Т`нћи и Дебели

Това је успомена на једно време ка је Цариброд имал смисал за колективност, заједништво, солидарнос и ка су се Цариброџање много повече обичали него са. Повече су обичали и Цариброд него што га са обичају. Това је време на карневали, кермеси и зајдедничћи уранци за 1. мај. 

Ипак, нешто што га ја и у това време најодличувало била је утакмицата т`нћи и дебели. Ка је уведен тија адет не могу да знам, ама се сечам ка Пашата бранеше с`с престилку( да му не улезне кр`з нође) на старото игралиште за т`нћите и ко старога човека ка беше вечим селектор на екипуту си и ка даваше изјаве на Моњу, преко разглас на с`гашњото игралиште, које је у Моњину интерпретацију било Parc des Princes односно Парк принчева. Тешко ми је да ви објасним ква је това народна веселба била. Много године су се минуле и малко човеци може да замисле у чаршијуту барем иљадо припити и весели човека који се шале, кане се на по пијање, муају си цајпере, смеју се и с нетрпеније чекају ка че почне сеират, готови само за зезење и без примсал на злобу а камо ли случајно бој. Обикновено од к`м Ћерћеску малу прв се зададе Пашата на магаре заћитено с мушљак и врзану окол вратат шамију зејтинлијћу. Он седи ко прав паша и држи стовну с рећију, облечен у прописан дрес и три четвртне панаталоне с адидас копачће на нођете. Окол њега т`лпа деца, која се усћискују од смејање. Он ока. - Јелате бе , јелате, магарето не апе и не рита. Опитајте од светнуту водицу из стовнуту, малер да раскарамо. 

Со(л) Царибода: Mомчило Андрејевић Моња

Полако одлазе они због којих волим Цариброд. Нема многих који су га учинили низбрисовом успоменом, формирали мој каракатер, чијим сам се досеткама смејао, порукама повиновао... друштву радовао. Нема оних који су ме дочекивали искрено, поштовали, ваљда заслужено, од мене тражили само моје присуство и ништа више и који су моју реч више ценили више него ја сам.

Неки су отишли стари и по вољи природе, други пак млади и изненада и ваљда по вољи Божјој. Са њима нестаје Царибод, кога сам познавао. Заједничко свима њима је да се нису одликовали положајем, иметком или каријером, него племенитошћу, оригиналношћу и моралом. Усуђујем се да их назовем добротом града. Због њих ми живот никада није био бљутав и безукасан. Они су со(л) Царибода. Захвуљујем се што су постојали и макар једно време били са мном, а редови који следе су о њима али исто толико и о нама. 

Нака прво зрнце те соли, тог зачина живота буде Момчило Андрејевић – Моња.

Моња

И дан дужи од вековиште! То је Mоњина реченица, која ме прогања и данас. Њоме ме је упозораво на још увек невраћену књигу Чингиза Ајтматова „И дан дужи од године“. Изговарао ју је не много гласно, али обично у чаршији и у присуству других и није увек пријала.

Зато се радије сећем првог Проћислог лета, Моње и Бата Блашка, који наднесени над „рукатком с ћисало млеко“ хорски вичу.... Проћисло! Проћисло!.. и тиме отварају приредбу, која је годинама обележавала културни живот Цариброда, бавила се важним збивањима у њему, али је кроз смех увек имала критичан однос према њима.

Из једне од многих позоришних представа

Памтим и друго и треће, или већ не знам које по реду Проћисло лето и у њему Моњу у мртвачком сандуку, у истинској погребној процесији и како га носи неколико статиста и како Моња изненада устаје и виче: „Стурај бе, стурај! Нечу да ме погребу док се не асфалтира путат до гробиштата“. Тиме је рекао „ локалним бумбарима“ оно што бројеви и бројеви „Братства“ о градским питањима нису смели да напишу.