Smilovske lutke kod Jovanke Broz!

Nedavno preminula Jovanka Broz je za 8. mart 1970. godine dobila neobičan poklon – lutku napravljenu po njenom liku. Lutku koju je napravila jedna smilovčanka!

Zorka Delčeva, udata Jovanović, iz sela Smilovci, živela je sa porodicom u Nišu. Kako bi finansijski pomogla svojoj porodici, Zorka je u nekom trenutku odlučila da se profesionalno posveti svom dotadašnjem hobiju, pravljenju lutaka. Imala je smisla i talenta za to, pa su njene lutke odmah privukle pažnju prijatelja i poznanika, a uskoro su počele da pristižu i porudžbine sa strane. Ova smilovčanka je svojim lutkama posvećivala veliku pažnju i izrađivala ih sa dosta detalja, pa joj je tako, na primer, ponekad trebao ceo dan da napravi samo kosu lutke. Njen stan i ormane su ispunjavale lutke koje pravila: male indijanke, japanke, cigančice... Osim što su joj lutke donele mnogo lične satisfakcije i zadovoljstva, Zorka je njihovom prodajom uspela da iškoluje i svog sina, ali je, takođe, zahvaljujući lutkama putovala na različite festivale širom SFRJ, upoznavala zemlju, upoznavala folklor i kulturu, upoznavala ljude...

Krajem 1967. godine Zorka je odlučila da par lutaka pošalje kao novogodišnji poklon nikom drugom do drugu Titu! Nakon nove godine na njenu adresu je stiglo pismo iz Kabineta predsednika u kome su joj zahvalili na poklonu. Nakon par meseci Zorka je na osnovu filma „Vinetu i Apači“ napravila lutke po liku Vinetua i njegove sestre i poslala ih Titu za rođendan (25.maj), ali novog odgovora nije bilo.

Par godina kasnije, (uporna) Zorka je napravila lutku po liku Jovanke Broz i poslala je prvoj dami za 8. mart. Desetak dana kasnije Zorka je dobila pismo sledeće sadržine:

Dopisnica: Sveta Petka Smilovska

Na krajnjem Zapadu Smilovskog polja ili južnom početku planine Tepoš, sakriven lugom stoletnih jasenova nalazi se mali, skoro renoviran i potpuno nepoznat manastir. Ako ga imenujemo - Sveta Petka, utopićemo ga u mnoštvo crkvi, manastira... parklisa, posvećenih najrasprostranjenijem prvovernom kultu hrišćanskog Balkana - svetoj Petki Epivatskoj i učiniti još neznatnijim nego što on jeste.

Manastir je zavetan ili kako u ovom kraju kažu "obročan". Kroz priču o njegovom nastanku i sudbini, "pričaju se" i prilike s kraja 19. i početka 20. veka u Zabrđu, krajnjoj jugoistočnoj tački današnje Srbije ili krajnje zapadnoj ondašnje Bugarske. Podigao ga je jedan jedini čovek - Manča Nedelkov, kosac, orač, pastir i ovčar iz sela Smilovci, koji je svoje želje i potrebe ostvarivao radom u polju. Po ostvarenje najveće - da mu ne umiru tek rođena deca - morao je u "pečalbu" čak u Jaši... u Vlašku. Tamo je proveo nekoliko godina na crkvenom imanju Sv. Petke, tamo se pomolio njenim moštima da mu produži potomstvo, zavetovao se da će joj podići manastir i odatle se vratio potpuno promenjen sa zlatnicima i planovima za obrečeni manastir ušivenim u "prteničnu paltu" (sukneni sako), otuđen od poljskih radova i sasvim posvećen Crkvi. Potomstvo mu se kroz troje dece "zapatilo", ali o njemu je brigu vodila supruga, Bog, sveta Petka.

Прикаска: Црешњете несу никиква најеџа!

„Од куде Тепош се задал голем, црн, градобијав облак. Иде ко` да варка да потепа све. Ја и мама беремо отодовку у Мало поље. Варкамо да нап`лнимо неколко џака и да си бегамо у село. Лани добре поминумо. Узели смо преко сто и педесе марће, за шестотин ћила суву... та си искарамо половин годину. А са убава пустињата, чиста, једра, реже се та знаје ли се. Ако ни подмине таја пуста сприја од куде Круп`ц че је одлично, ако пак се спушти, градат че ђу обере и на зиму че је мацкан.

Ја, брат ми, еве трејћа година нес`м за никиву работу. Не могу ни да косим, ни да орем, ни да копам. Нема сила... душа ли нема, незнам кво је, ама ете нече. Мама каже да су ми напрајене маџижије… и сигурно су. Нали полани наодимо на прагат од ижуту главу од петла, а перушињето врљено зади нужникат. Мама ми казува дека ми је на просторат у дреју бил зашијен црн кон`ц. А ко си беше убаво преди. Отидем у Породин и до пладне прејбем два декара. Ама јa не ковем на ливаду, ја си понесем по две наковане косе и оно отрдза ... Неме лажи неме преваре , нали се сечаш брат ми“!

Теке ми је преди седам, осам године говорил Бранимир Иванов из село С... ка уваркамо та спасимо неколко џака отодовку, а и спријата од Тепош не удари толко силно та су он и мајћа му Вана, па од отодовкуту поминули до пролет.

Бранимира у С... окају Бака, а у Цариброд Грофат. Од ка ману да може селску работу, свако јутро из С.. пооди пеша за леб у Цариброд ко Бака, а из Цариброд се врча у пладне с`с леб ко Грофат. Тека зиме, тека лете, тека десетина године. Дванајес` ћилометра на там, дванјес` на вам плус раскарување по Цариброд. Ко ми је распрајал ћилометри не броји. Броји лебовете. Једн` за маму, два за мене и тека десет и повече године, па ти сметај, брат ми.