Прикаска: Роска – последња радос'

(прва награда на конкурсу 

’Најбоља кратка прича Пирота 2017’

 на осамнаестом Салону књиге и графике

 у организацији Дома културе - Пирот)

Помагам маћу ми кол'ко могу ама не могу ни ја све сама. Недостизам. Растрзамо се и ја и брат ми и једва ју крпимо. Остала сама, башта ми умре без пензију четирес дьна пре него ми син даде прво унуче. Остарела, цел' живот у работу по њиве провела. Две крошњице на кобилку на једно раме а матичка на друго па до пладне на њиву. Копа, сади, прска, плеви, загрта… Оној што никне, роди и узреје, она га носи на пазарни дьн у суботу, у Пирот на пијац, да га продаде ако мож'. Оној што продаде-продаде, узне некоју парицу, збере кво неје продала у крошњицу па си отиде код сина Мићу, брата ми, без нође остал у тријес' године. Оче да му даде малко оди пазарат, да помогне на њег' и децата. Брат ми почне да се љути, знаје дека она нема дома ни за брашно. Једва ју натера да си врне парете, да си купи за кућу нешто. Донесе му она и сув пипер и васуљ и лук и компири, кво одом довати и кво има. Даде на његовити и оној кво неје продала. А ја кад отидем при брата ми, он ми испрати некој динар за бабичкуту. Тека се они рашетују сас паре на а там' а на вам'.

Узне она парете и знаје оди куга су ал' ћути. Сас мокре очи ћути. Некол'ко пута сам ју видела да вика, ама текво викање само сам код њу затицала. Мокре вој очи, без и једьн глас и само је клела да си што пре умре, да си не гледа сина у колица како животује живот без нође.

Славиша и баба Роска

Са су је свалиле године. Остарела, нема снагу по пут да оди. Не мож' више у њиве, да сеца, да работи. 'Тела би она ама не може. Ослабела арне, болештине ју налегле. Одавно има како неје добро сас желудац, пије тија шампони, не једе ништа, докарала га на тријес ћила сас све кревет. Тьнка како травица. Ветар дува кроз њу, изветрела вој снага, само шупља коска. Црна марама на белу косу; модра-црна кошуљка; шарено јелече; широка, на фалте, црна тешка сукња сас црну престилку; оди вьлну црне чарапе и црни опьнци на нође – теква је била, мислим се, цел' живот. Све у црно, незацрнила се никада. И имала је једно црно капуче за зиму. Увек на нафталин и дуње мирисало, толко га чувала. Пусте паре, никако да се сврну у кућу. А требе се дом држи, да се једе, да се плати струја за две сијалице, порез на једну собу… мани, мани. Паре требају а нема се.

Гледам по комшилук, има једьн који цел' живот неје работу ванул у руће и цел живот пројде у ладовину поди баграњето на Врницу. Матичку је држал само када је копал глисте и коњештипи по ђубрето за пецање. Живот се наживе по Нишаву у рибе сас сркме и динамит а са добил социјалну помоћ. Море, ветар ти и државу и закон, а ми кви смо?! Па и ми смо човеци!

Решим се ја, надигнем се па у Пирот, у социјално. Од врата до врата, од шалтер до шалтер. Море, мислим се, неч ме врнете и зајебавате сас ваша каветија и оратења позад шалтери него че ми речете кво ми све требе да зберем за социјално. Рекоше ми они, разбра ји колко ји разбра а они ми и написаше по артије кво све требе. Ја се врну у село па право при маћу ми. 

- Де седни, да те опрајим на работу.

Тека и тека, това и това, тува и тува, па да збереш артијете и да се оправљаш за социјално. Тека и напраји, збра кво вој реко, предадомо там куде мен' рекоше. Мину се малко време, на маћу ми дојде решење из социјално за парете. 

Лькну ми. Стурила сам голем камик и од мен' и од брата ми. Неје лькнуло само на нас него и на маћу ми, че стури терет оди грбину. Нема више да се ћине по возови сас кобилку и крошњетија, па на пијац, па да ли че продаде ил' нече. Оно, несу големе паре, куде големе? Ал' за теквојате по кућу че има. Нече се маћа ми топрв' премењује за излог. Те кол'ко да плати за струју, да купи ориз, зејтин, сол, шићер, да плати воз ка' иде до доктура, те за тол'ко да има. 

Да ли ме је било срамота за тој што молим? Срамота ли што сам тражила од државу да ни помогне? За тој ли што че се рашчује по село да ми је маћа на социјалну помоћ поред живу черку и живог сина? Тека је, срамота ме је ал' ме срамота оди мене саму, неје оди друђи. За тој што несмо ни ја а ни брат ми могли на родитељи да помогнемо сас две руће него овака идемо да молимо како просци. Неје ми за правдање ама код мене се дом тек прајил, оди три сина само једно преживело, муж на терен по Босну и по два месеца не дооди. Све је на мен', све сама, све работа. Брат ми у тријес године остаде без нође. Некво се залепи на кичму, црно, големо. Од куде ли се па тој напраји? Тешко поче да оди, на једну ногу ћопа, искривил се, боли га. У Ниш га тека оперисаше да више никад на нође неје станул. 

Е па затој ме неје срамота, оди село, оди народ, оди комшије. Свакој си мукује и живује онака како умеје и како му је Бог записал. Неје ме срамота оди шалтери по општину, оди питување, молење. Њи требе да је срамота, државу требе да је срам што ни је до тува докарала, да ји молим. 

Него кво чу, оно тека си ни је записано.

…

Подјесени га туј годин порано, поче и студ. Маћа ми оди оној што вој даву, збрала паре за дрва. Дојде октобар, наближи се зима, па са мојег Стевана, тува у село оди онија што исекоше целу Белаву, купимо некол'ко метра дрва. У наредну суботу се збрамо при њу, исекомо ји, сцепимо ји па сас колица натерамо у подрумчето куде до скоро беше козата. Че пречукамо зимуту, че се огреје бабата, мислим се.

Поглеџујем маћу ми а на њу мило. Че цивне ама се не смеје. Срце вој игра оди милос ама не умеје да се насмеје. Збрала је седамдесе и четр'и године и тријес ћила сас све дрешљаци и турила цел живот на грбину па не умеје да се смеје. Целу кућу, мужа, дечишта, држала је на-руће. Гледала сина како без нође остањује па заборавила како се човеци смеју.

И оче да ни помогне. Оче. Трчи око нас, збира тресће, сува се за цепленће. Стеван ју ока да се мане оди тој, да се помери, че ју тресне некоја цепленка оди дрвникат, не мож ју дигнемо после. А она не знаје оди голему радос и милос кво да работи. Казујем вој да иде у ижу да закладе огањ, да свари рећију. Са че ми још малко, па че завршавамо, че улезнемо да се огрејемо. Она онаква мьлечка и савијена, само што не литну. Гледам ју, чини ми се све би напрајила само још при њу да седимо.

Веч се намали дьн, поче се стьвиња. Гледам, арне смо дрвникат намалили, че привршавамо работу за дьньс, јутре че буде за још малко. Отидомо у собу а маћа ми наклала шпорет, на астал турила грејану рећију, изнела ћисел пипер из зевник, зготвила месо у шерпу:

- Од куде ти мори месото? - питујем ју.

- Кво од куде ми, па ли ми њекња Данко закла козуту?

- Па када њекња, мори, кад је тој било за вашар! Куде си га до са чувала? – дзверим се – Немаш ни фрижидер ни замрзивач.

- При Деска, ли га пита и он ми рече да има место у његовијат замрзивач.

- Па закво си га до са чувала? – поче да окам – Њекња те затеко како сас сув леб топиш у соларче! За кво не једеш него си се напрајила како чума?

- Па за кво? Ели мож Мићу да доведу из град па детето да има. Те и ви сте са туј. Оно детето – показује сас руку на Стевана – цел дьн сече и цепи дрва. Де мори, девојче, не окај по мен толко.

Уздану. Јад ме што не једе. Јад ме што се пресавила од-две. Јад ме што окам по њу. Јад ме.

- Добро, добро. Де седни сас нас да једнемо па че си идемо. Требе на прашчината да давам.

- Нечу ја. Ја сам ручала док сам готвила, јеџте ви.

- Море ја јеџ ил' че ти га на главу расипем – подокну ју а знајем да само оче да има повише за нас.

О бре, маћо моја, мислим си до када че ме алиш и тетошеш. Ја унуче веч имам, на моју се главу иње наватало, еј одкада! А ти ме још гледаш као преди педесе године, јоште сам ти ја твоје девојче. Тека си ме и дьн-дьньс изока – Кам' те девојче!

Седе маћа ми сас нас и поче да узима. Стеван малко једну, малко пину па поче да тера клензу сас бабуту. А она се смеје па извива. Ја ју гледам па се питујем како не памтим када је дзадњи пут била оваква. Како да вој је последње једење и последње смејање у њенити век па да не остане дужна на овија живот.

Завршимо сас једење, помогну вој да зберемо оди астал па си појдомо на Врницу. Тьмьн заминумо меџу Јеременкови и Станчини, ма нема ни сто метра, ја се сети да сам си заборавила кожувчето при маћу ми. Стеван ми не даде да се вртам него он оде а ја остадо да га чекам.

Ма не мину се ни минут, те га иде, трчи:

- Де се врни, Роска падла.

Оооуууу! Оно ми само кроз главу нешто севну, неје ваљда, помисле си. Улезомо у собу а она назем. Замита сас леву руку, гребе сас нокти по патос. Дигомо ју на отоман, опра ју крв из уста и казујем ју да се малко смири. Ама она саде кркља и оче да ми нешто вреви. Држим ју за ручицу, трљам ју по образи, зачешљујем вој косицу сас прсти и она се малко како смири, затворила очи и дише. Кво да прајмо са, да окамо ли санитет, дзверимо се. Шлог ју ударил, нема туј лек, само време че каже. Поседемо, поседемо а маћа ми како да заспа. Смирила се, заклопила очи и дише. А мен' стра уватил. Голем стра. Груди ми се расцепују, не знам од кво, не умејем да се смирим. Не умејем да мислим оди стра.

Стеван рече да си идемо дом, прашчината да напојимо па че се после врнемо. Дојдомо на Врницу, загрејамо шпорет и док ја постоја при свињчетијета да једну, Стеван оде у Горњу-малу при маћу ми да види како је. Брзо се врну и само рече:

- Готова је.

- Еееееејјј, јаднице!!! Не умеја ти кажем ништа убаво. Маћа си ми, родила си ме! – излете ми.

Срам ли ме беше оди њу, да ли нема време, кво би, не знајем. Окам по њу а у душу се једем, само да неје болна, да мож' да поживи, да ју имам. Окам како на дете, очу да ме разбере. Не види ли да ме јад што је остарела, што се савила до зем', што се разболела? Што вој само једнуш не реко нешто умилно, да не умејем без њу, да ми требе, да ју волим? Несьм ју цукнула не памтим. За кво?! Че се посрамим ли преди њу ако тој уработим?

Тија дьн када ју сарањувамо, у малечкуту собу, на астал уз сандьк, милујем си ју по косицу и целивам вој чело. И молим Бога да ме она осети. Дрта сам за сльзе а ровнула би кол'ко могу. Тија дни сам се кутала оди сви и викала како мьнечко дете. 

Оно, тека си је. Не дава се на нас што смо се сирома родили да са срећу и радост остарејемо. Ама да некој умре задовољан, е теквог не познавам. Само ни льжу по књиђете да будемо добри, да будемо поштени и че има бољи живот. Мореее, како си се родило, тека че си умреш. Како да је у онеј социјалне паре турен дьн до када че живејеш.

мајци Роксанди – Роски Ранчић (1917-1991) из Станичења уместо надгробног споменика, од Милене Ранђеловић (1941-2002), ћерке њене, у истом гробу сахрањене

СЛАВИША РАНЂЕЛОВИЋ

Ако ви се арексало, прочитајте и прикаску Милена