Рабаџије су људи који запрегом, најчешће воловском, за одређену надницу пружају услуге превоза. Данас ово занимање полако изумире, али некад је живот био незамислив без помоћи ових људи. Рабаџије у Цариброду су најчешће превозили робу, дрва за огрев или грађевински материјал попут цемента, цигли, песка и дасака од железничке станице или из Пирота за потребе трговаца и обичних људи.
Царибродски рабаџије су били познати углавном по надимку, односно „по прекор“, а њихов број свакако није био мали. Након Првог светског рата рабаџије у Цариброду су били Пеца Jовшин, Ташко и Истатко Боровски, Лека Велин, Лека Гогов - Шошејин, Георги Грбин (терао је смеће), Стојча Цицурката, Петар Давидков - Кајкаџата, Јордан Марков - Баја, Слава Ђаков Пржоин, Ђора Каменов, Цена Станков, Арса Пејчев - Шушњра, Гоша Душков, Митко Градински, назван "брзи воз", Јова Ражански, Влада Каменов, Стојан Станков - Црнијат и известни Лака Велин, Коља Кирков, браћа Петар и Кола Таш¬кови - Китините, Цветко Глигоров - Бивољар, Асен Гогов - Пуна, а касније и Света Голомеја, Спасен Скрвенички, Стојан Драговитски, Јордан Георгиев - Коштрна, Станко Ђатата (радио је са коњем), Ђока Мулето, као и Колча Костов - Угљарев. У овом низу наведене су бар две генерације рабаџија, а „последњи мохиканац“ у овој бранши је Спасен Гогов – Шошеја.
Рабаџијски посао је тежак, па су они чували крупне и јаке волове, како би могли да вуку што тежи терет. Ови волови који су достизали и до 1000кг тежине, хранили су многе породице у граду.
Постови
