Дан када је Цариброд постао Димитровград!

Дана 27. фебруара 1950.године на улицама Цариброда се окупило око 5000 људи. По први пут се чинило да су улице мале варошице тесне да приме реку људи која се ту слила. Окупљенима се, између осталих, обратио и народни посланик Иван Караиванов. Лист „Глас бугара у Југославији“ је тим поводом забележио:

„Свечаност је била велика. Мали, пограничи град је био препун људи. Свуда су одјекивали повици, песме, играло се без предаха. Свечано окићени град личио је на вез, проткан хармоничним цветовима народних ношњи у којима је локално становништво било одевено. Изгледало је као да су улице тесне да приме све оне који дошли са најудаљенијих крајева границе како би са Димитровграђаима поделили радост, ту ретку радост, ретку част да њихов град и околина носе име великог сина бугарског народа – Георгија Димитрова“

Вест из листа "Глас бугара у Југославији"

Тог дана, пре тачно 63 године Цариброд је понео данашњи назив Димитровград. 

Празници и традиции: Зарезоя

Основният обред на празника е зарязването на лозята, защото това е първата работа, с която започва новият лозарски сезон.

“Добро утро, Трифоново лозе!

Да си пълно с грозде!

Болести и буболечки,

ветрове и градушки,

вънка от лозето!”

Тези и други обредни песни могат да се чуят на Трифоновден, празник на лозарите, градинарите и кръчмарите. Празникът се среща още под имената Зарезоя, Зарезановден, Трифун Зарезан и Трифун Чипия, защото се отбелязва в началото на пролетния сезон, когато започва резитбата на лозята. 

Православните християни, които уважават Юлианския календар, го празнуват на 14 февруари в чест на Свети Трифон - лечител, прославил се с чудесата, които правел. Роден е в трети век в семейството на бедни християни в Малоазийката провинция Фригия, която се смята за една от прародините на лозата и виното. На 17-годишна възраст е спечелил голяма слава, като излекувал дъщерята на римския император Гордиан, за което бил богато възнаграден от императорското семейство. Но наследникът му Траян Деций се оказал непримирим враг на християнското учение. За кратко време успял да унищожи много християни заради вярата им, сред които и Трифон, който загинал като мъченик с молитва на уста.

ЗАРЕЗОЯ В ЖЕЛЮШКИТЕ ЛОЗЯ

Въпреки че броят на лозята е намалял, Зарезоя  е един от най-обичаните празници сред мъжете. Това доказва и снимката заснета на Трифоновден 1976 г. в  димитровграското село Желюша в лозето на Стойча Мицин, който с приятелите си Михаил, Радослав, Слободан, Васа, Славча, Захария, Петър и Драган, по стар обичай символично зарязва гижите. Тук е и дамаджаната с вино, с която домакинът полива отрязаното място и благословя: “Колкото капки, толкова коля грозде”. Така със символичното зарязване на лозята се поставя началото на новата лозарска година. 

Прикаска: Зарезоја у Старо лозје!

Седимо јучера с Тачка Суртукатога у кафене „Врбица”, пијемо си кавето и гледамо през прозорац ретћите пролазници. Ка је студ и снег (и тека) пуста Горња Врбица још по пусто изгледа, а мине некој - не мине. И крчмата је празна, ако је недеља преди обед; само Тачко и моја милос, ед'н чича, (припада уз инвентар) дремешт уз чашку рећију у другото ћоше, и крчмарат, Јочко Ексикат, мијешт чаше, у шанкат.

- Преди године не можеше по това време да улезнеш у кавенуту од народ...

- Преди године имаше паре – рече Тачко – са се с'кри парата... Ексик бе, ја дај ни по едно вињаче, ама гледај да не ексичиш!

-Е... ка сам ексичил бе, Суртук, та ломотиш?

- Па секој пут... а'де, дај пијачкуту!

- Това ексик сипување ли је? – Ексикат тури две преп'лнене чашће вињак пред нас.- А са кажи нешто? Ем прелива... ем је на рачун куће! Кућа части!!

-Фала до неба – нажмикује ми Суртукат – ајд, да смо живи и здрави, кој дава – Бог да му придава, нама, браћо здравље и весеље....

Штеше, белћим, он још да ломоти, ама га прећину Ексикат:

- Е доста блгосивљал бе, ја кажи боље на кума, ко сте се провели при Стипсуту на Зарезоју, па у „Старо лозје”... а'де распра'ај!! Да чује за... ко га онова рече... „историчесћијат дебакл”! 

- Ко смо се провели, чак-бум?-

„Чак-бум“ је Тачкова узречица па га некоји и окају Чакбумат... ама, само ка не ђи чује. „Суртук“ му је фамилијаран прекор... И пра-деда, и деда, и башта... целата фамилија... све суртуци.

Со(л) Цариброда: Мића Мајмун

Цариброд је имао специфичан мирис. Аутохтони. Арому. Дезен. Имао је своје образоване људе, уметнике, али и уличне професоре. Да не буде неспоразума, то су били боеми, хедонисти, филантропи. Царибродска академија науке и уметности (ЦАНУ) била је на Корзоу. То је био еуфемизам за `чаршијуту`. На корзоу су се догађале позитивне, а у чаршијуту негативне ствари.

Када удахнем дубоко, стојећи на истом, као времепловом вратим се у време кад нисам пропуштао Мићина предавања. Професор је долазио на посао мотором или Мини Моррисом. Брзиномер му је показивао миље (100 миља - око 150км/h). Излазио је из аута с белим Кентом у устима који му је понекад испадао од хроничног кашља. У то моје тинејџерско доба гутао сам књиге Буковског, па бих писца често утелотворио у Мићин лик. Након тога је постао Дел Бој. Једном сам га срео на повратку из Грчке, носио је на себи бунду, а било 40°C.

Мићо, већ те видим у првим редовима бораца за колективну зајебанцију на оном свету. Овога пута без лимита! Надам се да си свој таленат оставио неком. Лака ти земља!


ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА МИРЧЕТА ЖИВКОВА - МИЋЕ МАЈМУНА


Мирче Живков – Мића Мајмун, је роден у Цариброд 1950. годину, од башту Тацка и мајћу Марицу. У школу је ишл у Камикат, па после до црквуту. Неје бил лош ученик, а ко су ми казували стари даскаље од предмети су му нарочно ишли математика и физика, али дисциплина никико.

Затова је после Основну изврљен из Гимназију. До тги су га сви знајали ко Мирче, а од негде седамдесету стану Мића Мајмун. За това је крив рокенрол и Мићини покушаји да, дали због комшију си Кокана или пријатеља Шарца, стане тупанџија. Кв беше недодржљив това не успеја, али изгледа си је тги сам дал прекорат Мића Манкис, по у това време познату и лку за стурање групу Манкиси. Тека, Манкис стану Мајмун, Мића пушти косу, зајеба тупањете и се помири с прекорат. Запосли се у Гумаруту, ама и тамо не додржа.
После је све легенда. Мићине зајебанције по Блгарију, Италију, Турцију, Грцију, с повремени доодци у Цариброд.  Из тија период је и истинита легенда за Мићину женидбу по Блгарију.