na srpskom, по български, на шопсћи

Оброчни крстови у Димитровградском крају

18.1.13.

На подручју општине Димитровград до сада је евидентиран велики број оброчних крстова, који  cведоче о обичајима и веровању људи овог краја у минулим временима. Оброци воде порекло jош из паганског периода, када су се на специјалним местима – оброчиштима приносиле жртве божанству. Из те паганске традиције, овај обред је наставио да живи и касније у виду тражења заштите од хришћанских светаца.

Оброчни крстови се најчешће постављају поред цркви, старих “црквишта” или поред “миросаног“ дрвета. Најстарији оброчни крстови потичу из 18. века, али је највећи број подигнут у 19. веку. Свеци којима је посвећен највећи број оброка су Св. Георгије, Св. Димитрије, Св. Пророк Илија, Пресвета Богородица, а такође је и велики број оброка посвећен Св. Вазнесењу и Св. Тројици.

Натпис на оброчним крстовима је на западној страни крста. Ту се налази уклесано име свеца, имена оних који подижу крст, година постављања крста, као и орнаментика.

Обред на овим крстовима се проводи у дану који је посвећен одређеном свецу или празнику. Потомак породице која је подигла крст износи “молитву”, специјално припремљено јело за ту прилику, и поставља “трпезу” поред оброка. Обреду присуствују и други чланови те фамилије, а на неким оброцима “излази на крс” цело село.

Oброчни крст у селу Мазгош из 1795.године


* * *

Евидентирање, обрада и презентовање оброчних крстова, као светих и култних места, има вишеструки значај у погледу проучавања духовног и културног блага овог краја.

Постојање великог броја оброчних крстова сведочи о врло развијеном духовном животу човека овог поднебља. Његова духовност и религиозност се испољава у његовој природној тежњи и веровању да ће он, његова породица и његова заједница бити заштићени под окриљем свеца, чувара и заштитника, од свих недаћа у животу. Његова захвалност се огледа у постављању оброка – завета између поштованог и обожаваног свеца, с једне стране, и њега, његове породице, фамилије или мање заједнице, с друге стране. Место завета је најсветије место, где се одређеног дана, који је посвећен том свецу или за време појединих празника, окупљају људи на обредној “молитви”, где се изражава захвалност као и нада за бољу будућност.

Своје порекло оброци воде још из паганских времена, када је приношење жртава био начин да се добије зажтита божанских сила. Из те паганске традиције овај обред је наставио да живи и даље, овог пута у виду обожавања и тражења заштите од хришћанских светаца.

До сада је на подручју општине Димитровград евидентирано око 150 оброчних крстова, али је њихов број сигурно већи с обзиром да није истражена целокупна територија општине, односно један део Бурела и Дерекула није у потпуности истражен. Највећи број забележених крстова је у Високу (обронци Старе планине) и Забрђу, а нешто мањи број у долини Нишаве. У овим областима се у атару једног села може наћи у просеку пет до девет крстова, а село где је забележен највећи број оброчних крстова, укупно 14, је село Радејна.

Један од оброчник крстева у селу Радејна

Оно што се може уочити код оброка то је да су они распоређени тако да са свих страна окружују, односно “штите” село. Нека правилна оријентација у односу на стране света није уочена.

Највећи број оброка налази се у близини села, у пољу или на мањим висовима, најчешће поред “миросаног” (светог ) дрвета вековне старости, у већини случајева то су храст или дивља крушака. На таквим местима су оброци посвећени Св. Илији у Горњој Невљи, Св. Петру у Влковији, Св. Георгију у Височким Одоровцима, и многи други. Оброци се могу наћи и поред старих “црквишта ” као што су оброци посвећени Св. Вазнесењу у Жељуши и Прачи, Св. Георгију у Влковији, Св. Онофрију у Гоиндолу, који се налази у апсиди старе порушене цркве, и на другим местима.

Оброчних крстова има и у близини цркви и савремених гробља, као што су оброци посвећени Св. Јовану у Височким Одоровцима, Св. Тројици у Лукавици или Св. Вазнесењу у Градињу, који се налази у близини новообновљене цркве и старе некрополе из турског периода, као и у још неким селима.

Поред ових уобичајених места, оброци се могу наћи и на старим “градиштима”, као што је оброк посвећен Св. Николи у Доњем Криводолу, који се налази на рановизантијском утврђењу, или оброк посвећен Св. Илији у истом селу који се налази на праисторијској могили.

Време постављања ових оброка је различито. Међу најстаријим крстовима су они подигнути још крајем 18. века. Година на њима је уклесана старословенским словима, која се на појединим оброцима не могу у целости прочитати. Такви су крстови оброци посвећени Св. Николи из 1795. године (Гуленовци), Св.Илији из 1797. године (Браћевци), Св. Богородици из 17.. године (Височки Одоровци), Св. Николи из 179. године (Бребевница) и Св. Арханђелу из 1797. године (Горњи Криводол).

На већини крстова из 19. века, који су и најмногобројнији, уклесана је година, као на оброку посвећеном Св. Георгију из 1818. године (Доња Невља), Св. Петки из 1837. године (Драговита), Св. Вазнесењу из 1850. године (Сливница), Св. Петки из 1855. године (Бачево), Св. Вазнесењу из 1864. године (Жељуша), Св. Георгију из 1882. године (Верзар), Св Димитрију из 1889. (Димитровград), Св. Апостолу Луки из 1889. године (Борово) и на многим другим. На једном броју крстова није уклесана година, а неки су и оштећени тако да недостаје део крста (на почетку базног крака) где се обично налази година.

Изузетно је мали број крстова подигнутих почетком 20. века, као што су оброк посвећен Св.Онофрију из 1909. године (Гиондол), Св. Богородици из 1937. године (Борово) и Св. Вазнесењу из 1938. године (Прача).

На наким местима су оброци поломљени и нема им ни трага, па су мештани на њиховом месту подигли сасвим нови крст. Такав је случај са оброком посвећеним Св. Илији који је подигнут 1870. године (Боровско поље), али је поломљен и данас му нема ни трага, па су мештани 1997. године на истом месту подигли нови крст посвећен Пророку.

Према до сада евидентиран оброцима најомиљенији светац међу овим становништвим, односно светац коме је подигнут и посвећен највећи број оброка је Св. Геогрије (22 оброка), а затим следе Св. Вазнесење (15 оброка) и Св. Богородица (13 оброка). Свеци којима је такође посвећен већи број оброка (од 6 до 12) су: Св. Илија, Св. Петка, Св. Никола, Св. Арханђел Михајло, Св. Петар, Св. Димитрије, Св. Јован, као и оброци посвећени Св. Тројици. Мањи број оброка посвећен је Св. Павлу, Св. Власију, Св. Ћирику и Св. Ваведенениу, а само по један оброк Св. Јелисеју, Св. Терапонту, Св. Апостолу Луки, Св. Оцу и Св. Онофрију. Постоји само један заједнички оброк посвећен Св. Апостолима Петру и Павлу.

Оброчни крстови се разликују по разноврсним облицима и орнаментици. Облици оброка су од сасвим једноставних крстова са правилним равним краковима и крстова са лучно повијеним краковима, до крстова облих ивица са краковима спојеним у облику венца. На већини крстова из 19. века се као украсни орнамент на бочним странама кракова и на горњој површини централног крака налазе, од три до пет, тзв. “јабука ”, односно полулоптастих украса.

Оно што је заједничко за све оброке то је да је натпис, односно лице крста, увек на западној страни крста, где се уклесано име свеца коме је оброк посвећен, имена оних који подижу крст, као и главна орнаментика.

Главни орнамент на крсту налази се на централном делу и ту је најчешће уклесан крст у стилизованом орнаменту цвета или сунца, а најчешће се налази само крст једноставног облика. На богатије орнаментисаним оброцима, у централном делу се налази крст уписан у стилизованој посуди, односно пехару, или се појављује крст који на краковима завршава орнаментом у облику розета.

Оно што је карактеристично за већину крстова то су уклесани иницијали ИС ХС и НИ КА , који се налазе у горњем делу крста изнад централног орнамента, или лево и десно и горе и доле од централног орнамента. Поред ових уобичајених орнамената и иницијала, на крстовима се налази и и уклесано име свеца или празника коме се оброк посвећује. Његово место је у већини случајева на централном делу крста (ако је крст без орнамената), или лево и десно од централног орнамента.

Имена оних који подижу крст налазе се на различитим местима. Могу да буду испод централног дела крста или на централном делу и на базном краку крста.

Година подизања крста, ако је има, такође је уклесана на различитим местима. Може да буде на горњем делу базног крака, на централном делу или на доњем делу базног крака крста.

На источној страни, односно на наличју крста, на појединим примерцима има сасвим једноставних орнамената, најчешће у виду разета или крстова.

Ови начини орнаментисања су са малим варијацијама карактеристични за већину оброчних крстова. Оно што је необично то је појава неких представа које се појављују сасвим спорадично, као што је представа људске фигуре у подножју крста, посвећеном Св. Петру у Влковији, као и представа коњаника с једне и Св. Апостола Петра и Павла с друге стране, на оброку посвећеном Св. Димитроју крај Димитровграда.


Оно што је карактеристично за места где су постављани оброчни крстови, то је и постојање оброчних камења поређаних овално или у облику правоугаоника испред крста, осносно са његове западне стране. Сваки од оброчних камена припада одређеној породици, која за време празновања одређеног празника везаног за тај Светац, поставља “трпезу” баш на том камену и то место се некад не мења, нити неко други из друге породице поставља “трпезу” на том камену. У већини случајева син наслеђује оца у “давању молитве”, једино је на оброку посвећеном Св. Вазнесењу у селу Радејна тај обичај наставила ћерка, која се бринула о оцу, и он је, поред тога што је имао синове, обичај пренео на ћерку.

За време празника када се “излази на крс”, члан фамилије која је поставила и одржава крст, а који је наследио тај обичај, припрема и “износи молитву”. Најпре се крст окити цвећем и запале се испред њега свеће за здравље и благостање, а затим се поставља “трпеза”. Основу ове трпезе чини “обредна молитва” или “јанија”, припремљена од јагњећег меса, (уколико је посна слава припрема се посно јело) затим обредни колач, жито ”пченица” и вино. Свака породица за себе је припремила колач, жито, вино и разна друга јела и све је то поставила на свом оброчном камену и око њега. На почетку обреда, свештеник или члан породице која износи молитву, освећује “светом водом” и босиљком постављене “трпезе” и све присутне, “прекади”, тамњаном постављене трпезе, сече све постављене колаче, најпре колач оне фамилија која је крст поставила, а затим и све остале. Обичај је да свако од присутних узме мало од “обредне молитве”, а затим свака породица са својим гостима приступа гозби око свог оброчног камена. На неким светковинама, као што је Ђурђевдан, цело село изилази на крст и свака породица на “трпезу” износи јагње. То је обичај и за неке друге празнике, као што је Спасовдан, Св. Тројица или Св. Петка.

Повод постављању и заветовању оброцима је сакривен у даљој прошлости, али један од разлога постављања оброчних крстова, бар по причама чланова породица које сада посећују те оброка, а које су се преносиле генерацијама, то је сачување порода. У основи већине ових прича се помињу породице које нису успевале да сачувају своје потомке, а после постављања оброка и “изношења молитве”, молбе су им услишене и почела би да се рађају деца у тој породици или већ рођена да остају у животу.

Поред тога што се на крстовима “износила молитва” и секао колач за поједине благдане, такође су се раније за време неких великих недаћа које су претиле селу, као што је суша, носиле “литије” у којима је народ у поворци обилазио све оброчне крстове око села, молећи за помоћ и заштиту своје свеце. У основи и тај обичај има паганске корене.

Сви ови некада врло поштовани обичаји данас су се само делимично сачували у народу. На многим оброцима традиција изилажења је прекинута, неки крстови су сасвим зарасли у коров и скоро уништени, чак се изгубило сећање о томе коме су свецу били посвећени и којим породицама је припадао. Многе фамилије су остале без потомака, многи су далеко и не могу да одржавају своје светине. У другој половини 20. века овај обичај је сасвим нестао, односно био је ако не забрањиван онда се није благонаклоно гледало на ту појаву од стране власти. Ако се негде и поштовао тај обичај, онда је то било на крстовима који су ближи или у самом селу, а посећивале су скоро искључиво старе баке, којима тај обичај нико није могао да ускрати. Такав је пример оброчног крста посвећеног Св. Вазнесењу, који се налазио у кругу касарне у Димитровграду, и на коме је једна старија жена, чијој фамилији је припадао крст, све до своје смрти деведесетих година, уз дозволу војних власти посећивала свој оброк на Спосовдан.
До данашњег дана, када се пролази поред оброчних крстова, старији људи застану, прекрсте се и скидају капу, у знак великог поштовања које таква места имају.

Последних година се на многим оброцима поново људи окупљају и покушавају да ту лепу традицију поново оживе. На многим оброчним крстовима је сада за време благдана пуно света, нарочито има младих и деце, који настављају традицију тамо где је пре много година била прекинута.


Скрнављење крстова оброка или сеча “миросаног дрвета” је тежак преступ и човека који се дрзне да то учини очекује “проклетиња”, која прати и њега и његову породицу, па чак и будуће нараштаје. Таквих је трагичних догађаја је било, а народ их је везивао са скрнављењем светих места.

Оброчни крстови поред своје примарне обредне функције, имају и значајну уметничку вредност испољену у мајсторској обради камена, у орнаментици и вештини клесања слова. Ови, за нас данас анонимни, мајстори - клесари су у неким случајевима аутори правих уметничких дела, који су сав свој таленат ни вештину оставили за сва времена уклесану у камену.

НАПОМЕНА: Казивања о обичајима везаним за оброчне крстове су прикупљена од мештана, најчешће оних коју су овај обичај упамтили као деца, као и њихових потомака који у данашње време покушавају да те обичаје поново оживе. 

Аутор текста је Весна Николов 
aрхеолог – Народна библиотека „ Детко Петров“ Димитровград
текст објављен: Гласник Етнографског музеја књ. 73/2009.г.
текст преузет одавде

2 коментара:

Анониман је рекао...

Мали допринос и с моје стране.
Једно од првих сећања у животу ми је одлазак на "Крс" или на "Свет'ц" у селу Петачинци, на место звано Злидол. Кр'ст је посвећен Св.Пророку Илији ( 2. август). Раних седамдесетих пре да пођем у школу, водила ме моја покојна баба. И у селу Искровци такође постоји Оброчни крст посвећен Св. Томи (19.окт.) али се одлазака на то место не сећам, иако моја мајка тврди да сам као дете заједно са њом и бабом ишао и на тај "Свет'ц".
Лично мислим да ми је ову рану успомену сачувала она чувена завршна сцена из стрипа Астерикс и Обеликс, када цело село седи у круг око ватре и вечера. Ита сцена се поклапала са мојим упамћеним утисцима са тог мог тадашњег одласка на "Свет'ц" .
ГАС

Marjan је рекао...

Lepo sećanje, hvala na komentaru

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu