na srpskom, по български, на шопсћи

Прича о Златану Дудову

30.1.16.

Златан Дудов је рођен у Цариброду 30. јануара 1903. као прво дете Тодора Златанова и Миље Алексов у старој „корењашкој“ фамилији Дудини. Име је понео по деди. Рођен је у Строшеној чешми, тада па и сада сиромашнијем делу града, у породици у којој је радио само отац на депоу железничке станице. Ту је провео детињство и рано дечаштво, ту се играо поред „линијуту“, ту ишао у основну школу у „Камику“ и одатле 1917. заједно са родитељима прешао у Софију.


Колико су ондашњи Цариброд и Строшена чешма утицали на креативно опредељење Златана Дудова тешко је рећи, али је сигурно да се још у родном граду сусрео са позориштем, могао да види повремена гостовања кинемаскопа у Гациној кафани и упозна се са радовима сликара и локалног шерета Георгија Машева, слуша „изјаве“ војне музике капелника Тодора Наумова на Павлиончету или захваљујући градском читалишту прочита све оно што су могли и његови вршњаци у великим градовима. Такав Златан Дудов завршава Прву мушку гимназију у Софији и као ђак генерације 1922. креће у Берлин на студије архитектуре, не слутећи да је пошао на пут антифашизма, театра и ауторски ангажованог филма, који ће га у првом веку кинаматографије сврстати међу сто најзначајних редитеља, а његов филм „Куле вампе“ код нас превден као „Коме припада свет“ или „Празни стомаци“, довести на 19. место укупне светске продукције.

Дудов за време снимања филма Јачи од ноћи
Берлин двадестих прошлог века представља гротло у коме се у време највећег немачког економског суноврата мешају сваковрсне политичке, литерарне и културне идеје и естетски приступи. Иља Еренбург записује да се цео свет креће према Берлину, а Ерих Марија Ремарк каже да се једна генерација враћа у њега „опустошеног духа и развејаних нада“. То је двојство које Вајмарски Берлин носи. Но оно што је за Немца терет успомена, за Балканца представља изазов. О томе историчар филма Динко Туцаковић пише : „Пресудну улогу за уметничко формирање Дудова одиграће школовање у Берлину. Најпре студира архитектуру, али проналази себе тек у позоришту и филму. Његово балканско порекло (рођен у Цариброду) ослободиће визуелност његових филмова претераног германског ликовног наслеђа и даће му нову врсту отворености према уметности новог века – филму, коју препозанаје као своју сопстевну“. И заиста Дудова плени разногласје и непосредност Берлина. Он економску кризу види као шансу за уметност и напустивши студије архитектуре без гроша у џепу, почиње да ради сваки посао који му се понуди. Већ крајем 1923. има довољно уштеђевине да упише позоришну школу Емила Рајхера. То је време када се Дудов сусреће са Ејзеншатјновом „Оклопњачом Потемкин“ и бива потупуно задојен, како естетиком тако и политичким идејама „Октобра“ и сан о позоришту мења за сан о покретним сликама. 


Дудов је већ 1925. у студијима Бабелсберга, где сплетом срећних околности постаје асистент великом Фрицу Лангу који управо снима своје ремек-дело „Метрополис“. Затим се поново враћа студијама позоришта и филма, овога пута на Берлинском универзитету. Ту први пут ради са глумцима и изучава драматургију и како изгледа први пут почиње да пише кратке једночинке, које сам и поставља у уличним радничким театрима. Тако стиже и до дипломског. Његов ментор, професор Макс Херман, предалаже му да то буде Историја руског позоришта. Уз помоћ једне левичарске фондације Дудов путује у Москву. Ту, на извору упознаје совјетско ставаралаштво, које је у то време глобални замајац и авангарда светског филма, позоришта, књижевности и уметности уопште. У Москви Дудов преко песника Сергеја Тратјакова бива уведен у кругове групе „Леф“ где упознаје Мајаковског, Осипа Брика, Сергеја Ејзејншатајна и Дзига Вертова, кога од свих светских режисера највише цени. Запахнут идејама совјетске уметности Дудов се у Берлин враћа потпуно измењен, никада не одбранивши дипломски рад. Запада у креативну осаму, а његов пријатељ, композитор Хајнс Ајслер даје му надимак Степски вук, по истоменом роману Хермана Хесеа. Дудов очајнички тражи истомишљеника, али због материјалне изнудице бива принуђен да ради и у позоришту. Тако и упознаје Бертолда Брехта, када прихвата да ради у његовом тетару. Почетак њиховог сусрета Дудов описује као послован. „Но већ после неколико минута почели смо занимљив разговор и био сам запрепашћен како постајем следбеник његових идеја, како моје идеје дели и он и када сам после неколико сати излазио из његовог стана предложио ми је да радимо заједно, а ја сам имао утисак да је наша сарадња почела још док смо разговарали“, записао је Дудов. Тако су се нашли Брехт и Дудов, генерацијски блиски и готово идентичних погледа на позориште, литературу и филм. Тако је почела њихова сарадња и пријатељство које је трајало све до Брехтовљеве смрти 1956. 

Брехт је тај који Дудову омогућава да ради на филму преко своје продуцентске куће и познанстава са другим редитељима. Ређају се филмови са радничком тематиком, а у паузи између две „клапе“ Златан Дудов случајно проналази новински чланак о раднику који је остао без посла и који је, пре него што ће скочити у смрт, на рагастов свог прозора оставио ручни сат. То је сва имовина коју има, то је опорука, то је начин да његова породице после продаје часовника преживи, али и окосница сценарија за филм „Куле вампе“ или „Празни стомаци“. Криза у Немачкој је на врхунцу, а Дудов и Брехт заједно уобличавају сценарио за филм који је уређен у продуцентској кући „Прометеус“. Но већ на старту филм „Куле вампе“ се сучеља са цензуром, па је Дудов принуђен да избаци десетак минута. Премијера у Берлину 1932. је пун погодак, а још већи успех „Куле вампе“ доживљавају у Лондону, Њујорку, Паризу и Москви. Критике су одличне. То Дудову обезбеђује средстава за његов наредни филм „Мехурићи од сапунице“, који је Дудов сматрао својим најбољим делом. Почетак снимања коинцидира са доласком Хитлера на власт, па се ради такорећи у тајности у заклоњеним студијима на Милдерштрасе. До провале ипак долази, па Дудов, захваљујући помоћи милијардерке Кетрин Дејвис, са полумонтираним матријалом бежи у Париз. 

Сцене из филма Куле Вампе

У Паризу је у кругу старих пријатеља међу којима су Брехт и Ханс Ајснер. Помоћ немачкој емиграцији стиже са свих страна, па „Мехурићи“ бивају премонтирани. Дијалоге на француском пише Жак Превер, а музику Араман Бернар, који је до тада радио искључиво са Рене Клером. Париска премијера филма је пун тријумф, а критике још боље, често поредећи Дудовљев филм са Чаплиновим оставрењима. Поређење је разумљиво ако се зна да је радња помало бурлескна, јер се плете око господина Прибкеа, који оставши без посла почиње да продаје мехуриће од сапунице. Послу прилази крајње студиозно, па су му муштерије искључиво одрасли људи. Зачудо продаја му неко време иде одлично. Алузија на популизам је ту крајње очигледна, јер илузија престаје кад већина људи схвати да се махурићи после неког времена распадају. У Париском периоду Дудов 1937. поставља Брехтов комад „Оружја госпође Карар“ и ради на комаду „Страх и мизерија Трећег рајха“. Први је проглашен позоришним догађајем сезоне. Као и други немачки интелектуалци и Дудов се пред Хитлером 1940. склања у Швајцарску, где између осталог пише сценарио за никад реализовани филм „Рука која није хтела да поздравља“. О свом доживљају Другог великог рата Дудов је записао: „Град за градом пада, милиони људи нестају не само физички, него и духовно, а ја негде у Европи, коју потреса тешка драма пишем своје комедије, правећи се да ме то не дотиче. Но то је само моја одбрана. Свака туђа смрт је и моја, свака судбина је и моја“. После рата Златан Дудов се враћа у Берлин и Немачку, у њен источни део. Ту најпре ради на обнови УФА студија, постаје професор режије на Филмској академији, снима још шест играних фимова, постаје познат и признат, али никада није постигао уметничку густину и убојитост свог предратног опуса. Губи живот 1963. под чудним околностима, приликом снимања свог десетог или седмог послератног филма „Кристине“.


Специјал часописа Мост из 1998.године посвећен Дудову

Постоје поуздани подаци да се Дудов враћао у Цариброд, али не због филма, него због повезивања комунистичких, партијских канала. Покушај да биоскопу Петра Брезничког крајем тридесетих прошлог века прода један свој филм није успео, па у Цариброду никада јавно није приказано ниједно његово дело.
 
Родна кућа Златана Дудова у Строшену чешму

У мноштву надгробних споменика које Цариброд има, два су најинтересантнија. Први је Паметник над Царибродом, други је у далеком Берлину. На првом се оригинални напис давно избрисао, на другом пише: Златан Дудов ( Цариброд 1903 – Берлин 1963).

Надгробни споменик З. Дудова

И један и други имају мање више исту поруку. Рат и мржња су најгоре идеје које човечанство носи. Испод Паметника почивају кости српских и бугарских ратника погинулих у бесмисленом српско-бугарском рату. Испод оног у Берлину су земни остаци човека који се на свој начин против таквих бесмислица целог живота борио.

аутор текста: Слободан Алексић Ћоса
 

0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu