Увек је било пријатно седети са њим. Заправо било где да сте седели увек сте имали утисак да сте код њега и да само вама говори. Да ли је то било у његовом атељеу на Тргу Репубилике, у Сланкамену, или у каквој кафаници, јасно сте осећали да је он домаћин и да прича и смер разговора остају увек код њега. Иако је говорио брзо и скоковито мисао му је била јасна, цела и заокружена.
Говорио је о необичним ставарима. О сумаглицама над Нишавом, о раковима, мрешкању воде, о авантурама из лова, о друговима из младости, о томе како му је УДБ-а "смештала" и како је и од ње и од модела и од професуре у Београду побегао у Рим, преноћивши случајно прву ноћ у „кући срама“ уместо у хотелу.
Волео је да говори како је из другог гимназије побегао у партизане и какав је ко био у партизанима и још више какав је ко био после победе партизана. Говорио је и о ИНФОРМБИРОУ и 1948-мој. Запамтио сам да ми је рекао: “Цариброд је горел два пути. Једнуш двајестуту ка је одсечен од Софију и ка су изебегали најумни хора и дрући пут 48. ка су па затворени најмалко иљадо па најумни хора. Од това се никигаш неје сврнул“.
Волео је да говори и о стварима које се не могу или се јако тешко могу изрећи. О уметности и о ретко посећиваним закутцима душе који вас у једном моменту натерају на потез, реч или ноту, која од свакодневице или чак баналности направи магију, лепоту и непоновљивост да траје дуго, можда и вечно, за све који су спремни на искрено сучељавање са собом и оним што је око њих.
Говорио је овако: „Ја те могу научим да рисујеш, могу свакога, ама од тебе не могу да напрајим художника. Това требе да си га имаш, да га намериш и сабудиш. Чудна је това работа, много чудна“
Иако га је бескрајно волео, ретко је говорио о Цариброду. Волео је да му други говоре о њему. Увек ме је с врата питао: “Кво има ново. Иде ли скоро нагоре и чујеш ли се с негога Цариброџанина”.
Постови
