na srpskom, по български, на шопсћи

vaš baner

vaš baner

ЛЕГЕНДА О ЖЕЉУШИ (КАЛИНОВУ)

16.5.20.


Заједно су се ставили,
Ставили небо и земља
И се договорили:
При Бога че отидемо
Од Бога да измолимо,
Девојку кико Калину
Бог другу да не създава.
Бог им молбуту послушал,
Калину је Сълнце саздал.
Једна је само на света,
Калина мома убава.
За њу цъвти цвећето,
За њу поју птицете,
Птицете и човеците.

(Жељушка народна песма, приповедао А.Минин)


***

Ту, у близини белог друма ког су походиле царске свите, ту у подножју мале, валовите планине, ту, где се граница између две државе вековима немирно играла, попут воде двеју река које се спајају у једну, ту се, у пастирској породици, оцу Добрину родио син ког назва Калин.

Калин је стасао у вредног и наочитог момка ког су волели сви у селу. Убрзо беше изабран и за сеоског старешину. У неспокојним временима, негде средином XIV века, Калин је свим снагама покушавао да очува своје село од разарања и пљачкања. Са својим сељанима он направи хан, гостионицу поред пута, да причека и угости како ваља путнике намернике и царске свите на путу ка Виени или Цариграду. Са обе стране друма, око гостионице, засадили су брестове, да путницима праве хлад.

Благостање и добри односи владали су селом. Осим на своје село, Калин беше поносан и на своју унуку која понесе име по њему. Калина беше добре душе и памети на деду, а по лепоти јој није било равне. Ко је видео Калину, или имао ту срећу да са њом и прозбори коју реч, могао је мирне душе да хода светом, знајући да је видео лепоту какву само мајка природа може да дарује у тренуцима највеће инспирације! Али ни ти који су је видели нису могли да нађу праве речи да њену красоту, али и доброту некоме опишу. Убава Калина, како су је звали, беше бела попут млека, образа румених попут јесење јабуке. Имала је русу косу која се таласала и сијала, док су је миловали сунчеви зраци. Очи су јој биле крупне, црне као угаљ, а поглед попут дубоке воде из које није било лако извући се. Њена доброта је сијала и више од њене лепоте. Волела су је деца и старци, помагала је болеснима и немоћнима, миловала кучиће и овце, неговала цвеће и дрвеће...



Људи из самог села почеше да причају како су из села Калинових, из околних села причали су да долазе до Калиновог села, да су ишли до Калинових по савет, помоћ... и тако, мало по мало, село почеше да зову Калиново.

***

И пође једног јутра Калина по воду, на кладенац из ког је извирала вода бистра попут сузе и сливала се у поток (бару). Загребе воду, напуни котлове, ал' јој судба рече да застане, да душу мало одмори. И таман кад се ухвати за кобилицу, да је нарами, наиђе ка кладенцу коњаник. Калина застаде да га пропусти, да прође, све гледајући у земљу. Коњаник дође, ал не прође. Застаде крај кладенца, да напоји себе, да напоји коња. Крупне, црне очи погледаше младог коњаника и као да га оборише из седла. Он се поклони и рече:

-Много сам жедан, убава девојко. Молим те, дозволи ми да се напијем из твог котла!

-Пиј, јуначе, напиј се –рече Калина, заборавивши што јој је баба некада причала да судбина заувек повезује девојку са момком који први попије воде из њеног котла. Што је Калина заборавила, судбина није. Док му је придржавала котао, гутљај по гутљај, срце јој је треперило, лупало све јаче. Толико да руке почеше да јој се тресу.

-Ја сам Дамјан. Доћи ћу опет у ваш крај – рече младић, попе се на коња у једном скоку, као да је имао крила, и замаче у шуму.

-Дођи – прозбори Калина, једва чувши своје речи од лупања срца.

Тако је започела љубав између Калине и Дамјана. Љубав о којој су причали људи и векови.
Он је имао осамнаест, а она шеснаест лета. Низали су се дани и месеци. Њихова љубав је бивала све јача. Договорише и свадбу.

***

Прича се да су на њихову љубав и лепоту постале љубоморне богиње, виле и самодиве. Калина је људе заслепила лепотом, а самодиве љубомором. Изрекоше клетву и њој, и њеном селу, и народу...

Попут црних облака, над њиховом срећом надви се рат. Цар Шишман поче да окупља војску да изађе на мегдан Турцима. Једне јесени, Шишмановој војсци се придружи и Дамјан. Прича се да је коњаника било толко да су наишли пре зору, а друмом прошли кад је сунце већ било високо. Њихова уздигнута копља подсећала су на густу гору која се слива друмом.


Народна песма опевала је и овај догађај:

От когај се
Мила моја мајко ле
Зора зазорила,
От тогај се
Мила мајко ле
Војска завървила

Коњ до коња
Мила моја мајко ле
Јунак до јунака
Мила мајко ле
Копља като густа гора

Замину коњица, замину војска, замину нада за слободом... Како одоше, никад се не вратише! Поразише их Турци. Почеше векови под ропством.

