити смењен у току ноћи. Онда нам је изложио, како је до тога дошло.
- Стражари на објавницама налазе се удаљени око тридесет метара. Осталих дана, они се одикују и узајамно грде. Али нико нос да помоли. Бугари обично добацују, како наши треба да се предају. У србији се лепо живи и – ваздан којешта. Уместо одговора ови наши набију велики хлеб на бајонет, па га издигну изван рова, као да тиме хоће да кажу, како је њима и овде добро. А Бугари су заиста гладни.
Међутим јутрос викне Бугарин:
- Братко, днеса је Велики Ден. Не деј да пуцаш! Обећа му овај наш да неће гађати. Онда отпоче разговор међу њима.
„Братко... Нека је часно Воскресеније!“
„Ваистину Воскресе!“
„Фрлај малко леба, ако имаш“.
- Узме овај наш пола леба и заврљачи преко бедема. Али леб не доспе до бугарских заклона, већ падне на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изађе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изиђе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб. Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прескочи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме и рукују се.
Гледали то остали стражари. Ослободе се и они, те изиђу. Ову сцену угледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја. Као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на оној пољани. Дивота... Хтели заједно и да ручају. Али припуца атртиљерија и растера их.

из часописа "Православни мисионар", 1959.
бр. 59/3

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu