Царибродски рабаџије!

Рабаџије су људи који запрегом, најчешће воловском, за одређену надницу пружају услуге превоза. Данас ово занимање полако изумире, али некад је живот био незамислив без помоћи ових људи. Рабаџије у Цариброду су најчешће превозили робу, дрва за огрев или грађевински материјал попут цемента, цигли, песка и дасака од железничке станице или из Пирота за потребе трговаца и обичних људи. 

Царибродски рабаџије су били познати углавном по надимку, односно „по прекор“, а њихов број свакако није био мали. Након Првог светског рата рабаџије у Цариброду су били Пеца Jовшин, Ташко и Истатко Боровски, Лека Велин, Лека Гогов - Шошејин, Георги Грбин (терао је смеће), Стојча Цицурката, Петар Давидков - Кајкаџата, Јордан Марков - Баја, Слава Ђаков Пржоин, Ђора Каменов, Цена Станков, Арса Пејчев - Шушњра, Гоша Душков, Митко Градински, назван "брзи воз", Јова Ражански, Влада Каменов, Стојан Станков - Црнијат и известни Лака Велин, Коља Кирков, браћа Петар и Кола Таш¬кови - Китините, Цветко Глигоров - Бивољар, Асен Гогов - Пуна, а касније и Света Голомеја, Спасен Скрвенички, Стојан Драговитски, Јордан Георгиев - Коштрна, Станко Ђатата (радио је са коњем), Ђока Мулето, као и Колча Костов - Угљарев. У овом низу наведене су бар две генерације рабаџија, а „последњи мохиканац“ у овој бранши је Спасен Гогов – Шошеја. 

Рабаџијски посао је тежак, па су они чували крупне и јаке волове, како би могли да вуку што тежи терет. Ови волови који су достизали и до 1000кг тежине, хранили су многе породице у граду.

Рабаџије су са железничке станице превозили шећер, со, пиринач, уље, брашно, али и гвожђе, цемент, цигле, угаљ,... Ова роба се продавала још на станици, а рабаджије су је онда превозиле директно до купца. Колча Угљарев, Лака Велин, Арса Шушњара, Цветко Глигоров и други знали су да натоваре и по 20 – 30 џакова цемента. Када се градила зграда старе гимназије, данас основне школе, поред цркве, памти се да су Петар и Кола Китини, Арса Шушњарев и Колча Угљарев пуне четири године превозили грађевински материјал са станице, а из Пирота су дотеривали дрвену грађу. Чича Колча се сећа да су греде биле дугачке и по десет метара. Са њима је ишао и Верда Драговитски. 

По робу се у Пирот обично кретало предвече и путовало ноћу, како би се избегла дневна врућина, али и како би се у Пироту било у јутарњим часовима. Натраг се исто кретало у вечерњима сатима. Дуга ноћна путовања по месечини или по мрклом мраку, где је једина светлост био жар упаљених цигарета, протицала су уз разговоре, шале и смех. 

Рабаџије терају дрва за огрев, главном градском улицом!

За Висок су најчешће робу терали Колча, Лака Велин, Коља Кирков, Јова Ржански, Ђура Каменов, Петар Давитков – Кајкаџата и Лека Шошеја. Роба се терала за Смиловци, Мојнци, Мазгош, Криводол, Сенокос... 

Једном приликом нас је ухватио јак пљусак, док смо за Висок терали цемент – сећа се чича Колча – Ми смо некако успели да колико-толико покријемо џакове, али Лека Шошеја није. Од његовог цемента није остало ништа! Лека је био човек весељак. Често је колеге увесељавао песмом, а они би му се придружили. Био је ситан, сув, али вредан. Често су га називали и „трамвај“, зато што је превозио људе и пртљаг. Лека је возио болесне жене до разних манастира и светих места.

Пут до Висока био је тежи и напорнији него до Пирота. Ноћи и јутра хладнија, а друм брдовит. На врху Видлича одмарало се код Марине чесме, а након што се и рабаџије и волови окрепе хладном водом, пут се настављао до височких села, па натраг.

Чича Колча се сећа да је Лака на путу до Висока знао да испуши и по стотинак цигарета. Био је крупан, леп човек, товарио је пуно, али је волео после тешког посла да добро попије. Аса Пуна је био висок, али мало погрбљен. Имао је дуге руке, крупне шаке и бабураст нос. Волео је и карте и жене, атек да поједе и да попије. Коља Кирков је личио на италијанског глумца Марчела Мастројанија. Патар Давирков Кајкаџата је био миран, повучен, али поштен и вредан радник. Као рабаџија и пољопривредник је својим радом ишколовао своју децу. 

Радило се у току прлећа, лета и јесени, а зими су одмарали и људи и волови. Зими су, за Власовдан (Свети мученик Власије, 11.фебруар) робаџије славиле своју славу. У кафани „Шумадија“ Петра Брезнишког правила се вечера и веселио до пола ноћи. Скупљало се и по стотинак душа. Обично је свирала смиловска музика, а једном приликом су дошла и три гајдара из Росомаче. У току дана се ишло у цркву, где су се носила два колача, једна за живе, други за мртве. Након тога се на ширини у Строшену чешму по цео дан играло оро. У очи празника се секао колач за волове и сваком волу се давало по парче колача, а на роговима су им се палиле свеће!

Рабаџија на разгледници с почетка 20-ог века!

Скоро све рабаџије су волеле кафану и друштво. Једном приликом је Аса Пунин испрегао волове и запио се у крчми Гоше Николинога. Када му је неко после дужег времена добацио да су му волови гладни, Аса је одговорио „Зар не видиш да једу, дао сам им жваке.“

Ташко Боровски је једном приликом отишао на пијац где је неко донео белог миша који прориче срећу. Ташко се окушао, а миш му  је извукао папирић на коме је писало „Што више радиш – мање пара ћеш имати“! „Ето, и миш ме зна“ – рекао је Ташко. За њега људи кажу да је заиста вредно радио, а да је увек лоше живео!

Лака Велин и Ђора Кеменов су једном приликом, након непријатног посла чишћења градских клозета, отишли да се почасте у кафани код Гоше. Међутим, када су требали да поделе зарађени новац, започела је препирка: „Лаке, ти ми поједе једну цистерну“ љутито је рекао Ђора. „Ђоре, па зар је нисмо попили!“ Кући су отишли задовољно.

Данас традицију наставља једини рабаџија у Димитровграду - Спасен Гогов Шошеја, унук Леке Шошеје. Његова уска специјалност су дрва за огрев. Нема оближњег села из којег није дотеривао дрва, а ако је „браниште“ близу, са своја два крупна вола зна да направи и по две-три „туре“ дневно. 

Ипак, данас су ти послушни мученици – волови, са великим тужним очима, влажном њушком и лепим роговима замењени хладном гомилом гвожђа са ружним именом  - трактор!

текст приредио Марјан Миланов,

на основу текста Властимира Вацева "Рабаджиите"

из књиге "Брод към Цариброд"