ЛЕГЕНДА О ЖЕЉУШИ (КАЛИНОВУ)

Заједно су се ставили,

Ставили небо и земља

И се договорили:

При Бога че отидемо

Од Бога да измолимо,

Девојку кико Калину

Бог другу да не създава.

Бог им молбуту послушал,

Калину је Сълнце саздал.

Једна је само на света,

Калина мома убава.

За њу цъвти цвећето,

За њу поју птицете,

Птицете и човеците.

(Жељушка народна песма, приповедао А.Минин)

***

Ту, у близини белог друма ког су походиле царске свите, ту у подножју мале, валовите планине, ту, где се граница између две државе вековима немирно играла, попут воде двеју река које се спајају у једну, ту се, у пастирској породици, оцу Добрину родио син ког назва Калин.

Калин је стасао у вредног и наочитог момка ког су волели сви у селу. Убрзо беше изабран и за сеоског старешину. У неспокојним временима, негде средином XIV века, Калин је свим снагама покушавао да очува своје село од разарања и пљачкања. Са својим сељанима он направи хан, гостионицу поред пута, да причека и угости како ваља путнике намернике и царске свите на путу ка Виени или Цариграду. Са обе стране друма, око гостионице, засадили су брестове, да путницима праве хлад.

Благостање и добри односи владали су селом. Осим на своје село, Калин беше поносан и на своју унуку која понесе име по њему. Калина беше добре душе и памети на деду, а по лепоти јој није било равне. Ко је видео Калину, или имао ту срећу да са њом и прозбори коју реч, могао је мирне душе да хода светом, знајући да је видео лепоту какву само мајка природа може да дарује у тренуцима највеће инспирације! Али ни ти који су је видели нису могли да нађу праве речи да њену красоту, али и доброту некоме опишу. Убава Калина, како су је звали, беше бела попут млека, образа румених попут јесење јабуке. Имала је русу косу која се таласала и сијала, док су је миловали сунчеви зраци. Очи су јој биле крупне, црне као угаљ, а поглед попут дубоке воде из које није било лако извући се. Њена доброта је сијала и више од њене лепоте. Волела су је деца и старци, помагала је болеснима и немоћнима, миловала кучиће и овце, неговала цвеће и дрвеће...

Људи из самог села почеше да причају како су из села Калинових, из околних села причали су да долазе до Калиновог села, да су ишли до Калинових по савет, помоћ... и тако, мало по мало, село почеше да зову Калиново.

***

И пође једног јутра Калина по воду, на кладенац из ког је извирала вода бистра попут сузе и сливала се у поток (бару). Загребе воду, напуни котлове, ал' јој судба рече да застане, да душу мало одмори. И таман кад се ухвати за кобилицу, да је нарами, наиђе ка кладенцу коњаник. Калина застаде да га пропусти, да прође, све гледајући у земљу. Коњаник дође, ал не прође. Застаде крај кладенца, да напоји себе, да напоји коња. Крупне, црне очи погледаше младог коњаника и као да га оборише из седла. Он се поклони и рече:

-Много сам жедан, убава девојко. Молим те, дозволи ми да се напијем из твог котла!

-Пиј, јуначе, напиј се –рече Калина, заборавивши што јој је баба некада причала да судбина заувек повезује девојку са момком који први попије воде из њеног котла. Што је Калина заборавила, судбина није. Док му је придржавала котао, гутљај по гутљај, срце јој је треперило, лупало све јаче. Толико да руке почеше да јој се тресу.

-Ја сам Дамјан. Доћи ћу опет у ваш крај – рече младић, попе се на коња у једном скоку, као да је имао крила, и замаче у шуму.

-Дођи – прозбори Калина, једва чувши своје речи од лупања срца.

Тако је започела љубав између Калине и Дамјана. Љубав о којој су причали људи и векови.

Он је имао осамнаест, а она шеснаест лета. Низали су се дани и месеци. Њихова љубав је бивала све јача. Договорише и свадбу.

***

Прича се да су на њихову љубав и лепоту постале љубоморне богиње, виле и самодиве. Калина је људе заслепила лепотом, а самодиве љубомором. Изрекоше клетву и њој, и њеном селу, и народу...

Попут црних облака, над њиховом срећом надви се рат. Цар Шишман поче да окупља војску да изађе на мегдан Турцима. Једне јесени, Шишмановој војсци се придружи и Дамјан. Прича се да је коњаника било толко да су наишли пре зору, а друмом прошли кад је сунце већ било високо. Њихова уздигнута копља подсећала су на густу гору која се слива друмом.

Благи Петак у Жељушу (1889-1913)

''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.

И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос. 

А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет: 

-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' * 

* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц

* * *

Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.

„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.

Састанак о Благом петку 1896. Године

Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.

Ко је у Жељушу и Цариброд дочекан први воз!

Цариброд је на пут. Одувек је бил. Затова су кроз њега мињували цареви, председници, маршали, ... затова су војсће кроз њега мињувале и за њега ратовале, … зато си је и името добил. А покре путат манула је и пруга.

А ка је минула таја пруга, народ неје знал кво че по њу да мине. Гледали су ко се прави таја линија, ко се насипују камање, турају некве д'сће и преко њи железне шине, чули су да требе неква машина, воз (влак) да дојде, ама несу знали кво је това што че дојде. А оратило се доста за това. И ка се пронел глас да че “това чудо” да мине, сјатил се много народ да га види. Мој чукундеда Станоја слезал из Планиницу на Обреновац да га чека, а од Обреновац до Жељушу сабрало се много народ, старо, младо, мужје, жене, деца...

Оратили си човеци, чекали, све док несу чули нешто да вучи одалек. Видели прво дим се задава, а с димат и нешто големо. Неје ишло много брже, ама је ишло кмто њи. Некоји веч почели да се измацињају, а ка возат свирнул, народ се дал у бегање! Да ли това иде само по линијуту или не, кој би га знал. У бегањето, много човеци се саплели и падли. Падал и Стојан Д'лкша у Жељушу, ама никој не спирал, него си сви трчали преко њега – мил живот!

Записи кажу да је у тија воз била и кнегиња Клементина, маћа на кнеза Фердинанда. Њу и влакат је у Цариброд дочекал отборник Давитко Златанов. Поканил ђу је с леб и сол, а она му је дала једно отличие.

Малко по возат по путат стигла и неква кола. Народат у Жељушу и Лукавицу, веч довољно збуњен, почел да бега и оди њи, а у Лукавицу бировинат почел да ока:

„Бегајте, бегајте, нешто се отћинуло од машинуту и иде на нас, че ни погази...!“

Тија догађај стари жељушање памтили су цел живот, а за њега су оратиле генерације и генерације. Затова је стигло и до нас.

Бил је това 1. август 1888.годину!

текст настао на основу казивања мог деде 

и текста из Братства чији је аутор П.Н.

Sol Caribroda: Metodi Meta Petrov

Malo je takvih ljudi koji poteknu iz malih sredina, ostanu verni njima skoro ceo život, a pritom postignu svetsku slavu. Malo je takvih ljudi koji istovremeno stvaraju u nekoliko različitih oblasti, i gotovo u svim postignu vrhunske rezultate. Malo je takvih ljudi koji svojim ljudskim kvalitetima pariraju svom izuzetnom umetničkom talentu. Malo ih je, ali ih ima. I upravo takav čovek je bio Metodi Meto Petrov.

Metodi je rođen 24. maja 1920. godine u selu Željuša, pored Dimitrovgrada (tadašnji Caribrod). Nakon završene osnovne i srednje škole upisuje Umetničku akademiju u Beogradu, ali je ne završava zbog izbijanja rata. Drugi svetski rat ga zatiče u Sofiji, gde intenzivno slika i crta sa svojim bratom Ivanom. Godine 1942. u sofijskom dnevnom listu „Večer“ Metodi počinje da u nastavcima objavljuje strip „Nemoj ga ubiti Georg“, rađen po svom scenariju. Po njegovom znanju, ovo je bio jedan od prvih stripova koji su tako  publikovani u Bugarskoj! Do kraja te i naredne godine, Metodi i Ivan pišu i crtaju više stripova za listove „Večer“ i Rodopski glas“ koji su odlično prihvaćeni od strane publike, a neki su kasnije i preštampavani u drugim listovima. Ti rani stripovi su uglavnom bili avanturistički.

Празници и традиции: Зарезоя

Основният обред на празника е зарязването на лозята, защото това е първата работа, с която започва новият лозарски сезон.

“Добро утро, Трифоново лозе!

Да си пълно с грозде!

Болести и буболечки,

ветрове и градушки,

вънка от лозето!”

Тези и други обредни песни могат да се чуят на Трифоновден, празник на лозарите, градинарите и кръчмарите. Празникът се среща още под имената Зарезоя, Зарезановден, Трифун Зарезан и Трифун Чипия, защото се отбелязва в началото на пролетния сезон, когато започва резитбата на лозята. 

Православните християни, които уважават Юлианския календар, го празнуват на 14 февруари в чест на Свети Трифон - лечител, прославил се с чудесата, които правел. Роден е в трети век в семейството на бедни християни в Малоазийката провинция Фригия, която се смята за една от прародините на лозата и виното. На 17-годишна възраст е спечелил голяма слава, като излекувал дъщерята на римския император Гордиан, за което бил богато възнаграден от императорското семейство. Но наследникът му Траян Деций се оказал непримирим враг на християнското учение. За кратко време успял да унищожи много християни заради вярата им, сред които и Трифон, който загинал като мъченик с молитва на уста.

ЗАРЕЗОЯ В ЖЕЛЮШКИТЕ ЛОЗЯ

Въпреки че броят на лозята е намалял, Зарезоя  е един от най-обичаните празници сред мъжете. Това доказва и снимката заснета на Трифоновден 1976 г. в  димитровграското село Желюша в лозето на Стойча Мицин, който с приятелите си Михаил, Радослав, Слободан, Васа, Славча, Захария, Петър и Драган, по стар обичай символично зарязва гижите. Тук е и дамаджаната с вино, с която домакинът полива отрязаното място и благословя: “Колкото капки, толкова коля грозде”. Така със символичното зарязване на лозята се поставя началото на новата лозарска година.