na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

Цариброд у априлском рату 1941.

8.4.13.

Историја и судбина Цариброда нераскидиво су повезане са границом, границом која је била много немирнија од кротке Нишаве. У налету фашистичке војске на почетку Другог светског рата Цариброд је поделио судбину већине пограничних места – био је међу првима на удару!

Цариброд пре Другог светског рата


Уочи рата...

Још крајем 1939. и почетком 1940. године на подручје Цариброда и околних села  југословенска Врховна војна команда стационирала је неколико батаљона радних војних јединица које су изводиле радове на подизању разних војних објеката за обезбеђење границе према Бугарској. 

Мој деда се сећа:

"У Планиницу је целу годин била војска, коџа војска, цел радничћи батаљон, па казање при нас, па казање у Маноиловци доле, до кладенците готве рану. Башта ми је бил кмет, још смо седели доле у Ђериното куде је са, имаше доле још једна голема соба и тува је бил некв штаб, телефони само врдну, натмо-навамо жице се уплеле по двор. Официри су се при нас ранили. У Дејну падину коњи једно чудо, напрајише коњушнице. 

А нас ни преди ратат рекоше да се иселимо у Бансћидол, наредише све жито, моруза, за једење кво има, све да пренесемо - Планиница че гори! Теку су рачунали, Планиница је планирана да изгори, а ниједна кућа неје горела. И сви су се, који су стели да се иселе, иселили, само се бабинити несу ислеили, Маноилови, а ми (Реџинци), Марковци, сви смо отишли у Бансћидол у дупће доле, има место се каже Вирјановци, куде рачунају нема артиљерија да бије и тамо смо спали и народ и стока, у једну-две куће смо се збрали и Бансћидол и Планиница, епá, а жито и морузу беомо откарали у тетин Томини.

Уз Жељушку бару је бил просечен 6-7 метара д'лг и длбок јаз, тенковсћи ров, да не мож да мину тенкове, ама они минуше, па 5-6 реда жица и колци од кривину горе, па у рудин, а на Планиницу неје имало жица, само ископаше ров до ров, митраљеска гњезда, и са си стоју у Планиницу гњездата, ... У поток доле стигоше да ђи избетонирају, бетонирали су до Шкарпуту негде, а у Планиницу ђи несу бетонирали, несу имали време."

У то доба је кроз Цариброд дневно пролазило по неколико композиција цистерни са нафтом из Совјетског Савеза за Немачку, на основу споразума између Стаљина и Хитлера. Немачка и британска обавештајна служба су увелико водиле тајни рат на овим просторима. За енглеске обавештајце је радио Денко Котев из села Борово. Он је био кочничар на железници и путовао је од Цариброда до Софије. Једном приликом Котев није укочио пуну композицију на прузи између Драгомана и Цариброда, те је у драгоманском кланцу дошло до искакања композиције и експлозије цистерни са нафтом. Денко је због овог чина осуђен на смрт и стрељан је у Софији, непосредно пред почетак рата. 


Почетак рата...

Након одбацивања споразума о приступању Тројном пакту и демонстрација 27. марта 1941, Хитлер је одлучио да заузме Југославију и распарча је међу својим сателитима. Српска војска је стигла да изврши тек делимичну мобилизацију. Део мобилисаних војника из Цариброда је остао у јединицама на граници, док је мањи део послат у унутрашњост. 

Некадашња зграда касарне 3. пешадијског пука

На одбрани овог дела границе били су распоређени 3. пешадијски пук Топличке дивизије са једним артиљеријским дивизионом на потезу с. Бански Дол – с. Планиница – с. Срећковац, затим 12. пешадијски пук  са једним артиљеријским дивизионом и једном артиљертијском батеријом на делу Нешков вис – Џурџова глава – с. Височки Одоровци – с. Славиња, а од Славиње до Миџора биле су распоређене јединице 329. пешадијског пука. 

Први покушај продора границе десио се 7. априла у атару села Врапча, али је био одбијен. Ипак, 8. априла су Немци кренули у жестоку офанзиву, артиљеријом и авионима, а затим пешадијом. Јединице српске војске су потиснуте са границе, а Немци су убрзо ушли у Цариброд. 

Улазак немачких тенкова у Цариброд

Значајнији отпор је пружен на линији Бански Дол – Планиница – Срећковац. До касног поподнева, негде до 17 сати водиле су се и жестоке борбе на Нешковом вису, али је уз помоћ авијације и ту отпор сломљен, а већи део пука заробљен. Погинули војници на Нешковом Вису сахрањени су у костурници у селу Чиниглавци и Великом Селу. 


Спомен костурница која се налази поред пруге у селу Чиниглавци откивена је 08. априла 1961.године. На њој стоји натпис: „Бранећи границе своје земље од немачких нападача 8. IV. 1941. године на Нешковом вису погинуло је 62 војника југословенске војске“

Тачан број погинулих војника у биткама вођеним тог дана није утврђен, али неки подаци показују да је са простора Цариброда у априлском рату погинуло 20 војника, од којих 12 на одбрани границе, а 8 у борбама у унутрашњости земље. 

"Артиљерија поче да бије из Бугарску, па је била, била, била... колко су гранатирали из Недељиште, Кукла се три пута зацрни. Нашти су бранили Куклу. Планиница је била отпорна тачка, најутврдена тачка. Гранате су падале од Грапсћи манастир доле, па куди Ђуру, па у Селиште, па у Држину; куде је војска имало, куде је одступала, они ђу гађају, това смо гледали... па авиони, летеше цел д'н, само се навију и показују куде је фронтат, куде има војска, бију они, по њи артиљеријата бије одма... вечерту до куди некој зам'н и после се нашти повлекоше, одма одоше преко Јерму. Ми у Бансћидол, а војници мињују и питују куде је ћуприја, ћуприја? А баба Крстана излезла на путат па им дума ћуприја тува, тува... На јутре д'н нема више бијење, после су само мињували. Неколко д'на и ночи је тува мињувала механизација, неје се утишало."


Сутрадан...

Дуж целе одбрамбене линије остали су погинули несахрањени воници, убијени коњи, разбацани шатори, ћебад, пушке, сандуци, ранци, порције и чутурице...

Сутрадан су се дуж главне магистрале могле видети непрегледне колоне немачких моторизованих јединица које су из правца Бугарске ишле ка Пироту и даље ка Нишу. Људи су почели да изилазе из својих склоништа, а понеки су се усудили да крену у прикупљање разбацане војне опреме.

"На јутред'н се очисти, војска још одступа, отиде преко Јерму, нема више борбе на Планиницу. На бабу ти башта (деда Рака) и мој чича Мода и Санда Малинов и Тодор Димитрашков ошли да збиру ћебетија по Куклу. По војску остало ћебетија, муниција, санд'ци једно чудо... У Планиницу и тека и тека, ама у Бансћидол оди школуту па к'мто Комје ка се појде оставена кола и кола, п'лна с вешове, с рану, све оставено... Овија четворица отиду на Куклу, па ка ђи увате Немците, па ђи построје да ђи стрељају. Запну митраљез, а Санда се усере од стра. Са је умрел човек, умре одавна, и кућата му се растури. Ама дојде друг немац и рекл нема да ђи стрељате, нек снесу и закопају тија што су пођинули... Девет немца су пођинули на Куклу и над Грапу горе, авионат куде беше после падал, а тријесе и два Срба су на Куклу пођинула – артиљерија ђи потепа, камење ђи потепаше. И они ђи снели до грапска гробишта и ископали гробове и све су донели крупни камење та су поређали по њи, па т'гај ђи запрупају... и после дојдоше немците и си ђи откараше. Немците су откарани из Грапу, несу остали тамо, а Србје си осташе по шумаците. Е доле на Наду Савину башта је пођинул т'гај, она још неје ни била родена, роди се по това, а он си остаде негде по Куклу, епá..."


Заробљеници...

Преживели војници из Цариброда и оклине који су се борили дуж границе вратили су се кућама. Војници који су се борили у унутрашњости су махом заробљени и спроведени возовима или пешице до Софије, у привремене логоре. 

Српски војници се предају Немцима - Строшена чешма, Цариброд 

Дуж главне магистрале код села Гојин Дол, Жељуша, Лукавица и око самог Цариброда људи су изилазили како би пружили помоћ заробљеницима, нудећи им воду, храну, гуње и опанџаке... Неки су чекали своје ближње, други помагали заробљеницима који су успевали да побегну из колоне. Само је код Жељуше из заробљеништва спасено стотинак војника. У помагању заробљеницима посебно се истакла баба Цана из Жељуше. Осам југословенских војника је данима било сакривено код Јосе Аџијиног, Лазара Милановог и Леке Ковача. Када се ситуација смирила, они су се успешно вратили својим породицама и кућама. 

"Чича Ђера (башта на Мирчу брицу) је замалко бил заробен на Плочу. Он је бил с комору, поднаредник. Ама ка ђи нападну, они се разбегају, растуре и он си побегне. Тија што су ђи заробили, они ђи тува по путат спроводе, оно војска, војска, војска... И они тува једни бегали. Ја нес'м доодил тува, ама баба слезе из село да чека чича Круму и чича Ђеру. Чекали човеци близа до путат и носе им дреје, та кој побегне одма да се преоблаче. Асен Пејин, е на Славу горе башта, побегал је у Цариброд из стројат, па улезне у земник у некву кућу и скута се у кацу од зеље. Немац доодил до њега и си отишл. Не га нашли, он си после излезне и побегне. Коџа су заробљеници тува побегли. 

А чича Крума је из Книн дошл пешћи, из Далмацију. Чим почел рат одма ђи и Хрватите нападли, каже кутали смо се и од Немците и од Хрватите. Војска се растури и они си појду. И дошл он до Крушевац негде, до Трстеник и там је заробен на мос преко Мораву и тува је минул с воз, у затворени вагоње, ко заробљеник. Заробљениците су карани у Софију, па су ђи после карали за Немачку, там да работе. Коџа су там били, по две-три године, до ослобођење. Чича Крума се пријави у Софију да је Бугарин и они ђи одвоје. Па бил једн Банскодолац, познавал чича Круму и гарантовал за њега дека је из Планиницу, и он си дојде одма, неје ишл у заробљеништво. Сечам се, стиже рано ујутро, арне рано, улезе у кућуту и седе на клупу одма до вратата, још у војничће дреје. Мама потрча к'мто њега, а он каже: Немој, чеке, п'лн сам с в'шће. Да се преоблечем, ама прво да одморим малко!
А Јордан Костин, е на поштаратога башта, је дошл ч'к из Љубљану пешке. Ка дојде, а он болан, болан, црн, сув, сирома изгладувал."


Касарне и Лукавачи мост...

Када је 8. априла кренуо продор Немаца преко границе, поручник Ратко Брадић је добио наређење да запали царибродске касарне у којима је био смештен 3. пешадијски пук. По повлачењу српске војске, наредник Бранко Тодоровић минирао је Лукавачки мост, наводи се у књизи "Димитровград 1877-1945", а на основу сећања Николе Арбутина, учесника априлског рата.

Немачки тенк на улазу у Цариброд. У позадини гори зграда касарне.

Изглед Лукавачког моста, пре него је срушен.
Што се моста тиче, мој деда памти нешто другачију причу:

"У Цариброд имаше три касарне, д'лђе ебем ли га колко, куде је са касарната, па од њу од путат натамо. Одма доле до рекуту, па натам све је било војничко, беше војничка башта. Наши си запалише касарнете и мосат Лукавачћијат срушише. Планиничанин га сруши једн, из Српску Планиницу, Јота Главурда га окаоше. И беоше га уватили одма. Немци га сликали с авион и после га уватили на Суково. Тека оратеоше човеци, ја сам бил дете, кво сам разбирал. Знам после беше иш'л у Немачку у заробљеништво. А мосат беше ко горе железничћијат, голема ограда. После направише дрвени, брже га направише Немците. Оно после по Немците одма дојдоше Бугаре."

***
Југословенска Врховна команда потписала је безусловну капитулацију 12. априла 1941. године. Априлски рат је био готов. Прави рат је, заправо, тек почињао!



Аутор текста: Марјан Миланов

Текст је писан на основу сећања и казивања мог деде Владимира Трифунова -Лаце (Планиница 1926. - Жељуша, 2014).  С обзиром да о томе прича након више од 70 година, можда неке податке треба узети са резервом.

За текст коришћени и подаци из књиге „Димитровград 1877-1945“ и „Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941 – 1945“

13 коментара:

Igor је рекао...

Odličan tekst, mnogo interesan! Istorija me ne zanima mnogo,ali tova mi beše interesno da čitam!

Draganče је рекао...

Skidam kapu za ideju o tekstu!

Анониман је рекао...

Imam i ja nekoje prikasce za tija nastani (april 1945) od babumi i dedumi...

Анониман је рекао...

41, greska :)

Marjan Milanov је рекао...

Napiši, pa prati na mejl, imaš ga tuva od desnu stranu, ili preko FB, pa če sredimo i objavimo!

Анониман је рекао...

Tada je nemacki Vermaht oslobodio nase bugarske krajeve od srpske nacionalisticke cizme. Zao mi je samo za one Caribrodzanje nasilno mobilisane sto izginuse u pogresnoj vojsci braneci srpski sovinizam i nacionalizam. Medjutim danas vidimo kuda ih je doveo taj njihov nacionalsovinizam.
Jednog dana kad se budu srusili svi komunjarski i sumkarski spomenici u nasoj opstini i kad me bude pozdravljala tabla "Caribrod" na autoputu tada cu znati da smo barem malo blize slobodi.

Анониман је рекао...

Што би рекла децата " Како је теби лепооооо !!!! "
Ти си меожеби јединствен човек на свет кој мисли да је Vermaht некога ослободил ?!?!?!?
Мислим да чак ни Фолксдојчерите из Војводину, ни Судетсћите немци,никаш не би написали нешто ов'кво!
Свака ти част !!!

Анониман је рекао...
Администратор блога је уклонио коментар.
Анониман је рекао...
Администратор блога је уклонио коментар.
Administrator је рекао...

Svi komentari koji propagiraju vređanje, mržnju, netoleranciju, šovinizam, fašizam i slične negativne pojave biće uklonjeni, pa molim da vašu energiju usmerite na konstruktivnu kritiku, ako imate i želite da nešto kažete!

Ideja ovoj bloga nije da širi i podržava mržnju i vređanje, već da promoviše saradnju i toleranciju među narodima i ljudima, da promoviše lepe i pozitivne trendove.

Nacionalističke izjave tome ne doprinose!

Političke takođe! Za takva prepucavanja potražite neke druge blogove, sajtove, forume, livade...

Анониман је рекао...


"Артиљерија поче да бије из Бугарску, па је била, била, била... колко су гранатирали из Недељиште, Кукла се три пута зацрни. Нашти су бранили Куклу. Планиница је била отпорна тачка, најутврдена тачка. Гранате су падале од Грапсћи манастир доле, па куди Ђуру, па у Селиште, па у Држину; куде је војска имало, куде је одступала, они ђу гађају, това смо гледали... па авиони, летеше цел д'н, само се навију и показују куде је фронтат, куде има војска, бију они, по њи артиљеријата бије одма... вечерту до куди некој зам'н и после се нашти повлекоше, одма одоше преко Јерму. Ми у Бансћидол, а војници мињују и питују куде је ћуприја, ћуприја? А баба Крстана излезла на путат па им дума ћуприја тува, тува... На јутре д'н нема више бијење, после су само мињували. Неколко д'на и ночи је тува мињувала механизација, неје се утишало."

Men mi samo ovde neje jasno koga su gadzali iz Bugarsku?Caribrod li?Bugari iz Bugarsku gackali Bugari iz Caribord?Nesto tu neje doreceno do kraj u ovija tekst a znaete li kvo neje doreceno?Bugarska je mislila da ce uz pomoc Vermahta da osvoji(i Bugarske snage su zatim i usle na Teritoriju Srbije sve do ispred Nisa i tu ostale skoro 3 godine gde je narod prekrstavan sa "ic" na "ov",i to ne samo oni koji su izmedju 1918-1941 od strane Srbije prekrstavani sa "ov" na i"c" nego mnogo vise ali to uvek tako biva u ratovima.Bugarska nije NI SMELA da se odupre Vermahtu a i bila je malo "diplomaticnija" prema Hitleru te ne nastradase mnogo,pa ako je cena bila i bombardovanje Cariborda=nije velika ali to nije krivica Srbije vec losa sudbina Caribrodzana koji su se zatekli ,iako sam Srbin,mogu slobodno da kazem "u pogresnoj drzavi".Do tad je jos i moglo nesto da se ispravi da je Sofija imala REALNE zelje,da joj se vrate 4 Opstine tadasnje Jugoslavije a uspela bi da vrati bar 2 zasigurno,Strumicu i Bosilegrad,mozda cak i Caribrod.Medjutim,Aspiracije Sofije su bile tada narasle i trazila je i Pirot i pola Makedonije.Vi kao da se ne secate ili ne znate koliko je vojske sa JUGOSLOVENSKE strane bilo uvek na granici od 1946-1989-e i pada Berlinskog zida i Sovjetskog Bloka.O tome svi znaju,ocekivao se napad Sovjetskog saveza i zauzimanje polovine Jugoslavije,do Drine.Svejedno,za to sto su se gradjani Dimitrovgrada/Cariborda nasli sa strane granice sa koje su se nasli treba da zahvale lose vodjenoj politici iz SOfije za vreme PRVOG SVETSKOG RATA i da zbog toga nikako ne obvinjuju Srbe.Uzgred,nesto ne mislim da je Caribrodzanima bilo lose u Titovoj Jugoslaviji i da bi im bilo bolje pod Varsavskim paktom,svi znamo kako je Bugarska patila pod Rusima i kakavo je siromastvo vladalo tokom tih 40 godina(bar jedna dobra stvar sto su se bili nasli sa ove strane granice).Srbima je svejedno dali ce Dimitrovgrad da se zove Caribrod,mozete da ga krstite i CARIGRAD ako zelite,vazno da "vracanja na staro" sad nema niti moze da bude a neki ovde komentari o "slobodi" su bezveze jer cime bi se to ispoljavala sloboda ako bi na ulazu u Dimitrovgrad pisalo Caribrod?Neka pise sta hoce,to se NE JEDE.Mrzi me dalje da pisem,dva bratska naroda,isti jezik,ista vera a toliko krvi...braca budale,nista drugo a steta sto se to nastavlja.Nadam se da ce jednog dana i nama na Balkanu doci iz du...u glavu gde necemo vise dopustati velikim silama da nas huskaju jedne na druge a mi da ih naivno i infantilno slusamo-i ginemo.

Caribrodzanin koj si znae istorijutu је рекао...

Do onog anonimnog gore:

Kao prvo: Ako je Srbima svejedno da li ce se Dimitrovgrad zvati Caribrod ili ne, zasto zahtev o promeni imeni koje je SO Dimitrovgrad uputila Skupstini Republike Srbije cami vec godinama u nekoj tamnoj fioci skupstine Srbije bez da ikada dopre na dnevni red skupstinskih zasedanja i glasanja? Ako vam je toliko svejedno kako ce se nas grad zvati, zasto srpski politicari ne postuju volju ovdasnjeg stanovnistva i vrate ovom malom mestu svoje vekovno i tradicionalno ime nego jos uvek se koristi ime sovjetskog sluge i otvorenog neprijatelja Bugarske Georgija Dimitrova?
Bice da se vracanje istinskog imena ne uklapa u necije poglede a i verovatno "mirise" previse na bugarsko i na vreme pre 1920. godine kad su nas tako bratski "oslobodili" nas samih.
Bice da se tu pita i BIA i jos neke druge institucije koji imaju jos dosta "zaposlenih" na lokalu i koji se jos nisu odrekli sna o velikoj imperiji uprkos ocigledne realnosti. Jednostavno reseno je da se produzava tiha i puzeca asimilacija a i demografske okolnosti im idu u korist jer sudeci po sadasnjem trendu demografskog razvoja za 20-30 godina Caribrod ce biti jedno malo selce sa 500-1000 stanovnika koji nece ni znati ni hteti da traze svoja prava i drzava Srbija ce na kraju moci da ucvrsti svoju dominaciju nad tim prostorom "vo vjeki vjekov" uz svesrdno unistavanje svih kulturnih spomenika koji iole "mirisu" na bugarsko. Zasto mi Caribrodzani nemamo pravo na svoje svestenike u svojoj crkvi, sagradjenoj sa sredstvima bugarske drzave pocetkom 20. veka? Gde je taj medjunarodni dokument kojim se nalaze jurisdikcija SPC nad nama (ne, nema takvog paragrafa u Nejskom dogovoru)? Kako to da Srbi mogu da imaju svoje eparhije u Rumuniji a nama da dolaze svestenici iz Sumadije i Bosne?
Kako to da je u razdoblju izmedju dva svetska rata 3/4 zandarmerijskog sastava Kraljevine Jugoslavije bio stacioniran u Makedoniji, to jest tzv. Vardarskoj Banovini? Mozda od prevelike ljubavi makedonskih Bugara da postanu Srbi pa je svako od njih hteo da ugosti po jednog kraljevskog zandara u svojoj kuci?
Kako to da su Bugari uvek neka "braca" kad je Srbija u krizi, a kad je mocna onda smo zabijaci noza u ledja i teroristi i sve do reke Iskar je srspko?
O Pirotu uopste necu da komentarisem - jedno stanovnistvu izgubljeno u prostoru i vremenu, govoreci bugarskim dijalektom sa postpozitivnim clanovima i ostacima padeza, sa preteznim bugarskim vokabularom, kojima se podsmevaju kad otvore usta u Beogradu i koji obicno sluze za sprdnju ostatku Srbije. Ne menja se sta se promeniti ne moze, cak ni uz menjanje prezimena i prihvatanja ic na kraju. Tako da ja mislim da Caribrodzani ne treba da se zahvaljuju Sofiji na lose vodjenoj politici vec Beogradu, cija je zvanicna politika bila nasilno posrbljavanje naroda u zapadnim pokrajinama i u Makedoniji uz pomoc velikog pritiska, sto ekonomskog, sto psiholoskog, sto fizickog uz pretnju totalnog fizickog unistenja. Taj san o Velikoj Srbiji u neprirodnim granicama je razgnevio sve ostale narode na Balkanu pa nije ni cudo sto 1991. niko nije "ginuo" od srece da ostane sa vama u drzavnoj zajednici.

Анониман је рекао...

Da "vracanje na staro nema niti moze da bude" u to ne bih bio bas toliko siguran i ubedjen. Geopoliticke prilike se menjaju i sa njima i granice i drzave. Bili ste i ubedjeni da nikada necete dati Kosovo, "najskuplju srpsku rec" pa je ironija desavanja odredila da vam bas nadvojvoda Toma Nikolic potpise ozakonjavanje odvajanja Kosova.

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu