Krajem 18. veka vladala je čuma (kuga). Do Vidina i Niša doneli su je Austrijanci. Do Caribroda se proširila sama i pokorila neveliku kasabu. Turci u čaršiji nisu izlazili iz kuća. Bojali su se i svojih živih i svojih mrtvih.
Hrišćani po okolnim mahalama u početku su išli za poljskim radovima i stokom. Kada su počeli da umiru prestali su i oni. Zatvoreni u kuće čekali su da pošast prođe i u tom čekanju, isto kao i Turci, pojeli su sve. Od brašna, mesa, povrća, voća, do stoke i živine.
Nad Caribrodskom kotlinom zacarili su se tišina, iščekivanje, strah, smrt, bolest i glad. I Turci i hrišćani osluškivali su jedni druge, nadajući se barem dimu iz ognjišta kao znaku da ima života. No ni toga nije bilo, sve dok ih jednog jutra nije probudio poj petla od koga je odzvanjala cela dolina.