Smilovske lutke kod Jovanke Broz!

Nedavno preminula Jovanka Broz je za 8. mart 1970. godine dobila neobičan poklon – lutku napravljenu po njenom liku. Lutku koju je napravila jedna smilovčanka!

Zorka Delčeva, udata Jovanović, iz sela Smilovci, živela je sa porodicom u Nišu. Kako bi finansijski pomogla svojoj porodici, Zorka je u nekom trenutku odlučila da se profesionalno posveti svom dotadašnjem hobiju, pravljenju lutaka. Imala je smisla i talenta za to, pa su njene lutke odmah privukle pažnju prijatelja i poznanika, a uskoro su počele da pristižu i porudžbine sa strane. Ova smilovčanka je svojim lutkama posvećivala veliku pažnju i izrađivala ih sa dosta detalja, pa joj je tako, na primer, ponekad trebao ceo dan da napravi samo kosu lutke. Njen stan i ormane su ispunjavale lutke koje pravila: male indijanke, japanke, cigančice... Osim što su joj lutke donele mnogo lične satisfakcije i zadovoljstva, Zorka je njihovom prodajom uspela da iškoluje i svog sina, ali je, takođe, zahvaljujući lutkama putovala na različite festivale širom SFRJ, upoznavala zemlju, upoznavala folklor i kulturu, upoznavala ljude...

Krajem 1967. godine Zorka je odlučila da par lutaka pošalje kao novogodišnji poklon nikom drugom do drugu Titu! Nakon nove godine na njenu adresu je stiglo pismo iz Kabineta predsednika u kome su joj zahvalili na poklonu. Nakon par meseci Zorka je na osnovu filma „Vinetu i Apači“ napravila lutke po liku Vinetua i njegove sestre i poslala ih Titu za rođendan (25.maj), ali novog odgovora nije bilo.

Par godina kasnije, (uporna) Zorka je napravila lutku po liku Jovanke Broz i poslala je prvoj dami za 8. mart. Desetak dana kasnije Zorka je dobila pismo sledeće sadržine:

Dopisnica: Sveta Petka Smilovska

Na krajnjem Zapadu Smilovskog polja ili južnom početku planine Tepoš, sakriven lugom stoletnih jasenova nalazi se mali, skoro renoviran i potpuno nepoznat manastir. Ako ga imenujemo - Sveta Petka, utopićemo ga u mnoštvo crkvi, manastira... parklisa, posvećenih najrasprostranjenijem prvovernom kultu hrišćanskog Balkana - svetoj Petki Epivatskoj i učiniti još neznatnijim nego što on jeste.

Manastir je zavetan ili kako u ovom kraju kažu "obročan". Kroz priču o njegovom nastanku i sudbini, "pričaju se" i prilike s kraja 19. i početka 20. veka u Zabrđu, krajnjoj jugoistočnoj tački današnje Srbije ili krajnje zapadnoj ondašnje Bugarske. Podigao ga je jedan jedini čovek - Manča Nedelkov, kosac, orač, pastir i ovčar iz sela Smilovci, koji je svoje želje i potrebe ostvarivao radom u polju. Po ostvarenje najveće - da mu ne umiru tek rođena deca - morao je u "pečalbu" čak u Jaši... u Vlašku. Tamo je proveo nekoliko godina na crkvenom imanju Sv. Petke, tamo se pomolio njenim moštima da mu produži potomstvo, zavetovao se da će joj podići manastir i odatle se vratio potpuno promenjen sa zlatnicima i planovima za obrečeni manastir ušivenim u "prteničnu paltu" (sukneni sako), otuđen od poljskih radova i sasvim posvećen Crkvi. Potomstvo mu se kroz troje dece "zapatilo", ali o njemu je brigu vodila supruga, Bog, sveta Petka.

Kada je postavljen tv predajnik na Kozarici!

25. oktobra 1964. godine pušten je u probni rad novopostavljeni televizijski predajnik na vrhu Kozarica, iznad Dimitrovgrada. Dimitrovgrađani su tog dana po prvi put mogli da prate tv program na svojim tv prijemnicima, u svom gradu!

Predajnik na Kozarici (stari)

Pogled na Kozaricu

Gotovo ceo grad je tog dana pratio prenos fudbalske utakmice između Jugoslavije i Mađarske, a fudbal je tog dana izazivao ovacije i kod onih koje sport inače nije interesovao. Naravno, televizor je u tom trenutku u gradu imalo tek nekoliko desetina srećnika, ali su zato u narednih par dana u prodavnici u gradu koja je prodavala tehniku rasprodati svi tv aparati koje su imali. 

Nekoliko Metinih ilustracija iz Bratstva ponajbolje oslikavaju
euforiju građana tim povodom

Стари обичаји: Пренеси га Џермане!

Одједнуш се раздува јак ветар и натунти се зади рудину! Деда Трифун тамн беше наранил говедата и седал да вечера. Ама чим чу да загрме одалек, остави жешкуту погачу и излезе пред ижуту. Подиже главу нагоре, па погледа а натам, а навам. Од једнуту страну беше ведро, ама од другуту се беше арне зацрнило.

-Леле, све че ск'лца! – прош'пча бабата!

Деда Трифун само стисну зуби и ништа њу не рече. Т'гај се обрну к'мто облакат, поче да ћима с руку и да ока:

-Пренеси га Џермане! Пренеси га Џермане!

*

У наши крајеви некигаш је бил обичај, ка се зададе градоносен облак, старите да излазе пред кућу и да окају „Пренеси га Џермане!“. Имало је и обичај на Коледу, ка се накади софрата, домаћин на кућуту да изнесе од једењето пред кућу и да дума: „Џермане, Џермане, јела да вечерамо! С'г да дојдеш, а летоска очи да ти не видимо ни на њиву, ни на ливаду! С'га има леб,васуљ, бели лук, рећија...!

*

А ко је заправо Џерман? Верује се да ово веровање сеже далеко у прошлост. Стари Словени су још веровали у Бога грмљавине, а Герман се помиње и код Тракијаца као Бог грмљавине и кише. Наши преци су веровали у магију, а своју немоћ да се супроставе природним силама и стихијама покушавали су да надоместе приносећи жртву божанствима. Овакви обичаји су се сачували и по пријему хришћанства као религије, а Џерман је свој статус божанства заменио статусом свеца. Овакав обичај био је присутан у и Пиротском крају, али и у неким селима у околини Ниша и Зајечара. Његови трагови могу се наћи и у народном стваралаштву.

*

Једна прикаска каже да је у једно наше село, на Коледу, чича Јефтим излезал да прошета и заврши некву работу. Мињувал чича Јефтим тека покре порту на бај Јакима и видел га ко стоји пред ижу с тепсију зељаник и шише вино у руће:

- Џермане, облаче, јела са да једнемо и да пинемо! – окнул бај Јаким.

Чича Јефтим станул, па се сетил да има неподмирене работе с комшијуту, пришл до портуту, па изокал:

- Еве стизам... остави ти зељаникат!

Јаким испуштил тепсијуту од стра и побегал назад у кућуту. За мајтапат разбрало цело село, а бај Јаким више неје излазил да ока Џермана, нити је у њега више веровал!

*

Данас, попут Јакима, више нико не верује у овај обичај, па је он готово у потпуности изгубљен. Градоносни облаци не сматрају се демонским отелотворењем и на њих се, уместо речи молбе, усмеравају ракете! Ипак, овај обичај остаће упамћен као неизоставни део народног фолклора наших крајева!

Шта је имао Цариброд, а Димитровград нема!

Мењају се времена, мењају људи, села и градови. Свако време носи неки свој печат, нешто по чему ће се памтити. Понекад ми утичемо на промене, понекад промене утичу на нас. У сваком случају, оне су не(о)спорне и незауставиве, само што су понекад те промене на боље, а понекад, нажалост, на горе! Временска дистанца од више од пола века даје нам довољно простора да судимо о томе шта су нам промене донеле, а шта узеле!

Овом темом се 1998. године, дакле пре читавих петнаест година, бавио Богдан Николов у листу Братство. Још једна временска дистанца довољна за сагледавање промена: Димитровград 1998. и Димитровград 2013.

ЦАРИБРОД ЈЕ ИМАО 

…БИЦИКЛИСТИЧКЕ ТРКЕ...

Бицикал као превозно средство у Цариброду има дугу историју. Некада је називан „велосипед“, данас чешће „колело“ или „точак“. Велосипеди различитих произвођача из иностранства продавали су се у нашем граду још почетком двадесетог века, о чему сведоче многобројни огласи у тадашњој локалној штампи.

Мало људи данас зна да су својевремено организоване бициклистичке трке на релацији Цариброд-Пирот-Цариброд, и то још у време пре Првог светског рата, даке када је ова два града делила граница. То је била заиста велика спортска манифестација.

Данас границе нема, путна инфраструктура је много боља, али таквог такмичења нема!