Momčila znam od prvih školskih dana. Istog dana su nas upisali u školu. Njega doveo otac, a mene majka. Držimo se, tako, za ruku roditelja i gledamo jedan u drugog. I , od tog dana, postanemo nerazdvojni drugovi i dobri prijatelji. Prolazilo vreme. Mi odrasli, zamomčili se, jurimo devojke, pravimo kojekekve gluposti, planove.
Tog leta 75´ dogovaramo se nas dvojica da zajedno idemo na more. Makarska rivijera. Podgora. Hoće, moj drug Momčilo, da to bude u julu. Ja mu kažem da za to nema šanse. U julu ja svake godine idem u selo, u Petrlaš. On kaže:“ Pa šta? Preskoči ovaj put.“ Ma ne dolazi u obzir, kažem ja. Ja jedva čekam juli.
Tada se u selu praznuje 4.juli – Dan borca u Jugoslaviji. (Takvo vreme bilo, praznovali se državni praznici, kao da su crkveni.) Peku se jagnjići, kuvaju janije, mesi hleb, pravi banica, zeljanik, tikvenik, iznosi sir, toči rakija i hladi pivo. Ali nije naročita posebnost, to što se jede i pije, već to što tada bude puno ljudi i svi su razdragani. Iz svih krajeva Jugoslavije i sveta tog dana se sjati narod. Svaki domaćin ima goste. Svi svečano obučeni. Obrijani. Bake zabradile nove šamije. Kad zahladi, izađu „na sred selo“. A tamo svira muzika. Najčešće smilovčanje. Trubači. Kolo jedan započne, drugi završi. Digla se prašina. Deca trče, igraju se, galame. Ide cika i vriska. A u domu, u velikoj sali, „ozbiljna predstava“ – filmska projekcija. Dođe kinooperator iz „Caribroda“ i namesti aparaturu, razapne platno i eto ti bioskopa. Najčešće bude neki ratni film. Npr. „Kozara“ ili „Neretva“. Osobenost ovog bioskopa je što si od kuće morao da poneseš stoličicu na kojoj ćeš sedeti dok gledaš film!
Tog dana se i mi mladi skupljamo. A baš smo dobro i složno društvo bili! Najviše je dolazilo iz Bora. Pa onda mi iz drugih gradova. Dočekivali su nas „domaći“ omladinci: Mitko, Ratko, Stevča... Otpraznujemo „Dan ustanka“, pa onda započnemo jednomesečno „praznovanje“ rada i drugarstva. Jer svako od nas je došao kod rođaka. Babe i dede, stričeva i stina, tetaka... Tim ljudima je trebala pomoć u radu i mi smo im je pružali. A kad se dan završi onda dođe vreme za naše druženje. Okupljamo se u zadružnom domu. Mi u maloj sali, a pred Petkovom prodavnicom domaćini. Piju pivo i brinu svakodnevne brige. Tamo gde smo mi, žamor i smeh. Priča se i prepričava protekli dan. Prave planovi za sutra. Mitko obezbedio gramofon i ploče. Bijelo dugme, Tom Džons, Leo Martin, Demis Rusos... Započinje igranka. Pogasese se svetla. Plešemo.
„Hoćeš to da propustim?“, pitam ja mog druga Momčila, a on kaže:„Taman posla! Nego, idem i ja s tobom. Da i meni bude lepo.“ I tako, počeo juli, drugi je bio, kad smo krenuli i mi. Putovali smo vozom. Neki noćni polazak. Ujutru stigli u Dimitrovgrad, a moj drug u čudu. Ko da je došao u drugu zemlju, na drugu planetu. Sluša ljude kako govore i ništa ne razume. Polako, kažem ja, razumećeš.
Išli su tih dana autobusi prema zabrđu, pa ti mi uđemo u neki koji nas odveze do Radejne, a onda, zna se, peške. Njemu se odužilo pešačenje. Sve zapitkuje još koliko, pa još koliko. Ama, govorim, još malo. Iza ove krivine, iza one. Lažem ga ko neko dete. Dok ti stvarno iza jedne krivine se ne ukaza selo. Posle je bilo lakše. Vidi se cilj.
Kad smo ušli u selo, ja odlučim da ga ne vodim kroz "sredselo", nego odmah skrenemo levo, pored Dinčini i Kuljini ( tu mu pokažem kuću „ na stari-tatka Milu“ i kuću gde se tata rodio), pa pored Pšljini i Boškovi izađemo do crkve, a onda ćemo putem pored crkve, sa gornje strane da stignemo do kuće deda Mire.
Kad tamo, ispred crkve, pase jedno konjče. Dedino konjče. Pavle. Tako ga deda zvao. Vezao ga deda lancem za neki kolac i on pase. Ja se obradujem ko da sam rod rođeni video. Priđem mu, potapšem ga po vratu, i odmah hoći da jašem. Malo da se pred Momčilom pravim važan, a više iz želje. Nema veze što nema sedla, što nema uzde. Od lanca kojim je vezan napravim mu „preznosnik“, uskočim na gola leđa i odjezdim prema Pešćini, pa se vratim, pa odem prema Popovi, poteram galopom. Vratim se. Momčilo, drug moj, kaže: “Jebote, pa ti ko kauboj!“. Moja veština ga impresionirala. Hoćeš ti da probaš, pitam ga, a on, mučenik, živog konja video samo u zološkom vrtu. Ali, šta će, video pred sobom malo konjče, možda se plašio da ću ja da ga zezam ako odbije, i prihvati. Objasnim ja njemu šta da radi - komanduješ ovim lancem,kad povučeš levo, on će levo, kad vučeš desno, on će tamo. Kad zajašeš, onda čvrsto stegneš nogama da ne bi pao. Ništa od toga moj drug nije uradio. Onaj lanac drži tek da mu bude u rukama, a na Pavla seo kao na stolicu. Osetio to konj, „protresao“ se malo i eto Momčila u travi. On u travi, a Pavle galopom pravo na Badžinu. Pored groblja, pa uzbrdo! Ja za njim. Zastane on ponegde, pase, ja mu priđem i taman da uhvatim lanac, a on opet pobegne. Nekoliko puta me tako zavitlavao. Ne bih ga ni uhvatio da mu se lanac nije zakačio za neki „botur“. Ja baldisao. Ko se nije peo na Badžinu, onda nema pojma koliko je to strmo brdo. I posle, zakačim opet Pavla za kolac, da pase, a mi odemo kući.
Kasnije, te večeri, upoznam Momčila sa društvom i svi ga odmah prihvate, jer mi smo gostoljubivi i dobrodušni ljudi, otvorena srca. Dopadne se on, onako kršan i visok, i devojkama. Moda tog vremena je bila takva da si morao imati dugu kosu, tesne košulje, farmerke „zvoncare“, tesne oko dupeta, a dole zvono što veće. Cipele su bile „brukserice“ sa visokom petom. Oblačili smo se po modi.
Sledeće dane i nedelje provodili smo uobičajeno za selo. U julu mesecu je vreme košenja trave i svi su time okupirani. „Košenje, plastenje i prekaruvanje seno“. To se radilo. Mene je deda od malena učio kako se kosi, tako da sam ja to dosta dobro radio. A i voleo sam taj posao, iako nije bilo lako raditi ga. Probao i dobri moj Momčilo da kosi, ali mu tu njegova snaga ništa nije pomagala. Nije imao veštinu, pa je i batalio taj posao. Njega smo zadužili da čuva hladovinu „podi krušutu“. Ali, kad se prevozilo seno, njegova snaga je bila od pomoći.
Jedne večeri, dok smo sedeli u domu, Mitko predloži da sutra idemo u pećinu. „Očete li“ pita on „ da vas jutre odvedem u peštaratu?“. Pristanemo mi „iz cuga“. Ja kad sam imao 12-tak godina ulazio u nju prvi put. Tada su „ekspediciju“ sačinjavali stariji momci: Prvan Andonov, Đoka Marinkov, Tocko Borejn, i još neki kojih se ne sećam, a među mlađima bili Ivan Janjćin, Đergo Brdanov i ja, kao najmlađi. Opremili se oni kako treba, poneli i konopce da se spuštaju gde treba. Sećam se da su u pećinu uneli naramak sena koje su, kad smo stigli u najveću prostoriju, zapalili na nekom mestu koje je izgledalo kao dimnjak. A jedan od njih je ostao napolju, u Dančulicu, da gleda da li će negde taj dim da izađe. Nigde nije izašao, a ovaj što gledao je kašljao celim putem dok je ulazio jer je dim izlazio istim putem kojim je on dolazio. Ta mi je avantura ostala duboko urezana u sećanju i hteo sam opet da je doživim i podelim sa prijateljem.
Osvane sutra. Kažem ja dedi, mi danas nigde ne idemo sa tobom. Idemo danas u pećinu. Njemu nije pravo, kaže babi: “Pobujali. Če se zavlače po dupćete!“. Odu oni svojim poslom, a mi ostanemo da čekamo Mitka. Prođe 11, prođe 12, prođe 3 popodne. Nema Mitka. Ne liči to na njega, ali nema ga. Opravdavam ja njega, te iskrsao mu neki posao, te nešto ga sprečilo, te morao da ode negde, ali i meni krivo. Ceo dan sedimo po kamenju ispred naše kapije i gledamo. Dedina kuća je odmah iznad doma. Ko god da je prošao sredselom mi smo ga videli.
Dođe i veče i mi , onako razočarani, odemo do doma. Posle nekog vremena, eto ti ide i Mitko. Nosi fenjer i baterijsku lampu. Dođe pravo do nas i kaže : „Čidemo li?“. Gde da idemo, pitam ja. Vidiš li koliko je sati, mrak pao. Gde si ti ceo dan. „Ama“ kaže on “ja sam cel d´n imal rabotu. A tova što je mrak, nema veze, jer ka uleznemo u pećinutu tamo je tvnica, bilo da je nadvora d´n ili noč!“. Šte reći na takvu izjavu? Čovek je sto posto u pravu. Vratim se kući po baterijske lampe i krenemo put Ponora. Ima do tamo jedno pola sata hoda ili malo više.
Ne znam kako je sad, ali tada je ulaz u pećinu bio zatvoren metalnim vratima, a nekoh pola metra iznad vrata je bila metalna rešetka, da bi mogao da struji vazduh u pećini. Te rešetke tada nije bilo. Ko je sklonio – ne zna se. I kroz taj otvor smo mi ušli. Provlačili se kroz prolaz. Išli gore i dole. Negde čučeći, negde uspravno, a negde i puzeći. Sve dok u jednom trenutku nismo stigli do te prve velike prostorije. Dalje nismo ni išli. Već je u njoj pogled impresivan. Pećinski ukrasi vise s tavanice, dižu se s poda. Formiraju razno-razne oblike i forme. Ako pustiš mašti na volju, možeš svašta da prepoznaš. Probavili smo tu neko vreme, pa onda nazad. Istim putem, gore-dole, dok ne izađosmo. Kući smo stigli u gluvo doba noći, prljavi i kaljavi (jer u pećini stalno nešto kaplje i curka), ali zadovoljni i puni utisaka.
Nekoliko dana kasnije krenemo u novu „avanturu“. Već sam ja mom drugu ispričao da se sredinom jula, svake godine, dešava „srešta“. Da tog dana Jugoslavija i Bugarska, na 12 sati, otvore granice i dozvole svojim građanima da slobodno prelaze iz jedne u drugu zemlju. Par km tamo, par km ovamo. Da je to vreme za viđenje rođaka koje granica razdvaja, za trgovinu, za „biru“ i „skaru“, za zezanje s bugarkama i tsl. Takođe, objasnim ja njemu, da se to ne dešava u gradu, već u selu Donji Krivodol, do kojeg da bi stigao treba da pređeš Vidlič planinu, nakih 25km u jednom pravcu. Hoćeš da idemo, pitam ja. „Hoću“ kaže Momčilo,“ gde vi tu i ja!“.
I tako, kad je došao taj dan, iz sela krenemo u ponoć. Jer treba pešačiti do Radejne, pa onda asfaltom do Prtopopinci, pa onda između Smilovaci i Mojinci, početi uspon na Vidlič. Put najbolje poznaju Mitko, Ratko, Stevča, pa oni i vode. Počelo je da sviće kada smo bili u podnožju planine. Taman kad treba, jer smo do tada hodali putem, a sada je trebalo ići po planinskim stazama. Tu u podnožju naša grupa se uvećala jer smo se susreli sa ljudima koji su iz drugih sela krenuli na isti put gde i mi. Na vrh Vidliča popeli smo se u isto vreme kad je i sunce izašlo. Kakav pogled! Malo smo odmorili i krenuli u spust. Nimalo lak zadatak. Dok je uspon bio kao da ideš stepenicma, penjući se s kamena na kamen, dotle je spust bio posebno težak. Trebalo je sići niz jednu strmu kosinu, gde je niska trava bila nakvašena rosom i klizava. Ako se oklizneš i padneš, ima da se kotrljaš do podnožja. U podnožju selo Vlkovija. Kako siđeš, česma. Ukusniju vodu nisam pio! Hladna, čista, pitka, osvežavajuća.
Odatle je trebalo preći još nekoliko kilometara i konačno stigosmo do tog prostora gde se cela priča dešava. Posedali smo ko je gde našao mesto po onoj livadi i gledamo šta se dešava. Na našoj strani izgrađeni štandovi, puni svakojake robe. A na sred poljane ukopan autobus. „Čemu služi taj autobus?“ pita dobri moj drug, „Zašto je ukopan?“. Čekaj i videćeš kažemo mu mi.
A sa one strane granice, bugari zauzeli poziciju kao pred start trke. Pošto još nije šest sati, čekaju da se sklone graničari. Tačno u šest krenula je trka. I svi pravo na autobus, jer je u njemu bila menjačnica za novac. Da nije bio ukopan prevrnuli bi ga.
Kad se malo razišla gužva i kad smo se i mi odmorili, kreneo da „cirkulišemo“. Ovi što su poneli robu da trguju, brzo su našli kupce. Prodavali su, za dobre pare, farmerke, gramofonske ploče, žvake (dfke), a posebno su se dobro prodavali časopisi sa sexi sadržajem, tada popularni START i ČIK. To je planulo očas posla. Posle toga na dobar doručak. Ćevapi i pivo. Upoznavanje sa bugarkama. Razmenjujemo adrese. „Ka dojdeš u Blgarija obavezno da me posetiš“. A gde živiš? U Godeč. Aha,kako da ne, ima obavezno da te posetim! To mesto negde bogu iza nogu.
Mlatimo se mi tako do podneva. Šest sati tamo-vamo. Na ono noćno pešačenje dodamo još i ovo, dnevno. Umorni, što se kaže, ljudski. Ali treba sad isti put preći nazad. Mom drugu i meni to se nije dalo. Njemu se pokidala cipela, pa smo se vratili autobusom, koji je išao preko Pirota za Dimitrovgrad, a tamo smo stigli na bus koji je išao u selo. Da,da. U selo je išao autobus nedeljom. Valjda i petkom. Koliko smo sati pešačili, još više smo spavali.
Nedugo zatim, nas dvojica smo se zaputili na more i lepo se i tamo proveli. Ali to je za neku drugu priču.
Mog druga Momčila odavno već nema. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći. Ovu priču posvećujem njemu i uspomeni na jednu mladost i na jedno leto.
Napisao Slobodan Kirov
u Beogradu, 1 i 2. 08. 2017. god.
Постови
0 коментара:
Постави коментар