29. новембар: Сећање једног пионира!

Сечам се, ко јучера да беше!

Пош`л сам сабале у школу, раскопчан! Оно студ, дувка ветар, ама ја се неподавам. Идем све с големи кораци, не обрчам главу, гледам напред, с подигнут нос, ама с очи све време снимам лево-десно, да видим кој ме види, кој ме гледа.

На пола пут до школуту, закопча средњата дугметија, арне се смрзо. Ама ко видо да ми иде некој у сусрет, одма се разкопча пај – да ми се види кошуљата. Она бела, испеглана, л`шти се. Малко ми големшка, ама нема везе, и ја сам са голем. Четврти разред, значи најголем!

Заборави да ви кажем, дан`ска је 29. новембар. Голем празник је. Пош`л сам на приредбу у школу. Че примамо нови пионири. Не памтим баш ка ми станумо пионири, кроз маглу се сечам да ми некој четвртак врзује црвену мараму на шију, да си турам плаву капицу и трчим да најдем огледало да се видим. А тија големите, четвртаците, они ни се смеју, па се праве важни. А ја си мислим, ка ли че ми станемо најголеми пионири, тека да будемо важни. А оно те, мину време, станумо.

И са, студ-не студ, знаје се кво је пионир, па још у четврти разред. Никво закапчање! Да ми се види и кошуљата и марамата. И капата ми је на главуту. Не ми варди ушите, стануле су ми црвене ко марамата, ама нема везе, још малко и сам стигал.

У школуту много народ, сви дошли нас да виде. Добро, покре нас и прваците и другата деца. Ама ли смо ми са у четврти клас, ми че врзујемо мараме на тија малите и они ни мора слушају. Тека каже учитељица. Че има и друђи госје, из месну заједницу, из некве организације, општину… Убаво смо научили рециталат и песмицете. Вежбали смо свак д`н.

Е ђу учитељица ми ћимка, време је да се наредимо. Не могу више да ви пишем, че почиње представа, сабрал се народ.

   Прво Хеј, Словени…

пише: Марјан Миланов

објављено на порталу ФАР, 29. 11.2016.