na srpskom, по български, на шопсћи

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 2.

16.5.17.



Роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија. 

Пре него што прочитате наставак романа, погледајте и шта о њему критика у Бугарској.



СЪН, КОЙТО СЪБУЖДА

„Насън или наяве” е измамно смешна повест за съдбата на сърбина в годините на преход от нещо към нищо-нeщо, което нито може да се промени, нито може да остане същото. Обикновен човек на средна възраст, който работи в полицията, а през „свободното” си време пасе двете си кравички, за да може да свърже двата края, решава в даден момент да промени изцяло живота си, да стане друг човек и да избяга от оборския тор и подмятанията на колегите си в полицията. („Настана някаква организация без логика. Ходя насам-натам и гледам - изчезнаха стопаните. Накъдето и да погледнеш, няма стопанин. Само бандити. Така станах говедар. Като купих говедата, а от зор ги купих, колегите полицаи щяха да ми извадят очите.”)


Речено-сторено. Братислав Петрович разказва от първо лице леко и с много хумор историята на Ацо, който от прост полицай и говедар се издига до виден политик, след като първо основава своята Партия на либералните комунисти, и бива ухажван от политическите и бизнес средите в САЩ и ЕС, но и по балкански люто клеймен от политическите си противници, които ужасени наблюдават как той им издърпва „килимчето изпод краката”. Перипетиите в неговото израстване разкриват по много забавен и оголено прозрачен начин машинациите и находчиво-елементарните политически ходове, игри и далавери, които осигуряват пътя към успеха на политическото поприще, отварящо от своя страна вратата и към финансовите облаги от политиката - нещо, което и ние в България добре знаем и виждаме с очите си.

Езикът на Петрович е просторечен, на места диалектен и нецензурен, сочен, изпъстрен с пословици и игрословици, нерядко предизвиква взрив от смях; понякога този смях е през сълзи, стига човек да си даде сметка за ужасяващата реалност, където протича действието. Това е език, който след навлизането на Ацо и колегите му от партията в политиката изведнъж се „обогатява” с купешката политическа лексика така, както те самите се докарват в новите си модни дрешки и островърхи обувки…
Написана с лекота, повестта и с лекота се чете. Опростеният слог и сюжетната линия по неподражаем иронично-сатиричен начин рисуват житието-битието на обикновените сърби и на „политическата класа”, чийто живот и дейност - макар и не съсем непосредствено - също са обект на косвено изобразяване; те са демаскирани, демитологизирани и показани като на длан така, щото човек изведнъж схваща колко елементарни са всъщност някои иначе скрити или умело прикривани механизми и лостове на властта, на политическото влияние, на политическата търговия…



Историята на Ацо е дотолкова реалистична и правдоподобна, че даже съжалих, че тя в крайна сметка се оказа сън, осенил дълбоко заспалия докато си пасе говедата „политически водач”… Финалът на повестта загатва, без да го натрапва, че не всичко в човешкия свят е изгубено и че ако хората съумеят - въпреки огромния натиск, който новите национални, регионални и световни реалности оказват върху  тях - да запазят човешкото в себе си, животът не само няма да изглежда толкова лош, но би могло и да бъде променен към по-добро. В присънилата се на Ацо история има толкова правдопобност и истинност, че човек остава с чувството, че е живял сред героите на Петрович, или че те живеят около него.    

Сънят на Ацо може да събуди и отрезви мнозина по отношение на това, което наричаме „политическа игра”, и да предизвика „информирано несъгласие”, както биха се изразили европейските бюрократи, със статуквото.

В началото написах, че повестта е измамно смешна. Сега ще се поправя - тя е заразително смешна, защото поставените в нея въпроси са изключително сериозни и няма по какъв друг начин да им се отговори или да бъдат разнищени те, ако не беше острието на иронията.

Славимир Генчев





С’Н ИЛ’ ЈАВА

4.



   Напраји’ партију. Основамо ју сас Мирослова кô жене нитће. Прва се у партију пријави Јелка. Убава једна женица. Наша, одовде. Уписа се одједанпут. Сашко, писац, по њу, без речи је улезал куде нас у партију чим је чул. Бобо Вукица је ч’к оди далеко се довлекла да би се и она уписала куде нас. Војна пензионерка. Требу ни и такви. Стевана, једна сама женица која се бори без работу, уписа се, ма и некву цргу даде, онеја што се на зид каче. Запели Мирослов и Стевана да окамо једну Тр’ндавилку. Реко’ им:
– Ви ју окајте, ја не оратим сас њу. Али ако ’оче, нек се упише, јер овде има сваћи право да си сас своју главу одлучује.
Сас њу се беомо посвадили око некви коњи, кад ја бео’ говедар. И што че ми таква у партију кад има да ровари там’ како смо се свадили око коњи. Видим, уписала се... Ма подржава она наш програм. И знал сам да че се упише. Тој што ми не оратимо, тој си нема везе сас овуја политику. Ђоша, учитељ, без реч је приш’л куде нас. Ма чула и Госпава да сам напрајил партију. Сас прс’ је топнула, али се уписа. Ма и командир’н се, бре, уписа. Б’ш ме изненади. Ја сам мислел да довек има да си будемо јед’н отуд, јед’н одовуд. Кад и он се уписа... Ма политика је чудо. Само требе да ју потревиш. А изгледа да смо ју сас Мирослова потревили. Еј, и Ранко дојде, бре, куде нас. Ма остави он овија куде је бил до с’г и уписа се. И Љиљана, онај што је у Америку. Она преко океан се довлече, само да се учлани куде ПЛК. И Бобоџан чул некуде да има нова партија и донел и ћило рећију. Да се почастимо. Џабе, ја сам с’г господин и нечу да пијем. Буђавац, кафеџија, се шести беше уписал. Ма да је мог’л, први би. И ред је да буде у први’ десет, јер је у његову кавану и створена оваја партија која че да дрма. Ма накалупимо чланови. Ма л’ко, бре, сас политику, само требе да си знајеш и умејеш. Како ја и Мирослов. Много смо си ак’лни. Ма и име смо вој ’тревили... Него тој чу ви некво да кажем за името.
Лепо смо вој дали име – Партија либералних комуниста. И кад га скратимо, оно си убаво изгледа – ПЛК. Него овија што ни мрзну, из друђеве партије, почеше одма’ да се зајидају сас нас. Еј, гадан смо народ дозлабога! Чудо! Ма само ли дојдем на влас’, ак’лни, че играју преперевку. Прекрстили ни партију. Ђубрета! Оној ПЛК, нече га читају како требе, него си га читају како си они ’оче: Партија лоповских кравара. Ђубрета! Затој што сам ја бил говедар. А… Че роди и моје дрво... Ма требали смо некако друкчије да ју крстимо, него кује се сетил да че тека да ни окају. Ми једва и овој сас Мирослова стревимо. Да не беше Буђавац, куј знаје, можда си би и била сас две речи. И боље да је била. Ма, куј знаје. Ми смо погани... Они би т’г ни окали Партија лопова! Ма када че на народ да се запише уста. Ако се Комарица може запиши, те и на народ уста.
Ништа, с’г че да работимо. Че да водимо политику. Ма с’г кад смо се ми сабрали... С’г смо, бре, кô држава јаћи. Него, ја окам оточ Мирослова сас телевон да га питујем кво че прајимо оди јутре? Он ми вреви отуд да мора да бирамо руководство. Такав му је ред.
– Какво, бре, руководство, Мирославе? Па кво смо ја и ти?
– Аце, ми смо ју само основали. Ако че будемо демократска партија, ред је да изаберемо главни кује че там’ да буду.
Нешто ми се па тужни оди овуј демократију, па је л’ смо напрајили партију? Је л’ смо ју крстили? Је л’ ју овија душмани прекрстили ради нас? Је л’ се овија народ уписал куде нас ради нас? И какво туј има да се бира с’г руководство? Па какво смо ја и Мирослов?
– Мирослове, бре! Може ли, бре, тој без да се бирамо измеџу нас? Ја мислим да смо ја и ти главни.
– Неје тека, Аце. Мора да пројде тој кво че пројде... Немој се сећираш, они че пај да си мен’ и теб’ изаберу.
– Ма не знам....
– Е, па то је демократија. Мора тека да си буде – вреви ми он отуд, а мен’ се тој ич не допада.
– Па када че заказујемо тија састанак? – питујем га ја.
– Па ајде од јутре на там’.
Нес’м му ни „здраво” рек’л. Овој ме с’г гоџа забрину. Све им напрајиш, све смислиш, окнеш и’ те се упишу, а после пâ мора да те бирају. На кво тој личи? Па ја сам се сам изабрал. И име сам на партију одабрал. Добро, ови га малко прекрстили, нашиви душмани... Али че им забиберимо. Ма човек да неје никад без бриђе. Таман реко’ – продадо’ говеда, че малко д’нем сас душицу. Оно јок. Напраји’ се, бре, на господина... Поче да копирам овија по скупштину. Каква одела там’ носе, и какве машне там’ врзују, и ја такве оратим на мојну да ми купује. Нечу да будем осем човек. Да се уклапам. И там’н реко’, еве и партију напраји’, да се малко кокорим у политику, оно пај бриђе. И тој голема брига. Док бео’ говедар, ја си бео’ главни на моја говеда. Кол’ко год да бирају, мен’ че си изаберу. Ја чу си и’ водим за улари. А овдек? У политику? Изгледа да неје тека. Сас говедана ме не ’ваташе дремка, а ли ночом ровне у шталу, ја се дизам и идем. Да видим за кво рове. А ли дежурам, па тропну врата, ја си мислим да је командира’в, па се рипам. Не могу си најдем капу. Реко’, с’г чу се одморим у политику. Јок!!! С’г пај нема дремка да ме ’вата. Пај че по целу ноч да штрворим по собу док не изаберемо куј че главни на нашуву партију да буде.



5.



Не спим некол’ко д’на. Дремка ме не ’вата за очи. Све си мислим, а и љут сам, што па мора да се бирамо у туја партију. Ја сам мислел, кадно седемо сас Мирослова у кавану, да је тој готова работа. И кво ако ме не изаберу? А ја сам ју напрајил! Сас Мирослова. Неје, бре, тој тека. Напраји човек некво, а друђи да му одреџују да ли је он и газда на тој. Ееее... Ја сам ју напрајил и ја сам си газда. Кад се отели говедо, телето је моје, ако је на краву. Крава га не продава него ја. Ма неје б’ш политикава б’ш текво да је.
Само штрворим ночу. Ма никад несам побудан бил кад работим. Командир’в се б’ш звери оди мен’. Вреви ми да сам се узел у памет, и не спим више кад дежурам. „Е...”, мислим си у себ’,  „да знаш кво мен’ мучи.”
Мирослов заказа и тија састанак. Ока ми на телевон да че се збирамо у биоскопску салу у Дом културе. Дала му општина. Туј па ноч преди састанакат ич нес’м дремнул. Кво ако ме не изаберу? С’вну. Мојва кад ме опеглала, а она се наколмувала, и она че иде сас мен’. Па мора, тека је ред. Како чу водим, ако ме изаберу, партију без жену? Кућу не мож’ да водиш без жену, а кам’ли партију. Овија душмањиви, што једва чекају да ти некво сместе, че казују, ма на сва уста има да орате, како сам заблудел. И жена ме оставила.
Дојдомо преди Дом културе. Поздравимо се сас Мирослова како људи. Ма гледам га и на њег’ колутови около очи, кô талог оди каве у тацну. И њег’, изгледа, дремка неје ’ватала. Па и он ’оче да је некак’в ђавол у партију. А и заслужил је. А све успут си мислим... „Има туј некол’ко куји ме ич не воле, а уписали се у партијуву. Тој су се уписали само да ме обарају. Кô косач откос. Немој само да се они довлечу. Ако су у партију, али немој да се довлаче дан’с. Док ни изаберу... Па после немој да си излазе отуд’.
Народ – бели свет. Сабрало се. Мирослов ми орати како је задовољан одзивом чланства, и како су се гоџа одазвали. Смеје се, али онак’... Види се да и на њег’ прорадела жл’чка. Те ју однекуде из народ излезе и Јелка. Поздравимо се. Она се смеје и вреви ни, на мен’ и на Мирослова:
– Поглечте кво су закачили на споменик’в!
Маши сас очи, кад има кво и да видим. Поган смо народ млого. На платно, како и’ не беше жал да си онол’ће паре давају, нацртали сас варбу два говеда како улезла у градинче и брсте петлиџањи. А сас голема слова написали: „Ацина говеда у Мирословини петлиџањи”. Ја и Мирослов кад смо исц’клили! Нема кво да оратимо...
– Аце, гле’ како ’оче да ни заваде – вреви ми он.
– Ђубрета... Па када че тој да буде. Него, Мирослове, кад победимо, има да и’ накарамо да сви буду говедари. Че видиш...
Улезомо у салу. Оно аплауз. Малко се сврну’. Значи да ни подржавају. Укачимо се уз басамаци на бинуну. Голем астал, сас цвеће. Седомо сас Мирослова. Поче’ да говејем по салуну. У први ред, како и требе да буде, седла Јелка, па бобо Вукица, па Сале, књижевник, Љиљана, Каролинка, и одједанпут ме промл’ну преко мешину. Када видо’ једну... Кô кад видо’ вапираног у калуђеревска гробишта. Она се па уредила... Ма права дама. Седла, ћути и гледа ни на бинуву. Тр’ндавилка! И она се довлекла. Аооо... Нема ни изаберу. Мене бар. Има да ме обара докле је жива. За тој и дошла. Уффф... И што се довлекла кад не оратим сас њу? Шарам сас очи по љуђи... Ђоша, учитељ, и он се убичил сас његову госпођу у друђи ред. Ранко – туј. На Мирослова жена и мојна седле исто. Па оне с’г газдарице. Жене на шефови од партију. У, прегризал језик, још несмо шефови. Гледам и Госпава се довлекла. Само немој да помињује воланог. Ће попали народ, каква је грлата. Још и ако је некоју дунула одоцутра...
Кад на врата маши’ сас очи, оно и командир’в ми до’оди. За њег се ич нес’м надал да че дојде. Диго’ се те га поздрави’, дочека га како домачин. Тека је ред. Еј, па он ти је, бре, шеф на милицајци. Тој голема работа. Тури’ га те седе у први ред до Јелку. Разгура’ и’ малко. Мислим се – што се па командир’в довлекал. Да ли че ме и он обара? Ако само писне на народав за мајмунаног, што сам га приводил и што га тепа’, готов сам. Гледам и’, оно само бобочу по салу. Пај ме очи накараше, те погледа’ камто Тр’ндавилку. Она само ћути и гледа мен’ и Мирослова. Она че сигурно да ни обара. Тека ни гледа, да не могу да вој прочитам кво мисли. Ма за кво је се довлекла? За тој да ни руши. Не орати сас мене...
Договоримо се сас Мирослова да он поведе састанак. А синоч сам му издеклемовал какво да орати кад поведе састанак. Рек’л сам му да он мене предлага за председника, а ја чу њег’ за секретара на партију. Јер ако си се ми не предложимо, никој нема да ни предложи. Так’в смо народ. Погледа’, оној и кметав дош’л. Он седал до Госпаву. Оваја му некво бобоче у у’о. Пљује кô фонтана. Ма видо’ си, бре, и оног мојега прoвесора на српсћи језик, што ми све јединице беше давал, што бео’ написал на један писмени да ми гимназија личи на крематоријум. Ма убаво друштво. Мерак! Мирослов удари два-трипут у шаће, и поче да им орати:
– Другови и господо, либерални комунисти! Велики дан за историју је с’внул. Дан’с смо се сабрали гоџа да промовишемо нашу партију која је будућност на државу – оно шљепају сас шаће.
Он наставља:
– Другови и господо, ред је прво да изаберемо куји че воде нашу партију. Так’в је ред. С’уде па и куде нас. Евe, ја чу одма’ дa предложим да ни председник на нашуву партију буде Аца!
Оно пај шљепају. Ете ју, диже се Вукица, и че орати некво. Ма од њу ме неје стра’. Она че убаво да вреви за мен’. Поче она:
– Другови, ја мислим да је на Мирослова убав предлог. И ред је да ни Аца води овуја партију. Јел’ се слажете?
Пај шљепају сас шаће. Ете га, и кметав се диже. Поче и он да ме ’вали:
– Другови, ја мислим да је Аца најбољ’ избор. Јер си је одвек бил куде мене у месну заједницу много активан. Друго, државни је чиновник. Добар је човек. Jeс’ да је сас говеда прајил штете на друђи љуђи. Ал’ тој си је решавало Мировно веће.
„Ма ћути”, мислим си у себ’. „Куј те питује за говеда, и за штете.” Него че пројде. Немој само да се Госпава јавља, а Тр’ндавилка ни у сну. Она че све да ме наружи, јер не вревим сас њу. Има да ме набрука кô петла у расад.
Тега јави се и командир’в. Кво па он с’г ’оче? Цел век ме је ружил на састанци, а с’г че орати за мен’. Да ли па и он нече да ме обара? Истину кô пештанац.
– Другови, ја Ацу знајем три’јес’ година. Изузетан радник, добар човек. И мислим да је избор за председника ПЛК изузетан.
Лелеле... Кад се ушљепаше. Ма б’ш ме па командир’в изненади. Море… Дојдо’ ја на влас’. Затој он тека с’г и орати. Мож’ и за начелника да ме туре. Он гледа напред. Затој нече сас мен’ да се прсти. Там’н помисле’ да че да буде све како требе, кад се Госпава уока, ’оче и она да вреви некво. Ма ако је к’светна, нека и орати, али ако је цврцнула... Че буде зло. Квоч, демократска смо партија, мора да вој давам да орати.
– Сестре моје убаве и браћо – поче она.
Одма’ видо’ да је надизала шишето.
– Аца си није добар човек. Мен’ је за срце апал, јер ми неје вола дизал из мртви’...
Гладам у Мирослова, ма ’тел сам да му кажем што ју је уписаувал у партију кад не мисли како ми ’очемо. Али си оћута’...
– ...довлачише се он и командир’в...
„Ухххууу... Тека, тека, малко и њег’ подал’к’ закачи”, мислим се ја у себ’.
– ...мене, љуђи, некој душманин вола беше отрул. Они су га тражили тога душманина. Нек му је арам. И несу ’тели да га најду. Ја закопа’ вола, а душманин незакопан. Болка га црна ’ватила да га не ване. Добро оди Бога не видел... – пљује Госпава сас уста беза зуби.
– ...Аца си га је ’тел и најде, али командир’в мора да му неје дал да га тражи.
„Ћути... Ћути... Че буде...”, мислим се ја у себ’.
– Сестре моје убаве, и браћо моја златна – ока Госпава по салу – за Ацу чу с’г да гласам и увек чу гласам. С’г че он да дојде на влас’. И т’г јега ми најде душманина на вола. Затој да сас обе руће гласамо да ни он води. Ми смо так’в народ да не видимо подалек оди букву. Оди тепенар. А он си гледа арно далеко. Он си је најубаву говеду чувал. Код мен’ и’ је доводил куде бика. Његова телчина су била све оди моје семе...
„Јаоооо..., Госпаво! Куј измисли рећију да му га па б’ш...”, мислим се у себ’. „Кво помињујеш с’г говеда. Че чују друђеве партије што ни не воле, има да ми на грбину јашају по скупштину јутре кад улезнемо сас Мирослова, ако ни изаберу. Ја сам, бре, с’г господин, нес’м више говедар... Еј, сас политику се бавим!”
– Затој, златни моји љуђи, да си ми Ацу изаберемо, јер он че и слепога да води, а кам’ли нас што идемо по свет сас очи.
Госпава такво шљепање сас шаће однесе, кô да је она председник, а неје ја. Него убаво орати. Поглеџујем камто Тр’ндавилку. Она че ме за срце једе. Знајем си.
Там’н се спљеска некако Госпава, ете ју Тр’ндавилка. Како се пол’к’ дамски, елегантно диза, ја тека малејем. Дошло ми да се врљим под асталав. Све овој што су дос’г оратили че пропадне. Ми смо так’в народ. Сто да те ’вале, јед’н да те ружи, готов си. Обрну се она према овија што седе иза њу. Нече ни да гледа н’ овам’ камто нас. Мислим се у себ’: „С’г че пропадне работа.” Гледам у Мирослова, а он у мен’. Зверимо се оба. Она поче:
– Господо, сад или никад! Ви мора да с’ватите да овој неје зевзечење. Овој је врло озбиљна работа. Бирате човека који ће јутре да одлучује о вашим судбинама. Ви у ствари с’г одлучујете о себи. И немојте да се јутре кајете.
Лелелеле... Еве ју... Почиње пол’к’ кô парњача уз брег. Само да излезне на равно, па кад се залунфа... Готов сам!
– Чујем, и видим, хоћете да господина Ацу бирате за председника? У реду је. Али да ли ви знајете куји је он?
Затој се она и обрнула на там’. Да може да им се убаво навреви. А на мен’ и Мирослова грбину обрнула. Тол’ко ни не ферма. У салуну може да се чује мушица. Сас грицкалицу нокти да си сечеш има да ти у уши изгледа као да ради моторка... Мен’ бубњи у уши од њојнуву орату. У стомак ми се мота. Само стискам сас нође. Из’еде ме.
– Поштовани, ја ћу вам сада рећи неке ствари које ви не знате о њему. Није баш све тако како изгледа.
Готов сам, че падам у несвес’. Че дотрчује хитна.
– Ви сви овде говорите да је он говедар. Тачно је. Али ви не знајете једну ствар. Он је и з’л кô бесно куче. Не уме да сакрије кво мисли.
Јаоооо.... с’г кад разврже... Има на носила да ме изнесу...
– Али господин Аца, поред овога што је говеда чувао, он врло квалитетне податке за нашу историју даје. Он је наш хронописац. И сада, ако би био изабран за председника, нама као народу не би било лоше. Јер ће он све тој да остави будућим поколењима. Неће наша историја да се затре.
Мирослов ме му’а сас колено поди астал. Нити кво чујем, нити кво видим. Ћу експлодирам.
– Ја са њиме не вревим. Посвадили смо се, само си ми тој знајемо за какво. Али мени, као честитој особи, не даје за право да о њему оратим оној што није истина.
Мирослов ме уби сас његово колено. Ја поче’ да се повртам... Поче’ да ју чујем кво орати. Она, бре, убаво орати...
– Затој сам да се гопсподин Аца изабере за председника!
Оно у салу уренбес. Шљепање до несвес’. Ја поче’ да се свртам. Срце чука кô чекићар. Лелеле... Како би се огрешил оди човека. Ја сам оточ ју клел да вој се гума сцепи кад се повлече на овам’. А гле’ с’г! Еј, никад не знаје човек када че какво да му се дешава...
И тека... Изгласаше мен’ за председника, Мирослова за секретара на нашуву партију. Беше малко проблем за благајника. Мирослов запел да буде мојна. Казује да је она чуватељ и да умеје да чува паре. Ја му окам да нечу њу. Б’ш затој што умеје да чува паре. Јер мен’, кад сам у политику, требе да је благајник куји се не стиска сас паре. Изабрамо Јелку за благајника. Од’ну малко...




6.



Још ми бумбари лете по главу... Утепамо се кô мачичи. Три д’на славимо наш избор. Стомаци се опели кô тупањи. Овој, бре, кад си у политику млого убаво. Још па кад си там’ нећи шеф! Нема за теб’ студ. Улезнем у станицу, нема више милицајци да се умргују, дизају се на мен’ поарно него ли на командир’вог. Отидем у Ракош, оно сељаци моји ме свртају да попијем некоју. Док бео’ говедар и милицајац, знају да волим да џворкам, а нече из инат да ме окну. Сас мене су се изигравали кô сас пачавру. Онија што су ме тужевљали куде кмета што им укарујем говеда по ливаде, с’г само њуре и бегају оди мен’. Ма наш’л сам си с’г разоноду да некво работим, кад ништа не работим. Све за џабе. Асли џабе! И једем, и пијем, и возим се. Како ли оваја држава овој издржава... Него тој неје моје да си оди тој разбивам главу. Држава је за тој, да си ми куји смо у политику убаво живимо. А народ че прескрца. Народ научил да трпи.
Дадоше ни и телевони, овија мобилни, па си оратимо док батерија не цркне. У’о ми се угорело кô плотна на шпорет. Че оглувејем. Сас Мирослова се чујем сваћи минут. Па ми мора да работимо. Ми смо тија куји че сас главу да работе, а овија народ је тија куји че да рмба. Доста сам ја ринул шталу. И сас нашиви главни одбор, сас Јелку, сас Вукицу, сас Каролинку, сас Салентију, само врнде телевони. Тр’ндавилка си одма’ отиде после састанакан. Реко’, да вој се захвалим што онак’ убаво орати за мен’, али дуну и отиде си. Ако, нек си иде. Тија куји су за мен’, че имају и вајду. А овија куји несу, че си почекну малко... Ма с’г сам ја влас’. Еее... Да ми се башта дигне из гробишта, па с’г да ме види. Он јадан умре си оди мен’. За какво сам се ’ватал, оно је с’нуло.
Госпава на сва уста ока по Ракош како је њојн човек дош’л на влас’. Са сви се скарала горе. Командир’в ми казује, а све ме ока сас ВИ, да је закасал сас Госпаву. Не знаје кво че вој работи.
– Ћути – вревим му ја – наша је, каква ’оче, нек је. Тија народ што удара на Госпаву, тој је исто кô да удара на ПЛК. Тој су ни душмани.
– Ма да вој писнем некоју пријавку – питује ме.
– Никако! Има да те искарам из партију. Има да будеш неподобан.
Јелка се само усмивка кад до’оде паре у касу.
 – Калупи и’ – оратим вој – и кад ни потребу, немој да стезаш.
Мојва поче поубава јела да ми вари. Не тура више чорбељаци. Него ја и на тој њојното не стизам да једем. Гњетем по каване. Нацепимо се, па само шарнемо. За џеп се не ’ватамо. Држава је, бре, тој! Политика. Ма и моја врба родила грозје.
Овија приватнициви, бре, што шију оделава, ч’с по ч’с па ми узну мерку. И на мен’ и на Мирослова. Чим смисле нов модел, прва два пара су за мен’ и њег’. Ма не кукају што им у мојто иде платно за три пара одела. Мојва напуни шифоњери. Ч’с по ч’с, окне некуга оди Цигањеви те им надава диптен ново облекло.
Мојви беше миран. А с’г два-трипут се бије по кафићи сас дечишта. Милицајци и’ доведу там’, а командир’в га одма’ пушти. Ни пријаву му не писује. Овија га тепаниви све однесу. И тепање и казну. Ма тека и требе. Не мож’ сиротиња да се прсти... Шут са рогатога се не боде, ми говедари тека оратеомо горе по Бербеч. С’г си ја мислим како че ми да гурамо даље. Јер у овуја општинску влас’ че улезнемо. Ама, док се не доватимо до владу горе, ништа несмо напрајили. И до скупштину. Седимо тека у кавану и Мирослов ми орати:
– Аце, еве иду овија локалниви избори. Ако и’ добијемо, че те турамо за председника. Заслужил си.
– Неје тека, Мирослове – оратим му ја. – Ти чеш да будеш председник. Ти си повиш’ тој заслужил.
– Неје тека, Аце. Боље ти.
Ма ја несам глогиње јел... Знам да је тека, заслужил сам. Али ја сам почел политичћи с’г да размишљам. Има њему да дадем да се ване за председника. Ем има да у партију будем Бог, јер се нес’м ’ватил кô друђи да одма’ будем председник на општину. Него као мислим на своји љуђи. И партија ме има слави. А ја че да гледам да се ’ватам за владу. За министри. Ту је бучка сас масло. И он не може ич да ме ружи. Јер прву вункцију је он узел. Ја сам му ју добродушно дал. А друга је за мен’.
– Мирослове, ти има да будеш председник на овуја комуну. А ја че си водим партију. Ти чеш сас овија твоји доктори да си будеш у влас’. Јер се знајете. А и они повиш’ воле да су у политику, него да лече љуђи. А ја че си седим у партију.
На Мирослова мило. Осеча да сам ја добар човек. И да се не грабим за влас’. Ееее... Говедар је чудо. А у милицију сам само смицалице учил. Там’ куји испече занат, одма мож’ да иде у УН да буде амбасадор.
– А како чемо, Аце, еве иду избори, да накарамо љуђиви да гласају за нас. Много ни овија душмани из друђеве партије љагају. Свашта нам орате да смо.
– Сас силу и сас преваре. Како чеш друкчије. Када је Србин признавал некво, ако не осети тојагу? Ја си знајем по моји сељаци. Сви овија што су ме куде кмета пријављали у Мировно веће, несу тепани. А овија што су тепани, они ми се клањају с’г. Тека је и у милицију било. Куга истепаомо кад’р, он си ни јутре поздравља. Кво ни мисли, тој си је њигово. Али, ете, поздрави те. А овија што несу добро тепани! Они ни тужевљају, писују по новине, иде мука и невоља. Само ћотек, Мирослове. И сас главу. Ак’л. И има да будеш убав председник – силим га ја.
– Тека си је, Аце, тека.
Прим’кнуше се избори овија за локал. Састанумо се сви. Окну’ ја сви куји су поак’лни у партију. И казујем им. Прво поче’ оди командира:
– Да вревиш на онија твоји и моји милицајци да се главом не играју, него да гласају за Мирослова. Имаш три’јес’ милицајца, пута три члана сас жену и сас по једно дете, тој су одма’ деведесе’ гласа. Не добије ли Мирослов, има да те турим за командира на два милицајца у Власину.
Кво че јаднич’к, клима сас главу и прегл’чује. Думам и на Ђошу, учитеља:
– А ти, на онија твоји ћутуци, да си све надавал јединице, али на сви.
– Па они и’ имају веч – жали ми се Ђоша.
– По три им турај. Збибери и’ сас јединице, да им јутре до’оде бабе, маће, баштеви и да те питују кво се сас њи’ напрајило.
– Па т’г? – питује ме Ђоша.
– Па т’г че да им вревиш да гласају за Мирослова. Ако гласају, че имају сви двојће. Је л’ си ме, бре, сватил? Ако не гласају, сви че понављају.
Кво че, он клима сас главу, кô коњ за зоб.
Госпава, устрза отуд, и че ме питује и она:
– Аце, а какво ја да работим?
– Има на твоји да вревиш да че да им забраним једно дрвце из шумак да искарају. Да им оратиш како чу да уведем русћи гас, и куде че после да се дену. Има да ни буће порасту кô оној америчко дрво, заб’равил сам с’г како се зваше. Нече имају за какво да и’ сечу. А не сечу ли дрва, и не крадну ли дрва, они су пропали начисто. Нема ’леб од кво да једу. Је л’ си разумела, бре, жено? И док тој им оратиш, немој шишево, бре, да трзаш.
– ’Очу, Аце. Нечу, Аце... – и она не знаје кво ’оче, кво нече. Знам си ју ја. ’Оче да им орати, али нече да не трза шишево.
Ранка нес’м окал с’г на овија састанак. Још ми је несигуран. Још си он бурудисује сас онија његови од пре. На Јелку сам рек’л да сваћи д’н иде по њојнана села и да им ока да, чим Мирослов дојде за председника, че им уведе Ниш-експрес да и’ вози, а неје да се возе у онија аутобуси како Индијанци у онуј Перину државу. И че пројде она туј. Умеје да орати сас њи’. На Каролинку нес’м с’г давал работу. Чувам ју за мен’. Кад ја јурнем за министра. Еее, т’г че и’ уцењујемо сас ракошку воду. Без ’леб овија народ може. Тој смо видели. Али без водицу нече да може дуго да издржи. Каролинка ће мен’ сас воду да уведе у владу. Ма Тр’ндавилка би ми с’г овдена одиграла улогу... Како се па посвадимо. Па не оратимо. Мора некако да ју окам да се миримо. Иначе, без њу че тешко да се ја до’ватим до Београд. Че смислим некво. Мора и да се савијеш нећи пут, кад је влас’ у питању, тека је. Ја сам си за кабат. Али, де, тој чемо после да смишљујемо. И Љиљану нечу с’г да теретим млого. Њу че чувам за амбасадора. А на Мирослова окам:
– Немој много на онија петлиџањи да дизаш цену, док не пројду избори. Спуштај. А кад је понеделник, ти изнеси неку гајбу куде споменик и давај на гладан народ. На’рани гладнога, и напоји жеднога, има да будеш кô Исус.

Е, с’г сас овуја памет ми има и у Европу да улезнемо. Ма ак’лни смо млого. Нек је са срећу на Мирослова. Че буде убав председник.


наставиће се...

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu