Иако је Георги Машев био први наставник ликовног са високим уметничким образовањем у Цариброду, човек који је основао прво удружење уметника и највероватније организовао прву ликовну изложбу у граду, о њему се у Цариброду зна врло мало!
Описујући своје утиске по доласку у Цариброд 1915. године бугарски писац Константин Константинов у својим мемоарима “Пут кроз године” изражава изненађење и задовољство што је у Цариброду затекао Георгија Машева, наставника ликовног у локалној непотпуној гимназији.
 |
| Георги Машев (десно) у друштву Димче Дебељанова |
“Када сам стигао у Цариброд, на моје велико изненађење и радост, наишао сам тамо на Георгија Машева, наставника ликовног у тамошњој непотпуној гимназији. (Због вишемесечног одсуства из Софије нисам знао да и Машев већ неколико месеци ради у Цариброду као наставник). Он је и овде увек био елегантан, помало застрашујућег изгледа, али је заправо био само дрзак са својим несланим шалама, са којима као да се такмичио са локалним апотекарем, који би га увек надмашио…
У овом малом насељу – полуграду, полуселу – Машев је већ био стекао велики број пријатеља међу грађанима, а био је вољен и међу ученицима, који га и данас помињу са уважавањем и поштовањем. Он је за јесен спремао изложбу, а на молбу судије, кога сам ја заменио, насликао је портрет Пепа у судници. Затекао сам га као певца међу целим јатом учитељица, које су стално црвениле услед његових двосмислених опаски, и можда је због тога још више био тражен. Као такав, већ је био успео да се сукоби са својим надређеним – директором непотпуне гимназије, који је писао стихове. Машев је послао неке цитате из директорових стихова посвећених Балканским ратовима часопису „Бугарин“. Међу цитатима су били и стихови попут „Тихо су куршуми летели у бој“ и сви учитељи и учитељице су били упамтили те стихове… Друштво, у које сам одмах ушао, се на неки начин одушевљавало Машевим, који је већ био познат као карикатуриста у новинама…
Када је објављена општа мобилизација, свима у земљи је било јасно да то значи рат… Наше мало друштво се расуло: мушкарци су отишли у војску, учитељице – самарићанке по околним болницама. Машев, који више није радио у школи, отворио је почетком септембра са великим успехом изложбу у Софији, а касније отишао као уметник са коњичком дивизијом генерала Колева.”
Ко је заправио био Георги Машев?
Георги Машев је рођен 1. јануара 1887. године у бугарском граду Пазарџик, у породици Петка Машева. Године 1906. Машев завршава Прву мушку гимназију у Софији и уписује Уметничку школу код професора Петка Клисурова. Међутим, млади уметник улази у сукоб са професором због његовог конзервативног начина предавања, па две године касније бива избачен из ове школе. Машев не одустаје и одлази у Санкт Петербург, где уписује Уметничку академију, а годину дана касније одлази у Белгију, где студира на Бриселској уметничкој академији, у класи професора Едмонда Ришара. Враћа се у Софију и завршава Уметничку школу 1912. године, код професора Ивана Мрквичке. Стажира у Другој мушкој гимназији у Софији, а затим 1914. одлази у Цариброд, где предаје у Царибродској мешовитој гимназији. Машев у Цариброду остаје до јесени 1915. године, када се због рата враћа у Софију, где бива одређен за војног уметника у пратњи Коњичке дивизије. Његови ратни радови уврштени су у изложбу бугарских уметника у Берлину.
Након рата Георги Машев се враћа у родни Пазарџик. Године 1921. обољева од туберкулозе, али успева да победи болест и наставља интензивно да ради. Од 1923. до 1927. ради као уметник при Министарству просвете у Софији.
Значајан тренутак у његовој каријери представља одлука да 1930. године оде у Париз, где већ следеће године његови радови постају део најзначајније европске изложбе “Салона ликовне уметности”, а сам Машев бива примљен за члана Удружења француских уметника-хумориста (ово удружење по свом статуту може да има само 100 чланова, а нови члан се прима тек по смрти неког члана, сложенм процедуром).
Машев се враћа у Бугарску 1932, где остаје до краја живота. Умире у Софији 16. августа 1946.
Машев у Цариброду
Георги Машев долази 1914. године у Цариброд како би радио као наставник цртања (ликовног) у локалној непотпуној гимназији. До тог тренутка Машев је већ афирмисани карикатуриста који је сарађивао са више софијских листова у којима је објављивао карикатуре у којима је углавном критиковао политичке активности и режим бугарског кнеза Фердинанда.
Иако тек мала, погранична варош, Цариброд у то време више од четири деценије има школу, има гимназију, библиотеку, недељни лист, штампарију, објављену збирку песама, позориште, железничку станицу, војни оркестар који сваке недеље наступа у центру вароши…
Поменути Константинов о Цариброду тог времена пише:
“Погранични градић, са својом железничком станицом –капијом ка Западу– био је мали, али изузетно разноврстан и интересантан свет, поготову у другој половини године. Човек заиста не може да се ослободи, као што је говорио Доде, утицаја места у којима је провео део свог живота. И сада могу пред собом да видим скромни, прашњави градић, са његовом дугом, правом главном улицом коју пресеца железничка пруга, којом тутње конвенционални возови које смо посматрали са безкрајним усхићењем. Видим црвене касарне 25. драгоманског пука, изграђене на брду насупрот малог манастирчета изнад града, Јерму – тамну, тајновиту- која је између уздигнутих стена текла ка Погановском манастиру, бело камење на нашим и српским војничким постовима поред Сукова... Један хотел, полу-хан, неколико крупних трговаца, извозника жита, зграду Суда са дрвеним гредама, у чијој је Сали за заседања иза мојих леђа на зиду био осмехнути портрет Пепа, дрвени павиљон на сред града, где је у суботу поподне и недељу свирала војна музика. Још увек видим онај потпуно осиромашен народ, који је и кукуруз називао „жито“, она села расута по околини, која сам обилазио на коњу, у пратњи стражара, и која су се само називала села, а заправо је то било по неколико кућа, разбацаних ту и тамо, по околним голим брдима, удаљеним по два-три километара међусобно... Хаџијина радња на перону, са бочицама са ружиним уљем на прозорчићима, са натписом „Change“ –промена свих валута, безбројни славуји, који нису престајали да певају у току јунских ноћи у цветној башти на станици, оног необичног учитеља из Тракије, кога сам упознао у Поганову, где се настанио пре једно двадесетак година, где је направио невероватан пчелињак и чија је историја дословце подсећала на ону поетичну Мопасанову причу „Срећа“ – причу о заљубљенима који су побегли у Кориску...”
У оваквим околностима Георги Машев долази у Цариброд да својим ученицима пренесе оно што је научио у Софији, Бриселу, Петербургу, оно што је наулио од Ришара и Мрквичке.
Машев је 1915. разредни старешина одељењу IIб. Богдан Николов успео је да дође до списка ученика његовог одељења које је бројало чак 36 ученика:
1. Алексов Атанас
2. Алексов Нацко
3. Величков Борис
4. Русимов Георги
5. Денков Петар
6. Денков Константин
7. Иванов Генчо
8. Иванов Асен
9. Илиев Петар
10. Иванов Крум
11. Иванов Георги
12. Каменов Димитар
13. Кирков Никола
14. Кирков Георги
15. Колев Стеван
16. Костов Најден
17. Лазов Арсо
18. Леков Павел
19. Митов Асен
20. Митов Борис
21. Михајлов Иван
22. Милчев Георги
23. Младенов Асен
24. Најденов Лепоја
25. Наков Васил
26. Наков Славчо
27. Петров Асен
28. Петров Методи
29. Пецов Асен
30. Рангелов Димитар
31. Рангелов Иван
32. Стефанов Владимир
33. Стојанов Атанас
34. Тодоров Кирил
35. Младенов Ратко
36. Најденов Петар
 |
| Машев са својим одељењем, IIб, 1915.година |
Георги је доста активан и ван школске учионице, узимајући учешће у друштвеном животу града. У граду се ствара значајно језгро људи који доста поспешују културни живот града. Машев, као наставник гимназије, Константинов, као мировни судија, Тодор Наумов, као диригент војног оркестра само су неки од њих.
Машев оснива прво уметничко удружење у граду, а непосредно пред почетак рата и свој одлазак из града, организује и своју изложбу, што је уједно и прва изложба уметничких радова у Цариброду. Тек затим, након Цариброда, он организује и своју велику изложбу у Софији.
За непуне две године боравка у Цариброду Машев је био доста продуктиван, па је ту настало доста његових радова. Његова сестра Евгенија Машев сведочи да је у то време радио портрете, цртеже кредом, карикатуре. Вероватно је у Цариброду настала и његова чувена сатирична карикатура “Марс”, инспирисана Балканским ратовима, на којој уметник представља атлетску фигуру са великим стомаком, у који је прогутао све вредно што уништи, тј прогута један рат. Овај рад је рађен у пастелу, а након што је презентован на његовој изложби у Софији, откупио га је лично кнез Фердинанд.
На основу списка и података Националне уметничке галерије у Софији, Машев је за време свог боравка у Цариброду насликао следеће радове:
1. Портрет А. Машеве, црна креда
2. Портрет писца Јордана Јовкова
3. Димчо Дебељанов, портрет
4. Екстаза, пастел
5. Женска глава, пастел
6. Аутопортрет, масло
7. Портрет Петка Машева, уметниковог оца
8. Жена пере, масло
9. Жена простире веш, масло
10. Жена кува у кунињи, масло
11. Деца се играју у дворишту, масло
12. Момак носи воду, масло
 |
| Неки од радова Г. Машева |
У локалном листу “Нишава” се могу наћи огласи да су се слике Георгија Машева могле купити у локалној књижари, заједно са другим уметничким радовима.
Машев као карикатуриста
Већ сама поменута чињеница да је Машев примљен за члана Удружења француских уметника-хумориста које има само 100 чланова, говори о њему као карикатуристи. У време када стиже у Цариброд, он је већ стекао репутацију познатог цртача карикатура и сатиричара. За време школовања и боравка у иностранству, он црта карикатуре које шаље у Бугарску под псеудонимом “Черни”. Оне су објављиване у часописима “Барабан”, “Смех”, листовима “Балканска трибуна”, “Камбана” и другим.
По доласку у Цариброд, он и даље наставља сарадњу са овим листовима и црта карикатуре, а у самој вароши брзо постаје познат по својим шалама, доскочицама и двосмисленим реченицама. Његове сатира и карикатуре усмерене против локалне власти, па и самог Фердинанда доспевају до Министарства просвете, па зато у контролу и надзор његовог рада стиже главни надзорник Министарства, извесни Марков, који у прогимназији у Цариброду борави од 10-13.априла 1915.године, како би испитао наводе против бунтовног понашања наставника Георгија Машева. Исход овог случаја није ми познат.
***
Чињеница је да је име Георгија Машева непознаница у Цариброду, али је дуго година тако било и у самој Бугарској, па чак и у уметничким круговима. Константивов о томе каже:
“Увек када му поменем име, сетим се оне реченице једног француског писца – да се значај људи, али и народа, не мери њиховим сличностима, већ, напротив, њиховим међусобним разликама. У младој историји бугарске ликовне уметности Георги Машев се упадљиво издваја од других, неочекиван и свеобухватан… Данас, мали број људи зна за њега. Али ће се временом, ка овом усамљеном утичишту поред ког пролази пут бугарске ликовне уметности, вратити, убеђен сам, не мали број младих, као полазној тачки, установљеној од стране првог бугарског визионара живописа.”
Цариброд је познат као колевка многих (академских) сликара и уметника уопште. Надам се да ће овај текст барем мало помоћи да се чује и прича о човеку који је можда и посејао семе за сва будућа покољења уметника!
Марјан Милнов
Постови
0 коментара:
Постави коментар