Цариброд уочи Првог светског рата

Цариброд уочи Првог светског рата

Из књиге: ПУТЕВИ КОЈИМА СМО ПРОШЛИ

(“Пътища извървени”, Стефан Христов, ПАРТИЗДАТ, София, 1979 г.)

Пре рата, живот у нашем граду је био релативно тих, готово идиличан. Недељом и празником би елита еснафа, трговаца и врх званичне интелигенције излазио у шетњу главном улицом, а затим би седали за столове испред неколико пивница у центру града. У ваздуху се осећао мирис ћевапа. А на звуке војног дувачког оркестра који је свирао у Павлиончету (Павиљону), играла су се вијугава бугарска народна и градска кола, на челу са градском „елитом“. Недалеко од трга испред куће Ковачевих водило се друго коло, на звуке циганског оркестра. Тамо су играли трудбеници из народа.

У повечерје рата Цариброд је имао око 6000 становника.

Али, и овде су деловали, макар и спорије, економски закони капиталистичког развоја. Иницијално нагомилавање капитала и овде је довело до класног раслојавања народа.

У то време у Цариброду су постојала три индустријска предузећа, готово потпуно неопремљена техником. У склепаној зградици, недалеко од железничке станице, радила је радионица за прављење ужади са 10-15 радника. На супротној страни, у њивама, била је циглана за производњу ручно израђених керемида и цигли. Мало ниже, ка западу, у правцу границе, налазила се табахана за обраду коже, од које су се израђивали опанци, које је становништво тада масовно носило. У граду су постојале две-три опанчарске радионице са по неколико радника. Једино, опремљено са бар мало технике, са мотором (локомобилом) било је постројење за израду марсејских ћерамида и машинску обраду цигли. Ово предузеће је имало 15-20 радника.

У граду је било неколико кројачких и обућарских раднји са по 5-10 радника. Такође, било је и других мањих радњи са по 1-4 радника, платнарских, грнчарских, кожарских, терзијских, лимарских  и других.

Железнички гранични чвор привукао је значајну групу радника, с обзиром да се ту вршила смена особља возова – ложача, кочничара и других. Било је и пуно радника, наших суграђана, који су радили у железничкој радионици у Софији, шлосера и машинаца на железничком депоу. Слободним данаима они су се враћали у свој град. Наша станица је била погранична и упошљавала је не мали број цариника, чиновника, стражара и других.

У граду је постојала народна банка, популарна банка, мировни суд, пошта, финансијска управа, акцизна управа, две основне (првоначалне) школе и једна непотпуна гимназија до 5. разреда (сада 9. разреда). Ту је био смештен и 25. Драгомански пук, у чијем је саставу било 30-40 официра. 70-80% становништва живело је сеоским начином живота. Већина је имала мало имања. Њиве су им се налазиле у брдовитим пределима. И када је била „добра година“ принос са ових њива није могао да исхрани њихове породице. Мањи број становника је био имућнији. Њихове њиве налазиле су се у невеликом пољу дуж реке. 

Велики број становника Цариброда је живео бедно, оскудно. Што се климе тиче, Цариброд је на одличној позицији крај. Налази се на 450 м надморске висине, окружен је шумама и изложен сунцу. Ту никада не пада магла. Чиме би другим, осим бедом могла да се објасни чињеница да се ту трајно настанила „жута гошћа“ и да је сваке године узимала животе великом броју, претежно младих људи.

У граду су постојала неколико релативно великих стоваришта гвожђарског материјала и дрвене грађе. Имало је неколико магацина са брашном, као и неколико бакалница. Већина продаваца сира и качкаваља имали су сопствене радње. Трговачка буржоазија је била заузела руководеће положаје у граду. За њих су ово биле године процвата. Наравно, било је и финансијских крахова и банкрота, али то су били изузеци. Закон конкуренције, настао из капиталистичког начина живота који је већ био заживео у граду, узимао је своје жртве.

превео и приредио: Марјан Миланов

Целу књигу “Пътища извървени” моћи ћете ускоро да преузмете на страницама дигиталне архиве Стари Цариброд

Књига: „Из лексике Димитровграда“, Дијане Јеленков

Недавно је из штампе изашла књига “Из лексике Димитровграда” ауторке Дијане Јеленков. У питању је нека врста шопског речника или збирке са око 2.200 лексема, вероватно први комплетнији речник говора димитровградског краја. О овој занимљивој књизи смо разговарали са ауторком.

1. Шта је књига "Из лексике Димитровграда"? Како би је ти неком дефинисала, препричала?

“Из лексике Димитровграда” у основи је научни рад, али надам се да ће бити интересантан како за дијалектологе и лингвисте, тако и за читаоце који нису стручњаци у овим областима. Књига се састоји из три дела – увода, Речника говора Димитровграда као централног дела, и одељка насловљеног Казивања.

Уводни део упознаје читаоца са неким од битнијих и занимљивијих особина овог говора на нивоу фонетике, морфологије, творбе, лексике и семантике. Иако је заснован на подацима из стручне литературе о говорима призренско-тимочке дијалекатске зоне, као и на мојим сопственим запажањима о говору који сам истраживала и којим се служим, надам се да је и овај део написан довољно разумљиво, уз доста образложења и примера, тако да може послужити и студентима и стручњацима, али бити занимљив и свима који би хтели да науче нешто више о овом говору.

Сам Речник садржи око 2.200 лексема које се могу чути у говору овог краја, при чему се ту могу наћи како архаичне, тако и речи које су и данас у активној употреби. Као и у сваком речнику, и овде свака одредница има значење (или више њих), али и примере, односно реченице у којима је дата лексема употребљена у говору. Такође, у самом Речнику сам се донекле позабавила и појавама као што су синонимија и антонимија, па су посебним симболима повезиване лексеме које имају иста, односно супротна значења.

Казивања су заправо нека врста илустрације, где се види како материјал који је у претходном одељку изнет у форми речника заправо изгледа „у пракси“. Овај део обухвата записане разговоре, интервјуе са информаторима, и чини ми се да је прилично разноврстан – саговорници причају о успоменама из живота, што већ обухвата разне теме о некадашњем животу на селу: обичаји за празнике, венчања и слично, одевање, спремање хране, рад у пољу, дечије игре... Такође, кроз текстове се провлаче и анегдоте из живота, углавном хумористичне, као и понека краћа прича коју се саговорник сетио да исприча. Можда треба нагласити и да читаоци не треба да очекују савршене текстове, уобличене тако да подсећају на књижевне – напротив, овде је реч о живом говору, који је као такав и пренет у сам рад. Дешава се и да се саговорник збуни, да нешто понови, да се асоцијативно пребаци на неку другу тему... Али несавршеност је ваљда и једна од занимљивости и дражи аутентичног, живог говора.

2.Како је овај рад настао? Одакле идеја и интересовање за тему?

Рад је настао као семинарски из предмета Дијалекатска лексикологија и лексикографија; затим је, на идеју и подстрек менторке Гордане Драгин, прерастао у мастер рад којим сам завршила студије на Филозофском факултету у Новом Саду, а крајем прошле године и у књигу. Овде морам да поменем да је идеја о штампању књиге „Из лексике Димитровграда“ потекла од Славка Стојанова, који је пореклом из Димитровграда, али већ дуго живи у Новом Саду, и који је био један од учесника серијала „Нашенци“ Интернет портала ФАР. Случајно познанство довело је до разговора о мом раду, затим и о могућности штампања, тако да је, на крају, књига угледала светлост дана управо захваљујући подршци Славка Стојанова, као и Ивице Истаткова из Димитровграда.

Интересовање за тему постоји из неких доста “давнијих времена” – с обзиром на то да сам још у млађим данима била “дете од пера”, занимало ме све што је у вези са писањем, језиком и књижевношћу: поезија, проза, па и неке језичке појаве. Наш локални говор био ми је занимљив још у основној школи, када сам, негде крајем петог разреда, дошла на идеју да напишем „Граматику шопског језика“, где сам у кратким цртама описала особености локалног говора, онако како сам са толико година могла и умела. Овај „радић“ доноси, на пример, „шопску азбуку“, нека запажања о нагласку, објашњења и примере промене именица по падежима, образложење разлике између онога што сам назвала „неодређени и одређени вид именица“ (чове́к и чове́кат)... Иако дете са 11-12 година није могло да зна да се, са становишта дијалектологије, шопски не може назвати језиком, нити да постоје аналитичка деклинација и компарација, експираторни акценат, постпозитивни члан итд, ипак је овај лист папира нешто што ми је веома драго као успомена, и као доказ да сам можда, као што је својевремено рекла моја менторка, „дијалектолог по вокацији“.

Мислим да се у то доба нисам занимала за прикупљање и записивање речи из локалног говора, али је то тема која ме посебно заинтригирала на мастер студијама, захваљујући поменутом изборном предмету. Временом ми је постајало све јасније да је управо лексика оно што најлакше и најбрже нестаје и мења се у нашем, и не само у нашем говору, и да је стога не само интересантно, већ и важно сакупљати је и чувати. Сећам се да ми се пре неколико година десило да сам у једном разговору схватила да саговорник, десетак година млађи од мене, никад није чуо за реч ср́ткаво, која је мени сасвим уобичајена – тако да је то можда био тренутак када сам заиста „осетила“ како речи нестају, што је резултирало још већим занимањем за истраживање и записивање локалне лексике.

3. Колико дуго је трајао рад на настанку књиге, прикупљање материјала, систематизација, израда...

Почетак настанка рада био је у другом семестру мојих мастер студија, 2014. године. Већ за априлски рок имала сам написан семинарски рад под називом “Речник говора Димитровграда”, на коме сам врло брзо наставила да радим, како бих га за јесен исте године завршила и одбранила као мастер рад, што се и догодило почетком октобра 2014. Након тога, рад се одмарао од мене, а и ја од њега, тако да на њему није посебно рађено, осим што сам у посебном документу с времена на време записивала неке “нове” речи. Допуњавању и сређивању рада вратила сам се тек у августу 2017, када смо се са Славком договорили да рад одштампамо. И ту је уследило неких месец дана, можда и нешто више, интензивног прегледавања текста, допуњавања, дотеривања… Дакле, све у свему, ако не рачунам паузу од одбране мастер рада до почетка припрема за штампу, мање од годину дана – мада свакако треба поменути да је у неким периодима било потребно да се свему овоме посветим крајње озбиљно, да скоро читав дан преседим пред рачунаром уз отворен документ од скоро 180 страна на коме активно и детаљно радим. Не могу да разграничим колико је трајало само сакупљање материјала, или рад на самом Речнику, јер су се разни делови посла углавном преплитали и допуњавали.

4. Како си долазила до извора, информација, материјала?

Книга: Приказките на Бата Паса

Драги Марјане, 

Захваљујемо се за Ваше интересовање за Бата Пасину књигу и Ваша занимљива питања. Веома ценимо Ваш блог и сматрамо да је прави медијум за представљање дела инспирисаних царибродским духом, специфичним начином мишљења и јединственим царибродским сентиментом. 

"Приказките на Бата Паса" су збирка прича на којој је аутор проф. др Спас Сотиров, алиас Бата Паса, радио последњих година свог живота. Неке од прича су замишљене, састављене и делимично објављиване и раније, али је њихово додатно промишљање, обликовање и повезивање у јединствени циклус, упркос широком спектру тема и жанровској разнородности, било и остало до последњег часа ауторова горућа жеља.  

Бата Паса је бележио своје мисли неуморно. Памтимо га са оловком у руци, зароњеног у књиге и белешке. Писао је и дању и ноћу, и срећан и тужан, и здрав и болестан. Код куће, у јавном превозу, у болници. Игнорисао је болест трудећи се упорно око својих списа чак и онда кад је сваки такав надљудски напор изгледао бесмислен. Сведоци смо да му је та упорност и посвећеност продужила живот мимо свих медицинских прогноза. 

Иза Бата Пасе остале су у белешкама његове фантастичне оригиналне приче. Неке од њих довршене, неке скоро довршене, а неке само прибележене на безбројним папирићима као појединачне мисли чији је редослед тек требало одгонетнути. Тај најзахтевнији део реконструкције дела стрпљиво и предано је испунила супруга Радка Вецкова Сотирова. 

Радећи на завршном обликовању дела, схватили смо да Бата Пасине белешке у рукопису најбоље могу да украсе омот књиге, а да Бата Пасин неформални портрет на полеђини књиге најбоље одражава његов витални карактер. 

Дубоко смо захвални свима који су уложили свој труд, доброту, подршку и креативност у процесу објављивања Бата Пасиног завршног опуса. Изнад свега хвала поштованим Григору и Ани Станчев и Елизабети Георгиевој. Такође захваљујемо на лепим коментарима свим драгим читаоцима које су Бата Пасине приче још једном подсетиле на питому лепоту и дивљу чудесност драгог нам родног краја. 

С поштовањем, 

Бата Пасини, 

Ерма Сотирова, Иван Божичевић, Мавро Божичевић

от книгата:

КРИПТОГРАМА

Още първия път, когато прочетох Библията – особено последния отдел, Откровението или Апокалипсиса – се сблъсках с честото повторение на числото седем. Същото се случи и когато прелистих няколко апокрифни четива, а и когато се запознах със становищата на няколко древни религии. Наскоро узнах защо. В християнската религия числото седем се тачи като свещено, най-почитано число.

Бройката седем ми се втълпи в мозъка, даже я взех и за ориентир на моето поведение. Така реших седем години да мълча и щом срокът измине да проговоря с облъкчение за перипетиите, които превалих в своеобразната черна дупка на царибродските гробища. Не става дума за гробна яма или ласцивна метафора. Хокинг твърди, черните дупки са космически явления. Там представляват бездни, които подобно на водовъртежи неумолимо и безвъзвратно захващат и всмукват всичко попаднало във витлата им.

Дори и невесимите мисли, отправени към тях не се връщат обратно. Черните дупки ги пленяват навеки и така опразват мозъците и спъват напредъка на космологията. Това е причината, че за същината на черните дупки науката тъпче в... черна дупка. В тоя смисъл и отвъдният свят е черна дупка. Никой, който се е подлъгал да замине там, не е успял да се обре назад. Освен няколко изключения, напълно непроверени, дирижирани от небесните сили.

Изглежда, че всяка тайна, мистерия, гатанка  приличат на черна дупка. Моята черна дупка не е трудно да се намери в средата на Царибродското гробище. А то не е като други гробни места, но е чудо от гробно селище (настамба). Заяхало заоблените плещи на малък рът, направо забит в селищната тъкан на градчето над Асенова падина, гробището надвисява околните махали – Чуйпетъл и Черкеска. Покойниците са удостоени с преимущество, на което колегите от околните мъртвашки селища им завиждат. Отгоре, сякаш на табло почиващите следят как протича ежедневието в градчето, гъмженето на жителите, съседските пикантерии, детските гоненици и криеници. При устройване на футболни мачове от игрището, допираха ту възторжени избухи „Браво! Опалааа!“, ту негодуване зарад съдийските наказания, отделно дуспи и „Ууууу!“

От тия провиквания по-привлекателни бяха звуковите орнаменти на най-талантливите махленски петли. Те удовлетворяваха и на най-взискателната гробищна публика. Наслаждаваха се! Наслаждаваха се до последното им прощално кукурикане, а сетне коментираха: „Концерт-майстора Петлюрко май зави като утихна?!“, „Готово, рикна и белкантото Перча!“, „Цвърц, май и Горча, верният колоратур, оконча кариерата“, „Би що би и с маестрото Джуна!“

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 2.

Роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија. 

Пре него што прочитате наставак романа, погледајте и шта о њему критика у Бугарској.

СЪН, КОЙТО СЪБУЖДА

„Насън или наяве” е измамно смешна повест за съдбата на сърбина в годините на преход от нещо към нищо-нeщо, което нито може да се промени, нито може да остане същото. Обикновен човек на средна възраст, който работи в полицията, а през „свободното” си време пасе двете си кравички, за да може да свърже двата края, решава в даден момент да промени изцяло живота си, да стане друг човек и да избяга от оборския тор и подмятанията на колегите си в полицията. („Настана някаква организация без логика. Ходя насам-натам и гледам - изчезнаха стопаните. Накъдето и да погледнеш, няма стопанин. Само бандити. Така станах говедар. Като купих говедата, а от зор ги купих, колегите полицаи щяха да ми извадят очите.”)

Речено-сторено. Братислав Петрович разказва от първо лице леко и с много хумор историята на Ацо, който от прост полицай и говедар се издига до виден политик, след като първо основава своята Партия на либералните комунисти, и бива ухажван от политическите и бизнес средите в САЩ и ЕС, но и по балкански люто клеймен от политическите си противници, които ужасени наблюдават как той им издърпва „килимчето изпод краката”. Перипетиите в неговото израстване разкриват по много забавен и оголено прозрачен начин машинациите и находчиво-елементарните политически ходове, игри и далавери, които осигуряват пътя към успеха на политическото поприще, отварящо от своя страна вратата и към финансовите облаги от политиката - нещо, което и ние в България добре знаем и виждаме с очите си.

Езикът на Петрович е просторечен, на места диалектен и нецензурен, сочен, изпъстрен с пословици и игрословици, нерядко предизвиква взрив от смях; понякога този смях е през сълзи, стига човек да си даде сметка за ужасяващата реалност, където протича действието. Това е език, който след навлизането на Ацо и колегите му от партията в политиката изведнъж се „обогатява” с купешката политическа лексика така, както те самите се докарват в новите си модни дрешки и островърхи обувки…
Написана с лекота, повестта и с лекота се чете. Опростеният слог и сюжетната линия по неподражаем иронично-сатиричен начин рисуват житието-битието на обикновените сърби и на „политическата класа”, чийто живот и дейност - макар и не съсем непосредствено - също са обект на косвено изобразяване; те са демаскирани, демитологизирани и показани като на длан така, щото човек изведнъж схваща колко елементарни са всъщност някои иначе скрити или умело прикривани механизми и лостове на властта, на политическото влияние, на политическата търговия…

Роман „С’Н ИЛ’ ЈАВА“, део 1.

Виртуелни музеј Цариброд ће вам у наредном периоду у неколико наставака омогућити да прочитате цео роман „С’н ил’ јава“, аутора Братислава Браце Петровића. Роман је писан на локалном дијалекту и објављен је 2012. године од стране издавачке куће C-print из Београда. Овај роман је исте године објављен и на бугартском језику у преводу Тање Попов, а објавила га је издавачка кућа ОК "Мултипринт", Софија.

О РОМАНУ

Смешан с’н ил’ горка јава?

Крајем  XIX и почетком XX века српска је књижевност обогаћена појавом неколико плодних, оригиналних писаца који су се бавили сатиром у прози, након сатирe у стиху Јована Јовановића Змаја.  Та традиција српског народа да сатиром и смехом узврати на политичка превирања друштва траје и данас.  Здрав народни дух који се смехом одупре лудостима свакодневице будан је и данас. Познала сам га и у роману „С’н ил’ јава“ писца Братислава Петровића - Браце. Браца је уникатна, аутентична појава у књижевности, а у исто време се надовезује на традицију.

      Роман „С’н ил’ јава“, како и доличи сатиричном делу, обрађује једну сасвим актуелну тему. Реч је о ономе што је наша свакодневица – политика. Наиме, након пада монополитичког система, већина људи, обичних, малих људи, се је нашла затечена брзим и наглим променама друштва. Политичке партије су почеле ницати ко’ гљиве након кише, а све су нудиле мед и млеко, или, како каже Аца, главни јунак романа:

„ Скупштину не пропуштам. И куга год там слушам какво орати, он све у праву. Слушам демократе, орате б’ш како ја мислим. Слушам радикали, вреве б’ш тека како требе да буде. Слушам Томини, ама б,’ш си је така. Слушам Дачићеви, добра странка били бреј. Слушам Чеду, ма све истину вреви. За куга да се опредељујем? Али си мислим у себ: „Па кад су сви у праву и убаво си орате, што ни бре оволко назадл’к иде?“

Тако, са овом дилемом у глави и са жељом да и он мало окуси лагодан живот т.ј. хлеб без мотике, Аца креће у поход – оснива своју партију! Ако могу толики, шта недостаје Аци? 

Кроз све згоде и незгоде на које наилази Аца на том путу писац гради оштру критику и потсмева се свим аномалијама друштва. Нису поштеђени критике ни људи који, трудећи да се уклопе, још више доприносе карикатури свакидашњице. Нема сегмента или аномалију друштва који није засегнут у роману Братислава Петровића - Браце. Од породице, која драстично мења начин живота, преко људи који су постали превртљиви и лицемерни да би се прилагодили новим условима,политичарима, па све до наводног душебрижништва међународне заједнице, којој је, као, веома стало да и Србија просперира и ухвати корак са светским поретком.

      Занимљив је начин на који се сатира и хумор преплићу у овом роману. Док је друштво предмет оштре и луцидне сатире, мали људи, народ, извор су једног здравог смеха који произлази из њихове сналажљивости, а по народној: „Сиромах човек, живи ђаво.“

Утиску, позитивном, који изазива дело, придоноси и језик на који је написано. „С’н ил’ јава“ писан је на дијалекту ауторових предака, живим народним језиком и дијалогом, што му даје посебну драж и уверљивост. Ликови су веродостојни, пластични, пуни живота, а радња уверљива. То нас тера да потонемо, смејемо се и размишљамо заједно са Ацом и другим ликовима. 

Уверена сам да ће свако ко узме роман у руке, имати прилику да се насмеје, али и замисли пред сликом савременог друштва.

проф.књиж. Жаклина Филипова- Свеќаровска

С’Н ИЛ’ ЈАВА

1

Седo’ си одоцутра на дрвник преди амбар и самујем си. Ете ју мојна мела собу, и дојде сас ђубрoвник куде мен’ и виде ме да ме уватил голем чемер. Много ме она знаје. Цел век сам сас њу провел. Видела да се сас мен’ некво дешава, да ми се душа растрза. Свлече се до мен’ и седе. Ћути. Ја само савивам дуван у ’артију оди џак и трзам. Ма поубаво и’ савивaм него ли онија кубансћини брадоња. Њем’ и личе. А на мен’ од зор. Ћути она, ћутим ја. Њуримо обадва.

– Да донесем ли рећијицу? – питује ме.

– Нечу!

– Што? Какво је сас теб’?

– Ништа.

– Неје тека. Некво само уздисаш.

Кво да вој оратим. Знаје ме у петопарац. Никад ју нес’м лагал. Пробам понећи пут. Тека некуде се замратим, па си дом понећи д’н не виџевљам. Па још оди Ненавицу почнем да смишљујем кво да вој дом оратим, куде сам бил. И че ју л’жем. Али ми л’жата не иде сас руће. Нећи, бре, умеју. Ма изл’же те и не трепне. Ма и тија си, изгледа, верује у тој кво л’же. Ја н’ умејем. Че вој оратим кво ме налегло.

– Чу продaвам говедава.

– Какво? – упрла сас очи у мен’ кô вапира да је видела.

– С’г у Љуберажду на вашар има да и’ продадем.

– Ма кво је на теб’? Кво си се најадовил тол’ко?

– Решил сам да и’ продавам. ’Очу и ја малко да живим како друђи љуђи.

– Не мож’ тека. Без говеду смо алтави. Ја не давам.

– Ма куји тебе питује. Ја сам домачин – вревим вој и гледам некуде у Ракош.

– Да нема у кво да се возим... Почеше нође да ми клецају. Овак’ си седнем на колесницу, па си отидем с’уде. Не дам говеда да се продавају.

– Е, чу ји продадем из инат! – дрвим се ја.

Јадна упиљила у мен’, и ћути. Кво че. Паћена и сирома’ душа. Мора домачин да се поштује. Ал’ гледа да пај најде некво да не остане без повозницу. А поштује ме, нече да се прсти сас мене кô друђе жене. Ууу, какви џампири има... И орати ми:

– Па добро... Ако си тека решил, продавај. Купи т’г коњи и чезе.

Лелеле.... Леле.... Тури ми сол на рану. Ама никад нес’м окал на њу. Јер неје никад ни била за кабат. Све сам си ја бил за кабат. А кам’ли па да ју шљепнем, како друђи мужи што работе. Ма где ми с’г помену чезе и коњи. Оди тој ми се мрачи пред очи. Стеза ме поди груди. Кад вој окну’:

    – Да те више нес’м чул да ми помињеш тој зло. Чу ти главу одсечем кô на пиле. Овдена на дрвник. Онуј слику да отидеш из горњу собу да стуриш кудено ми се деда сликал у чезе сас њигови коњи. За коњи нечу да чујем више.

Kнига: „По ловджийски” на Петър Виденов

С книгата „По ловджийски” се опитах да възкреся атмосферата на Цариброд през последното столетие от двете страни на границата и да ви върна в близкото и далечно минало през призмата на историята на царибродското ловно дружество, ловните дейности и живота на видните ловци от града и селата. Изследвайки историята, разбрах бъдещето или пък изследвайки настоящето узнах историята - случки, събития, прояви, колоритни личности, легенди... - казва автора Петър Виденов в началото на книгата.

Макар агроном по професия, журналист с 18 годишен опит и музикант по душа, автора съедини ловната история с мистичността на Цариброд и прекрасните му села на изчезване, с духовността и красотата на природните и културно-исторически забележителности, включвайки селското ни наследство и традиционите ценности. Издирвайки летописни и хроникьорски данни, той е обиколил цялата околия и намерил много интересни и драгоценни сведения за нашето минало, най-важното от края на XIX век до настоящия момент от областта на ловуването и ловния спорт, но и много други значими документи. 

Някои авджии и личности в книгата са назовани с прякорите си, толкова характерни в нашия край, защото хората така ги знаят повече, а не по фамилните им имена. Всички исторически моменти в книгата са записани точно такива, каквито са били. Така през призмата на малко известна история, съхранена в спомените на по-възрастните хора и техните поколения, в истинските легенди и приказки от миналото, а особено в архивния материал, настана книгата „По ловджийски”. 

Книгата е плод на една дълга и системна, нелесна работа, защото Виденов е данните събирал като изследовател, журналист, публицист, етнограф, агроном и любител на природата. Четивото е документирано с много факти и богата библиография. Може би това е своеобразна историческа хронология, съчетана с ценностите, емоционалността и колоритната атмосфера на Цариброд в края на XIX и в началото на XX век и разбира се по-късно, преди и след Първата и Втората световна войни, до наши дни.

Някои сведения са намерени в частни архиви и албуми в Димитровград, Пирот, Звонци, Бабушница, Бела Паланка, Босилеград, Ниш, Крагуевац, Белград, Нови Сад, София, Скопие и други места в Сърбия, България и Македония, ами и от Дания, Германия и други страни. 

Книгата е интересно четиво не само за ловци и любители на ловния спорт, но и за всички, които обичат историята и живота на града и околията отпреди сто и повече години до настоящия момент. Тази книга ще бъде и един скромен принос към изледването на нашето минало.

Издател на книгата е Народна библиотека Детко Петров, поредица Роден край.

* * * 

НАЧАЛОТО

Видлич

В прегръдките на слънце златисто,

що в усмивка шопска цъфти,

в скутовете на небесната синева,

там где Балканът горди шуми,

израстна той - зъбест, мълчалив, 

с изопнат гранитен гръбнак,

величествен, светъл и красив

като древен митически юнак.

Откъс от стихотворението „Видлич” на Марин Младенов