na srpskom, по български, на шопсћи

Прикаска: Зарезоја у Старо лозје!

11.2.13.

Седимо јучера с Тачка Суртукатога у кафене „Врбица”, пијемо си кавето и гледамо през прозорац ретћите пролазници. Ка је студ и снег (и тека) пуста Горња Врбица још по пусто изгледа, а мине некој - не мине. И крчмата је празна, ако је недеља преди обед; само Тачко и моја милос, ед'н чича, (припада уз инвентар) дремешт уз чашку рећију у другото ћоше, и крчмарат, Јочко Ексикат, мијешт чаше, у шанкат.
- Преди године не можеше по това време да улезнеш у кавенуту од народ...
- Преди године имаше паре – рече Тачко – са се с'кри парата... Ексик бе, ја дај ни по едно вињаче, ама гледај да не ексичиш!
-Е... ка сам ексичил бе, Суртук, та ломотиш?
- Па секој пут... а'де, дај пијачкуту!
- Това ексик сипување ли је? – Ексикат тури две преп'лнене чашће вињак пред нас.- А са кажи нешто? Ем прелива... ем је на рачун куће! Кућа части!!
-Фала до неба – нажмикује ми Суртукат – ајд, да смо живи и здрави, кој дава – Бог да му придава, нама, браћо здравље и весеље....
Штеше, белћим, он још да ломоти, ама га прећину Ексикат:
- Е доста блгосивљал бе, ја кажи боље на кума, ко сте се провели при Стипсуту на Зарезоју, па у „Старо лозје”... а'де распра'ај!! Да чује за... ко га онова рече... „историчесћијат дебакл”! 
- Ко смо се провели, чак-бум?-
„Чак-бум“ је Тачкова узречица па га некоји и окају Чакбумат... ама, само ка не ђи чује. „Суртук“ му је фамилијаран прекор... И пра-деда, и деда, и башта... целата фамилија... све суртуци.



-Проведомо се ко бос по трње. Ти, куме, знаеш дека, ни, старото друштво из маалуту, давамо за Зарезоју пијење и једење по ред, ка коме дојде, лани беомо у мојто лозје, полани при Лелемајћу, још полани при Штрбљу... туја годин' беше Стипсата на ред. Преди неколко године, (па беше његов ред), ни рани с некикве говеџе кобасице и тазе леб од њкња, душу му изедомо после од заебанцију, и са, да се не резили, обешта телешку главу у шћембе... спецјалитет..! И тека, купил он главу... шћембе... однел ђи дома, турил све това на раднијат стол до мивкуту и рек'л на Пену да спреми това за јутре. Пена па, погледала еспапат, иц'клила очи у мужа си и му тихо рекла: „Това - показала с прс' – това сам че си спремиш бе, ја на кво ти личим бе, мојте ручице на пут ли с'м нашла бе?!“ и изнела својто (стотина и неколко ћила жива мера) стројно тело нав'нка, исплашила врапчетијата на дрвникат и одлетела л'ко-л'ко у комшил'к! Наш'л се Стипсата у чудо, теквуја работу неје работил, ама си помислил ко Драговичанин: „Че га ебавам нећико!“ и почел да готви. Ка бил готов, зашил шћембето, турил у тенџеру, тенџеру у рерну и... чак-бум...ватил и он из дворат да си гледа работу... онова остало да се пече. По едно време се сетил дека има нешто у рернуту и се јурнул да види ква је работа. Погледал, шћембе се ко позапекло, помислил си, печена – недопечена, ако требе, че ђу јутре, у лозје, допечемо... са, това му је... и искључил кафторат.
- Јутре д'н, чак-бум, зборно место „Чез Ексик“, по една одногу, после преко Камикат виа Аљини вирове –Монћина падина – задња станица Старо лозје! Нагоре, уз падинуту, идемо ко партизанска колона, само ни фалеше Љубиша Самарџић, с митрљезат, напредка... море, Ванко Лелемајка запоја и „У тунелу, у сред мрака...“ по едно време, а и ни попригласимо, лели смо „отбор јунаци“, сви војску служили у Титово време. По пут ме Ђонат, (ти га, куме, знаеш, стар фудбалер, голман беше на времето) питује:
- Тачко, бе, понесе ли рећију?
– Тури полочку, сигурно је сигурно!
- А тека де! И ја сам понел термофорат, знам си стокуту и знам ква му је рећијата! – и потупну се по пазуку.
- А он нап'лнил термофор с рећију, две ћила стануло, врзал му канап за закачкуту, ли има закачку, и си га закачил нарамо, под јакнуту. Ако не знаеш – нема да приметиш! И не се смејте, термофорат неје само за жешку воду и за турање нанође... него и за „парола, снађи се“!!
У Старо лозје - стара круша, до њу стара колиба, у колибуту стар кафтор, на њега старе (и нове) дзвирће, дрвата и она стара... и мокра... чур се дидза та знае ли се!!! Седомо уз масу, Стипсата извади сирову туршију из раницуту, извади и тенџеруту; са телећом главом у шкембету, из крошњуту, тури ђу у вурњуту и излезе да тражи рећију, имало, ужћим, две-три шишетија у зевничето. Добре, ама, тука рећија – там рећија... немааа... Све забрала пуста Пена још јесен'ска и одвлека у Врбицу; балонче с вино не сматрила, баљшое шчастие за нас!!
- Виде ли? – нажмикује ми Ђонат. – Знам си ја стокуту!
- Но, всјо равно! Извади ја мојту полочку с кришову, пинумо по чашу и навалимо на туршију... мислеомо да згрејемо од онуја из термофорат, ама... нити се кафтор разгоре ко свет, нити па шићер има... а грејана без шићер, ко тигањ без дршку. Ко пинумо по неколко рећије, позагрејамо се, отворимо врата и прозорци та да излезне пушакат из колибуту, а и ни малко да ладнемо. Добре, ама лели ни оструже сировата туршија, огладнемо, и Штрбља ћети поче да ока: 
- Ајде бе, Штипшо, дај тија твој шпечјалитет, давај да лапамо, бе! 
- Да бе, кој зам'н стану, дај да једемо па да преодимо на вино! – разгаламимо се, целото друштво моментално огладнели.
- Тона Црепат извади тенџаруту из кафторат, пљусну ђу на масуту и изока ко протоџар:
-Навали, народе, тазе код чика Лазе, лапајте уз слас' без мас'! 
- Кока је знал човекат кво ни чека! Штрбља, нај гладан, сцепи пергаментовуту 'артију та отвори тенџаруту и вану да гледа ко треснут. У тенџаруту, у едно загорело шћембе, беше зашијено нешто с п'ртен кон'ц!
- Кво је това, бе? – рече Штрбља и пипну с в'рат на ножат у „нештото“ - Това ли требе да буде телешка глава у шафт? 
- Не, бре, изедицо – смеје се Лелемајка – това је... немијон шћембе с главу „а ла Стипсон“!! Ква је (и чија је) главата ... не се знае!.. - Тачко, бе, дооди ли Пенка сабале при вас за млеко?
- Не ме жанима од кво је. Ја, ка шам гладан, канибал штањујем. – рече Штрбља, одреза од месото и поче да жилави  – Това мешо неје жа шочијални жуби... па, баремка, мажнинку да ши турил... мажнинку... нече без маш!.. Жилаво, бе, жанам, требе да шу на това теле мајћуту партижаните ижели... ја дај малко лебач!
- Нема леб! – промрмља Стпсата.
- Е, ко че нема леб, бе, чешит?
- Забовари га!- изорва Стипсата и рашири руће. Онак'в, црн, глават и кракат, личеше на страшило.
- Жабоварил, чешитат! Жабоварил ши ши ти главуту, ама добре дека ши понел туја, телешкуту, жа жамену. Ша њу натакари умешто туја, што ши жабоварил, па ка ше шабале бричиш да видиш кво ши говедо! Или, ужни та фрљи и туја, да ши, барема, ептем беж главу!
- Да ђу в'рљим ли? – изкоколи Стипсата.
- Е, ф'рљи ћу де...
- И че фрљим, да знаеш... Ф'фљо јед'н ф'фљави! – рипну се „страшилото“ – Са че ђу врљим!!!
- Чекај! Ја че вој видим сметкуту! – рипну се и Ђонат та довати „онова“ из тенџаруту и с ед'н страшан (голмансћи) шут, га дегажира из вратата... и чак-бум... Одлете „спецјалитетат“ к'о Спутњик!
– Те, на Белку и Стрелку, подарак од деда Тривуна Зарезаоју! Ајдеее... папачка-лапачкааа!.. 
- Три на един за „Балканскиии“!- окну и Црепат ко спортсћи репортер - Топката поемат Стрелка и Белка и мач'т прод'лжава!!! Спонсора на футболистите, господин Стипсов, е лично на трибуната!!
- Доле, у дворат, Лелемајћината кучишта тербе да су била одушевљена од туја оклапину. Сећи случај, ка си појдомо нав'нка немаше траг ни од главу - ни од кучишта. Одвлекла су ђу, требе, негде из трњаците... Е, паде едно смејање, ама има и малко караница, малко и пцување; 
„ Че дек'“, што кажу височање, не требало... „Стипсата је стел да си направи од това чорбицу...“ – „А Ђонат па тека... фудбалер... одма би да рита...“. И... чак-бум... заврши се епизодата ! Ама, репризу нема да правимо! Нема реприза !!
- Значи, куме, нема више „Старо лозје“?
- А, кумец, при нас нова лозја нема! Свата су стара и одавна зарезана! Ама, адетат че си поштујемо, демек де, Зарезоју . И, ја реко дека је това само крај на епизодуту, ама не и на историјуту! Втората епизода беше тука, при Ексика, па до сред ноч, док ни не искара трећа, ученическата, смена. Пинумо си, једнумо си, искарамо ед'н гуљај, и на крај си поделимо сметкуту... Стипсата неје плачал, на њега су му зашијени џеповете... а имаше и штету од „Старо лозје“. Догодину, Боже здра'е, че смо си одма у „Врбицу“, кој је домаћин, че купи главуту, телешкуту, дабоме, Ексикат че ђу спреми, али, „у шафту“, да је згодна за социјална ченета... домаћинат че плати по једну пијачку, после си плача свак за себе...и... че вртимо по капелуту! Добро за нас... добро за Ексико... сви смо хепи!! А за Први мај, ако дојдеш, че ни набараш на Колибете, целото друштво! Само, тија пут че си водимо и женете... и све че буде чак-бум! Ништа без њи, куме, без по-добрете ни половине... ама, с њи требе да умејеш, а не ко Стипсата, па после резил! Да је донел, ка се је довлекал дома с телећу главу и шкембе, и едну големшку бомбоњеру, да је рек'л мазно: „Де, Пено, ако обичаш... све би било чак-бум, пико бело! Женете су деликатна створења, кумец, слушај кво ти Антанас Суртуков каже! Дипломатсћи... не ко Стипсуту... Ама, на њега му не су само џеповете зашијени!... 
Што му треба на Тачка да спомиња осми март?... А там'н си беомо пошли!
- За осми март, кумец, че мора да се прикажемо при женете с некој бућет...
- Осми март – гракну онија чича из ћошето – је комунистички празник! То су нама комуњаре увалиле... и масонска Америка!.. Зарезоју прекрстили у „Дан заљубљених“ ови, ови... Педери... Глобалисти и либерали... Ма ја... за нашег Зарезоју... ако треба... и чу се...
- Ћути бе , фосил ! Асли си в'ртелешка!.. До јучера носеше црвену в'рску и беше главан организатор на осмомартовсће прославе, седеше у чело на сваку ћелепир-совру... И пријаве пишеше против тија што славе версћи празници... пријаве... И мене си ми писувал за Зарезоју... и то, не јед'н пут!! Са од теквија ко тебе у цркву се не мож' улезне... добро, ја не улазим, ама, човеци расправљају, па сте ви, в'ртелешћете, у првете редице; само (ко се крстите с левуту руку) што не почнете окате: „Живео друг Бога!“ За теквеја в'ртелешће је главно да има ћелепир-совра, а друго... Де ми кажи, са у коју си партију?... У „Како ветар дува“?.. Или у „Ђозбојаџијску“?.. У коју си?..
Суртукат беше поцрвенел ко арнаутска шушпа и чичата га гледаше упудено.
- Мани човека бе, куме! – реко да смирим ситуацију. - Нали рече оточка...Дипломатија!..
- Прав си, кумец, ама ме љуте теквија... Ексик!.. Дај ни још по једно вињаче... и ти кво че пијеш?! И на твојат фактотум сипи едну рећију! Да закопамо ратнете сећире... Суртуков части!! Е, ајде са! – прав ко свеча, Тачко диже чашкуту... и паде команда:
- Чак- бум, на екс! Живео осми март!!
- Живео!! – окнумо с Ексикатога у глас.
- Живео!! – раздра се и чича из ћошка, и он правосвећаст!...
Ка тропнумо с празнате чашће по масуту, Тачко ме побутну.
- Виде ли, куме, платиш нешто и одма су сви уз тебе! Море, наруће че те носе, само нешто дај, што је – да је! И на празнословујата че ти верују, само ако си дипломат! Дипломатија и ... чак-бум! А са се дизај да с' идемо, тека ко смо почели, че дочекамо трећуту смену, онуја па, ученическуту! Дизај јакуту! Напред у светлу будућност! – изкомандува он и отвори вратата.
Будућноста да ли че је светла... не знам? Ама садашњоста, нав'нка, беше тамна и студена... И пролатеше снег... 

Аутор: Владимир Рангелов а.к.а Влатко Треската
(на старом форуму објавио као ЗИГИ)

1 коментара:

Анониман је рекао...

Bravo Zigi teka pise star Caribrodzanin za stari Caribrodzanje. Ck iz Bec.

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu