Георги Машев - први наставник ликовног у Цариброду

Иако је Георги Машев био први наставник ликовног са високим уметничким образовањем у Цариброду, човек који је основао прво удружење уметника и највероватније организовао прву ликовну изложбу у граду, о њему се у Цариброду зна врло мало!

Описујући своје утиске по доласку у Цариброд 1915. године бугарски писац Константин Константинов у својим мемоарима “Пут кроз године” изражава изненађење и задовољство што је у Цариброду затекао Георгија Машева, наставника ликовног у локалној непотпуној гимназији.

Георги Машев (десно) у друштву Димче Дебељанова

“Када сам стигао у Цариброд, на моје велико изненађење и радост, наишао сам тамо на Георгија Машева, наставника ликовног у тамошњој непотпуној гимназији. (Због вишемесечног одсуства из Софије нисам знао да и Машев већ неколико месеци ради у Цариброду као наставник). Он је и овде увек био елегантан, помало застрашујућег изгледа, али је заправо био само дрзак са својим несланим шалама, са којима као да се такмичио са локалним апотекарем, који би га увек надмашио…

У овом малом насељу – полуграду, полуселу – Машев је већ био стекао велики број пријатеља међу грађанима, а био је вољен и међу ученицима, који га и данас помињу са уважавањем и поштовањем. Он је за јесен спремао изложбу, а на молбу судије, кога сам ја заменио, насликао је портрет Пепа у судници. Затекао сам га као певца међу целим јатом учитељица, које су стално црвениле услед његових двосмислених опаски, и можда је због тога још више био тражен. Као такав, већ је био успео да се сукоби са својим надређеним – директором непотпуне гимназије, који је писао стихове. Машев је послао неке цитате из директорових стихова посвећених Балканским ратовима часопису „Бугарин“. Међу цитатима су били и стихови попут „Тихо су куршуми летели у бој“ и сви учитељи и учитељице су били упамтили те стихове… Друштво, у које сам одмах ушао, се на неки начин одушевљавало Машевим, који је већ био познат као карикатуриста у новинама…

Када је објављена општа мобилизација, свима у земљи је било јасно да то значи рат… Наше мало друштво се расуло: мушкарци су отишли у војску, учитељице – самарићанке по околним болницама. Машев, који више није радио у школи, отворио је почетком септембра са великим успехом изложбу у Софији, а касније отишао као уметник са коњичком дивизијом генерала Колева.”

Ко је заправио био Георги Машев?

Георги Машев је рођен 1. јануара 1887. године у бугарском граду Пазарџик, у породици Петка Машева. Године 1906. Машев завршава Прву мушку гимназију у Софији и уписује Уметничку школу код професора Петка Клисурова. Међутим, млади уметник улази у сукоб са професором због његовог конзервативног начина предавања, па две године касније бива избачен из ове школе. Машев не одустаје и одлази у Санкт Петербург, где уписује Уметничку академију, а годину дана касније одлази у Белгију, где студира на Бриселској уметничкој академији, у класи професора Едмонда Ришара. Враћа се у Софију и завршава Уметничку школу 1912. године, код професора Ивана Мрквичке. Стажира у Другој мушкој гимназији у Софији, а затим 1914. одлази у Цариброд, где предаје у Царибродској мешовитој гимназији. Машев у Цариброду остаје до јесени 1915. године, када се због рата враћа у Софију, где бива одређен за војног уметника у пратњи Коњичке дивизије. Његови ратни радови уврштени су у изложбу бугарских уметника у Берлину.

Со(л) Цариброда: Слободан Сотиров (1926-2015)

Увек је било пријатно седети са њим. Заправо било где да сте седели увек сте имали утисак да сте код њега и да само вама говори. Да ли је то било у његовом атељеу на Тргу Репубилике, у Сланкамену, или у каквој кафаници, јасно сте осећали да је он домаћин и да прича и смер разговора остају увек код њега. Иако је говорио брзо и скоковито мисао му је била јасна, цела и заокружена.

Говорио је о необичним ставарима.  О сумаглицама над  Нишавом, о раковима, мрешкању воде, о авантурама из  лова, о друговима из младости, о томе како му је УДБ-а "смештала" и како је и од ње и од модела и од професуре у Београду побегао у Рим, преноћивши случајно прву ноћ у „кући срама“ уместо у хотелу.

Волео је да говори како је из другог гимназије побегао у партизане и какав је ко био у партизанима и још више какав је ко био после победе партизана. Говорио је и о ИНФОРМБИРОУ и 1948-мој. Запамтио сам да ми је рекао: “Цариброд је горел два пути. Једнуш двајестуту ка је одсечен од Софију и ка су изебегали најумни хора и дрући пут 48. ка су па затворени најмалко иљадо па најумни хора. Од това се никигаш неје сврнул“.

Волео је да говори и о стварима које се не могу или се јако тешко могу изрећи. О уметности и о ретко посећиваним закутцима душе који вас у једном моменту натерају на потез, реч или ноту, која од свакодневице или чак баналности направи магију, лепоту и непоновљивост да траје дуго, можда и вечно, за све који су спремни на искрено сучељавање са собом и оним што је око њих.

Говорио је овако: „Ја те могу научим да рисујеш, могу свакога, ама од тебе не могу да напрајим художника. Това требе да си га имаш, да га намериш и сабудиш. Чудна је това работа, много чудна“

Иако га је бескрајно волео, ретко је говорио о Цариброду. Волео је да му други говоре о њему. Увек ме је с врата питао: “Кво има ново. Иде ли скоро нагоре и чујеш ли се с негога Цариброџанина”.