***

Веровало се да војник који се не врати кући за три године, неће ни да се врати. А три године прођоше. Калина је чекала, често загледана у даљину. Чекала и чекајући почела да гасне, да вене. Четврте године зима беше хладна и љута. Ноћима би злослутно завијали час вукови, час ледени ветрови. Само од њиховог звука ледиле су се кости у телу. Од хладноће су пуцали и дрво и камен!

Једне од таквих ноћи, док су укућани спавали, Калина више није могла да издржи. Навуче своју одежду и по ноћи крену у планину! Крену у своју бесмртност, ногу пред ногу, без застајкивања. На путу јој нису пречили ни студови, ни гладне звери ноћи. Пред зору стиже до велике стене, при врху планине. Ту застаде. Одатле су се по лепом времену видели сви пропланци и брдашца која су се попут огрлице низала око њеног села. Одатле се по лепом времену видела река са којом су немилосрдно и неуморно протицали дани чекања и чежње. Одатле се по лепом времену видео бели друм, који је прво довео, а затим и одвео њеног Дамјана. У неповрат. Звезде су још увек бледо трепериле на замрзнутом небеском своду када се Калина наслонила на голу стену. Раширила је руке, као да жели да последњи пут загрли своје вољено село, које је тек почињало да се буди, не слутећи шта му доноси јутро!

Ту, наслоњену на стену, после неког времена пронашле су је дрвосече. Раширених руку. Отворених очију. Погледа, чинило се, упртог у даљину и друм који јој није вратио Дамјана. И тако замрзнута, биле је прелепа, убава као лутка, убава као „кукла“.

Од тада и сама планина понесе назив Кукла!

***

Калиново и околна села се завише у црно. Туговали су са Калином, сада тугују за њом. Легенда још каже да је дан након што је Калинино тело пронађено, сунце било огромно и црвено као крв. А затим је почело да се смањује, да се гаси, поцрнело је. На земљи је у сред дана настала ноћ. Кажу, наговештај несреће и зла!

И није се дуго чекало. Деветог дана од кад покопаше Калину, от туге срце препуче и Калину.

Неко време након тога, друмом наиђе турска војска. Кажу да су били бесни, да су тражили освету, да намире и напоје своје сабље. У селу затекоше старог Добрина и још неколико стараца који нису имали снаге да се попну до збега и сакрију у шуми. Њиховом крвљу напојили су своје мрске сабље.

Жал. Опет туга и жал. Калиново постаде жалосно село. Људи су жалили и туговали за вољеном Калином и њеним дедом, за свим осталим изгубљеним животима. Толико да су у говору причали „Ја сам из жалног села“, „Треба да свратимо у жално село“... Жалили су, али и желели да обнове село, желели да сачувају сећање на Калина и Калину. Село жала и село жеље временом поста Жалуша, односно Жељуша!

Село које због љубави и поштовања назваше Калиново. Село које због туге и поштовања назваше Жељуша.

***

Упоређујући леденгу и историјске чињенице, можемо закључити да село добија назив Калиново стотинак година пре турског ропства, дакле негде у периоду 1330-1350. То име носило је неких 30-40 година по почетку ропства, што значи да назив Жељуша датира негде из периода 1460-1470. године. У то време село је било у брдима, изнад Бару, даље од реке и пута. На подручју Жељуше су пронађени остаци зидина из Римског доба, па се претпоставља да је још тада ту постојало насеље.

Поменути хан, односно ханови (анови) су заиста постојали поред пута, и то на месту где је данас центар села. Старији људи и данас кажу "на Ановете". Око ханова су постојали и столетни брестови, које су пре тридесетак година најстарији становници села памтили. Прича се и да су на тим брестовима многи мештани били обешени од стране Турака. 

Нема историјских доказа да су Калин и Калина заиста постојали. Историја их није забележила. Али народно приповедање јесте. Легенда јесте. А у свакој легенди има истине. Поготову у оној које је преживела шест векова!

Легенде се преносе с колена на колено, са генерације на генерацију. Неке избледе и заборав их неповратно прогута. Друге, на срећу, преживе. Бежећи од заборава, често се приликом приповедања преточе у неколико верзија и варијанти, али срж остане увек иста.

Ја сам чуо неколико краћих или опширнијих варијанти ове приче. Овде сам се понајвише водио одломцима из необјављног рукописа Асена Минева „Калиново-Жељуша, легенде и истине“, који су објављени у три наставка у листу „Братство“ 1994. године. Себи сам дао и мало песничке слободе, да легенду другачије упакујем, да јој дам једно ново рухо.

До поменутог рукописа за сада нисам успео да дођем. За сада остаје велика жеља да се тај рукопис пронађе и објави. За све нас који имамо везу са Жељушом биће велики губитак и жал ако до тога не дође.

Жеља и Жал.


пише: Марјан Миланов



0 коментара:

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu