Први сакупљачи народних умотворина у царибродском крају

Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, колико је познато, били су Цано Сталијски и К.В. Друмев. Они су још 90-их година 19. века у „Зборнику народних умотворина, науке и књижевности“ (Сборникъ за Народни Умотворения, Наука и Книжнина) објавили већи број народних песама, прича, басни, пословица, загонетки, клетви, благослова и народних речи из Царибродског и Пиротског краја.

Цано Сталијски је марта 1885., децембра 1890. и јануара 1891. године посетио село Жељушу и село Власи и том приликом је записао у селу Власи пет лазарских народних песама и једну љубавну песму од Стојанке Гогове, три религиозне песме од Пенке Гогове и Радке Велкове; У Жељуши је записао пет љубавних песама од Агне Игове, и по једну од Крсте Игова, Кошуте Јанкове, Кате Банове и Малине Петкове. Од Крсте Игова је објавио још пет песама, као и једну љубавну од Ненке Станкове. Из ова два села, као и из Криводола је објавио велики број народних речи, као материјал за бугарски речник 1891. године, четрдесет народних веровања и предања и двадесет шест пословица из Жељуше.

Други сакупљач народних умотворина у овим крајевима је био К.В. Друмев, о чијем се животу, као и животу Сталијског, врло мало зна. Друмев је вероватно преминуо 1896., јер већ од наредне године поред његовог имена стоји крст. Он је објавио неколико љубавних и шест жетварских песама, две религиозне и шеснаест љубавних песама, већи број клетви и благослова и двадесет пет „седенћарских“ песама из околине Цариброда, које су објављене постхумно 1897. године. Језик у овим песмама је народни, шопски. 

Очигледно је да је фолклорна традиција овог краја била јако богата и разноврсна, те да је овим сачуван само њен део, али су њихови записи свакако веома вредни за народно и културно наслеђе Царибродског краја. Свакако, најбогатији фонд народних умотворина чине народне песме. Изучавајући ове народне умотворине, Илија Николић, асистент САНУ је закључио да је општи мотив или карактеристика ове богате и разноврсне поезије - љубав, љубав обичног човека, на тренутке страствена и јака, на тренутке нежна и блага, љубав у свим њеним облицима. То је љубав мајке према детету, брата према сестри, љубав између момка и девојке, интимна и тужна, обуздана и спутана патријахалним нормама, а ипак довољно снажна и сналажљива да превазиђе све препреке и засија пуним сјајем. Та љубав се манифестовала свуда: у шуми, у пољу, у време окопавања, жетве, косидбе...  

У народним песмама из Царибродског краја физичка лепота девојке и момка је идилично-пасторална: момак тугује за девојком са дугом  косом, црним очима и црвеним образима, бисерним зубима, нежним рукама, лаганог корака, као да ветар пири кад она хода, као да месец греје кад она седи; девојка тугује за момком који није хајдук који дању спава а ноћу хајдукује, и који није пастир који летује у Влашком, а зимује у Банском, већ она воли момка који је царски витез, коме су ноге у узенгијама љутог коња, а пушка му је на рамену, а кад јаше, глава му је високо уздигнута.

Аутентичности ради, материјал из Зборника који преносим овде није прекуцаван, већ је у оригиналном облику, како је објављиван, а садржи слова и гласове којих више нема у савременом правопису. (Уколико вам текст буде ситан и нечитљив, кликните на њега и он ће се отворити у другом прозору, увећан.)

У Зборнику из 1891.године, Књига VI, Цано Сталијски преноси пет лазарица записаних у селу Власи од Стојанке Гогове.

У истој Књизи Сталијски објављује четрдесет Тумачења природних појава, народних веровања и клетви забележених у Жељуши.

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Друмев објављује пет басни

Народне обичајне песме такође нису биле стране на овим просторима. Оне су се певале од раног пролећа, до касне јесени, за Коледу, Ђурђевдан, Свету Тројицу, Петровдан,... Било је и песама посвећених свецима и празницима, као што је био Свети Никола, Свети Петар, Света Недеља. 

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Сталијски објављује пет таквих релогиозних песама.

Слушао од Ратка Велкова, с. Власи

Друмев такође објављује две религиозне песама у Зборнику из 1894., Књига XI

 

наставиће се...

Приредио: Марјан Миланов

Прикаска: Стојко шумар на дисциплинску!

Малери свакакви има, ал' Стојко шумар је најголем! Ене га, јадан, на суспензију.  А и голем доказ иму оди Стојка. Правницана из Шумску га не испушта из руће. Доказат!  А суспендован је само што, завалија,   неје убаво знал да рукује сас новиви телевони.  Кво че човек, прегазило га време и прогрес...  Него, че почнемо оди почетак сас њиговуту суспензију:

Јесен'с, упекло Михољско сл'нце, Стојко сам гази по шумак да види неје ли га нећи украл. Да му неје подвалил сас шибу. Че га директор протурчи ако му се нећи лопов уселил сас „џемса“ у браниште. Гази, јадан, оставил моторче на сред село, у гумене чижме кроз шибу, ал' све некако шири нође. Опрудил се. Па голем рејон има, гоџа одење. Ч'с, по ч'с, па застане, врцне се да види да га нећи не гледа, па се бркне и чеша се доле. Доле... меџу нође. Кад одједанпут напипа некво б'ш на ћесете... б'ш до корен'т... Ма неква вржица. Голема, а и прибољкује га. Иде кроз шумак и мисли си оди тој, кво му се дигло б'ш туј на срамното место. Кад је човек сам он оди свашта мисли, па још кад је у шумак. „Да се бре неје неково опасно дигло и почело да расте...? Оди оној што се брзо мре...?“ - мисли си тека у себ. Б'ш га занима кво је а никако не мож' да види. И досети се... Ама, вечито је бил ак'лан човек! Затој је и шумар сас највише уватени лопови. Директор им накупувал најнови мобилни телевони сас камере. 

- Очу да ми сваћега лопова сликате сас њи! Па после нека ми мрда судика у Суд, кад

 им и снимак дадемо – с'в срећан им директор орати.

Стојка деца дом понаучила како да рукује сас мобилан, ама, пај и неје сватил б'ш млого, али, че помине... 

И досетил се Стојко како да види кво га тој срби и једе меџу нође. Врцне се лево, па десно, па кад виде да га нићи не гледа, муну се у јасењак, стури бревенеци, гаче, понатрти се, муну телевонан меџу нође и слика си тој кво га глоџе дол'.

- Бре... Телевониви стварно чудо оди технику – сам за себ' си продума.

Отвори слимак, и види си све дрнгулије кво има мушко дол'. Али виде и б'ш јако уцрвенејалу вржицу. 

- Чу сврнем куде бобо Госпаву, она има разни мелеми и маз за такве работе – сам за

 себ' си орати у шумак. 

Обичаји и традиција: Мартенице

Сваке године, уочи месеца марта сви бугарски градови и села буду у знаку цревно-беле боје. Наиме, тада се у знак доласка пролећа носе „мартенице“ које се праве од преплетених црвених и белих кончића. Њима људи желе пријатељима срећу и здравље, успех у животу и на послу, јер мартенице носе поруку добрих и позитивних осећања и очекивања. Обичај ношења мартеница је посебно заступљен међу омладином и децом.

Мартенице се носе на руци, реверу, око врата... Стављају се 1. марта и скидају онда када први пут видите роду или ласту, када први пут чујете кукавицу, или се пак везују на прву процвалу грану шљиве, јабуке, или неког родног дрвета.

Христо Гоцев – Царибродския експресионист

Бавно и неусетно времето покрива с булото на забравата, онези които отдавна, отдавна не са сред нас. Улисани в днешния забързан живот, съдбата ни предоставя знаци. Знаци, които именно ни насочват към миналото, благодарение на което ние сме това, което сме сега.

Част от богатото литературно минало на Цариброд е и Христо Гоцев/Гоцин, представител на една от най-старите царибродски фамилии „Гоцеви“. Той е един от малко познатите поети и писатели на Цариброд. Израснал в мизерия и нищета, един от 16-те деца в семейството на Гоце и Цика Мадови, той пресъздава в творбите си реалния живот на бедните и тяхната всекидневна борба за оцеляване в началото на 20-ти век. Неговото творчество е част от българския експресионизъм, възникнал в Европа и който през 20-те години на миналия век достига своя апогей с творбите на Гео Милев. Характерното е за експресионистите, че поставят личността в социална действителност, която я обезличава, унижава и подтиска. В литературния експресионизъм основни теми са загубата, самопогубването, грозотата на действителността, преплетена с лудостта и болестите, но също така опиянението, красотата на природата и любовта. 

последна снимка на Христо Гоцев, 

направена на 1-ви май, 1925-та година, 

само два-три месеца преди да почине от туберкулоза

Творчеството на Христо Гоцев е социален израз на заобикалящия го свят и начин за противопоставяне на статуквото. Отхвърлянето на Бог и потапянето в болката засилва въздействието на образите. Техните мисли и терзания ни отвеждат в свят, където нищо не е в покой и нищо не е константно. Борбата за насъщния хляб се превръща в морална борба срещу жестоката действителност. И тук личността се слива с обстоятелствата, за да изпъкне по-силна и по-борбена отвсякога. 

Роден в бедност, той става свидетел на смъртта на повечето негови братя и сестри, някои от които още в невръстна детска възраст си отиват от този свят. Туберкулозата броди навред и не се спира пред ничия врата, не жали горещите майчини сълзи и не се умилява пред изнуреното бащино сърце.

Стара документа: тапије из отоманског периода!

„Стари човеци су много пазили на документа. Т'гај неје било ко са, ако изгубиш, извадиш па. Него, не дал Бог да изгубиш некв документ, ил тапију, после не мож да докажеш да је нешто твоје. А ка је било лоше време, рат, народ бегал у шуму, у збегове док мине војска. Па ђи било стра да им не запале кућу, имот, ама ђи било стра и за тапиејете, па су ђи умотували у шише и закопували негде, до дрво, до дувар. Мени је деда показувал куде је, е горе до сливуту, закопувал тапије. И ка мине опасно, ка се приберу, они ђи откопу и си ђи чуву дом.“

Тека оратеше мој деда Лаца из Планиницу. Тека су, ваљда, још из турско време, остале сачуване тапије за имање на мојег чукун-чукун деду Маринка. Остале сачуване повече од 140 године.

*** 

Стара документа, тапије, које сам пре десетак година пронашао сачуване у породичној архиви (на дну старог сандука у селу) просечне су висине око 30цм и ширине око 18цм. Пошто су написане на турском/арапском језику, када сам их пронашао нисам имао представу шта је у питању. Скенирао сам два документа и поставио сам их на интернет, на разне форуме. Прича је заинтересовала доста људи и коцкице су, мало по мало, почеле да се слажу.