Одједнуш се раздува јак ветар и натунти се зади рудину! Деда Трифун тамн беше наранил говедата и седал да вечера. Ама чим чу да загрме одалек, остави жешкуту погачу и излезе пред ижуту. Подиже главу нагоре, па погледа а натам, а навам. Од једнуту страну беше ведро, ама од другуту се беше арне зацрнило.
-Леле, све че ск'лца! – прош'пча бабата!
Деда Трифун само стисну зуби и ништа њу не рече. Т'гај се обрну к'мто облакат, поче да ћима с руку и да ока:
-Пренеси га Џермане! Пренеси га Џермане!
*
У наши крајеви некигаш је бил обичај, ка се зададе градоносен облак, старите да излазе пред кућу и да окају „Пренеси га Џермане!“. Имало је и обичај на Коледу, ка се накади софрата, домаћин на кућуту да изнесе од једењето пред кућу и да дума: „Џермане, Џермане, јела да вечерамо! С'г да дојдеш, а летоска очи да ти не видимо ни на њиву, ни на ливаду! С'га има леб,васуљ, бели лук, рећија...!
*
А ко је заправо Џерман? Верује се да ово веровање сеже далеко у прошлост. Стари Словени су још веровали у Бога грмљавине, а Герман се помиње и код Тракијаца као Бог грмљавине и кише. Наши преци су веровали у магију, а своју немоћ да се супроставе природним силама и стихијама покушавали су да надоместе приносећи жртву божанствима. Овакви обичаји су се сачували и по пријему хришћанства као религије, а Џерман је свој статус божанства заменио статусом свеца. Овакав обичај био је присутан у и Пиротском крају, али и у неким селима у околини Ниша и Зајечара. Његови трагови могу се наћи и у народном стваралаштву.
*
Једна прикаска каже да је у једно наше село, на Коледу, чича Јефтим излезал да прошета и заврши некву работу. Мињувал чича Јефтим тека покре порту на бај Јакима и видел га ко стоји пред ижу с тепсију зељаник и шише вино у руће:
- Џермане, облаче, јела са да једнемо и да пинемо! – окнул бај Јаким.
Чича Јефтим станул, па се сетил да има неподмирене работе с комшијуту, пришл до портуту, па изокал:
- Еве стизам... остави ти зељаникат!
Јаким испуштил тепсијуту од стра и побегал назад у кућуту. За мајтапат разбрало цело село, а бај Јаким више неје излазил да ока Џермана, нити је у њега више веровал!
*
Данас, попут Јакима, више нико не верује у овај обичај, па је он готово у потпуности изгубљен. Градоносни облаци не сматрају се демонским отелотворењем и на њих се, уместо речи молбе, усмеравају ракете! Ипак, овај обичај остаће упамћен као неизоставни део народног фолклора наших крајева!
Постови
