Цариброд 1933.год. - репортажа листа Наш Исток

Да ли сте се некада запитали како је изгледао Цариброд у коме су рођени и одрастали наши родитењи или наше баке и деке? Колико тога се променило, а шта је остало исто? Иако кажу да слика вреди хиљаду речи, понекад речи боље дочарају нашу слику. Ево једне занимљиве репортаже о Цариброду објављене 29.априла 1933.године у листу НАШ ИСТОК (број 46, на стани 2)

Заглавље броја  коме је објављен текст

КОРЗО ПОД МЕСЕЧИНОМ / ВАРОШ СА 43 ПРАЗНИХ КАФАНА

Крајем априла – Кад би две девојке у главној улици Призрена, у сред бела дана, заиграле фокстрот, уз звукове циганских виолина, у вароши би се направио скандал: оне би биле оглашене за најнеморалније на кугли земљиној, умешала би се општинска власт, а више власти добиле би гомилу тужби због изазивања јавне саблазни И девојкама не би преостало ништа друго него да се у року од 24 часа селе из наше земље. Јер, такви су народни обичаји. Жена је створена да седи између четире зида, да изађе у варош у свечаној хаљини и да онда опет, до своје смрти седи између четири зида.
Ко хоће да се занима, има не периферији један хотел са келнерицама, а у центру вароши један хотел са тамбурашицама.

ВАРОШ СА 43 ПРАЗНЕ КАФАНЕ

У Цариброду има на против 43 кафанице, које празне зјапе по цео дан. Али од чуђења нисам могао довољно да се нагледам, кад сам видео две девојке, како у сред бела дана играју у главној улици фокстрот уз звукове једне гараве групе циганских оркестраната. А још сам се више зачудио кад то није изазвало јавну саблазан. Напротив, велики број шетача посматрао је са доброћудним и задовољним осмехом ову импровизовану игранку.
Једна дијаметрална разлика постоји између наше југо-западне и северо-источне границе. Нечег тужног и уморног романтичног има у тако егзотичној источњачким, узаним, али пустим улицама Призрена, Приштине, Пећи, Дебра и тако даље. Тек нека шарена марамица или црна фереџа, која се наслути овамо иза густих решетки живописних кућица, показују да тамо изумиру непознате чежње и чудне, усамљене страсти.

Објављена репортажа са фотографијом Цариброда у пролеће

КОРЗО ПОД МЕСЕЧИНОМ

Северо-источна граница, Цариброд, сасвим је друкчија, беле и жуте кућице, са врло црвеним крововима, весело поразбацане у сред густих шумарака, у загрљају питомих брежуљака, потсећају на неке светле пејсаже, без сенки и без облака, на оним рекламним сличицама за Нестле-ову чоколаду. А овај весели пејсаж као на сличицама имао је ваљда утицај и на развијање друштвеног менталитета и на цео живот у вароши. Кад се спусти вече, цео млади и стари, мушки и женски Цариброд изађе у шетњу на корзо. Корзо истовремено преставља једну царибродску улицу, негдашњи цариградски друм, око кога су се у шпалиру поређале живописне кућице, са безбројним дућанчићима, пиљарницама, дуванџиницама и кафанама. Цариброд има 2 800 становника, а сваки старешина породице, сем чиновника, има бар једну радњу у вароши.
Око корзоа и центра, као шарени прстен, описале су велики круг брижљиво и бело окречене чатрљице Јовишине, Велине и Черкеске мале.

Цариброд 30-их година прошлог века;

из породичног албума Крума Алексова Васића

Сви  се у Цариброду знају и сви много причају. У вече, када корзо под романтичним осветљењем месечине буде препун, као да је београдски, разговори се води с краја на крај улице и прелазе са групе, као да се сви шетачи играју бежичног телефона. А кад падне дубоки мрак и кад се поворке заљубљених парова разилазе кроз улице и шумарке, оно неколико чиновника играју таблића у по кафу и шприцер до неко доба у ноћи. Јер, у вароши нема сале за биоскоп, а још мање зграде за позориште, па макар и путујуће.

ЦАРИБРОД У РИМСКО ДОБА

Цариброд не живи од традиција. И ако датира још из римскога доба, данас о томе није сачувано ни трага, сем рушевина једног старог града више манастира Св Димитрија, за које већина Цариброђана и не знају да постоје.
У старо римско доба, кад је Цариброд почео да постоји, звао се Ско-рус. Као што данас кроз њега пролази главна оријентална пруга, онда је пролазио главни оријентални пут.
Одмах по доласку Турака на Балкан, Цариброд пада у турске руке и добија име Стамболуол. Данашње име Цариброд датира из познијег турског доба, а о самом постанку имена професор историје г. Обрадовић нашао је у народу два предања.
По једном предању, Мехмед Соколовић, обнавља пећку патријаршију, долазећи из Цариграда на састанак са Београдским пашом, прелазио је реку Гинску (данас Нишаву) и увек се одмарао на левој обали, где се данас налази варош, а где су онда била свега два турска хана. Исто тако и Султан је на том месту прелазио реку Гинску, и то место где су они прелазили (Брод) назвало се Царев Брод, одакле је и варош добила име.
По другом предањуједан турски изасланик, који је био шеф царске мезулане (управник поште), закупио је место где се прелазило на реци Гинској и наплаћивао возарину преко брода. Он се због тога сам назвао цар од брода те се по њему и варош прозвала Цариброд, јер је он био њен први становник. Оно прво предање има ипак већу историску вредност.
Цела ова прошлост Цариброда, сем најновијег, нема никакве везе са данашњим становништвом, јер су то све досељеници.
У турско доба становништво се могло поделити у три групе: 1. Досељеници Черкези (још и данас постоји Черкеска мала); 2. Досељеници из пиротске околине, такозвани Шопи (међу њима доста Мораво-Вардараца); 3. Староседеоци: свега неколико турских породица.
Данашње становништво Цариброда чине само досељеници пиротске околине, јер су се Черкези и староседеоци Турци одавна иселили.

приредио: Марјан Миланов