Ексклузивно: Први стрип Мете Петрова

Методи Мето Петров је био свестрани уметник. Био је сликар, графичар, илустратор, карикатуриста, дизајнер, сценограф... Од свих његових талената можда се понајмање прича о његовом стрип стваралаштву. Свакако не зато што је оно било најмање значајно, већ, рехао бих, зато што је најређе представљано јавности, најмање систематизовано и зато што је везано за три државе: Бугарску, Македонију и Србију.

Његов стрипски опус делимичмо је систематизован тек 2009. године стрип албумом „Изабрани комикси на Методи Петров“ (Изабрани стрипови Мете Петрова) који је приредио је Бранислав Милтојевић, а издао Културно-информациони центар бугарске мањине “Цариброд” из Димитровграда. Ипак, Изабране стрипове Методи Петрова чине само његови стрипови који су почев од шездесетих година прошлог века објављивани пре свега у дечијем листу “Другарче”, а Метино стрип стваралаштво сеже бар две деценије раније и везује се за његов одлазак у Софију, на самом почетку Другог светског рата.

У приватној преписци са Банетом Милтојевићем, Мето и сам признаје да није водио евиденцију о својим радовима, нити их је систематизовао, па се неких стрипова и не сећа. По његовом памћењу, један од првих стрипова објавио је 1942. године у софијском дневном листу „Вечер“. Био је то стрип „Немој га убити, Георг“, рађен по сопственом сценарију.

Ипак, данас можемо рећи да то није био и први Метин стрип, јер сам у недавним контактима са неким бугарским историчарима стрипа дошао до једног, годину дана старијег стрипа "Врати се, Педро!", вестерн приче коју је у седам наставака (табли) Методи објавио у часопису "Свет у сликама" (Картинен Свет) у бројевима 19 до 25. По, за сада доступним подацима, ово је најстарији познати стрип Мете Петрова.

Насловница броја 19, од 6.августа 1941.,
у коме је објављена прва табла Метиног стрипа.

Цео стрип можете прочитати у наставку текста на страницама Виртуелног музеја Цариброд.

Прва штампарија у Цариброду (1909)

Први штампани медији су се у Цариброду појавили само десетак година након ослобођења од Турака. Царибродска интелигенција је покренула неколико периодичних издања, која нам данас сведоче о историјском, политичком, образовном и културном развоја града у то доба.

До краја Првог светског рата у Цариброду су, у различитим периодима, са различитим временом излажења, излазила су чак четири периодична издања: часопис „Домашен учител“ (1889), недељник „Цариброд“ (1901-1902), недељник „Нишава“ (1909-1915) и часопис „Клопотар“ (1919). Иако сви ови часописи нису штампани у Цариброду, они су се ту изнедрили, ту су осмишљани, писани, читани и тако допринели развоју тадашњег грађанског друштва.

Велики значај за развој културног живота у граду имала је штампарија “Минов и Хаџиев”, коју је из Америке негде између 1909. и 1910. године донео Георги Минов. 

штампарија “Минов и Хаџиев”

Минов је био један од виђенијих трговаца у граду и околини. Он је био власник штампарије, а издавач и главни уредник издања био је извесни Михаил Хаџиев, родом из села Филиповци код Трна. У штампарији су радила два штампара – брат Михаила Хаџиева, Кирил Хаџиев и извесни Борис Киров. У штампарији је радио и Илија В. Ковачев, бивши књижар и помоћник Георгија Минова, који се рада у овој штампарији присећао за „Братство“ 1969.године.

Једна од разгледница Цариброда, штампаних у овој штампарији

 Штампарија се прво налазила поред бербернице Ристе Костова, а након тога у кући Илије Токунског. Ни једна од ове две зграде данас не постоји.

Dan kada je Tito posetio Dimitrovgrad!

U povratku sa zvanične šestodnevne posete Bugarskoj, Josip Broz Tito je u ponedeljak 27. septembra 1965. godine na kratko zastao na železničkoj stanici u Dimitrovgradu, pre nego je nastavio ka Pirotu i Nišu. Iako se u Dimitrovgradu zadržao tek 12 minuta, za meštane Dimitrovgradske opštine to je bio veliki i nezaboravan događaj.

Tito je u N.R. Bugarskoj osim Sofije posetio i Plovdiv i Varnu, obišao metalurški kombinat „Kremikovci“, morska letovališta oko Varne i deo Dobrudže. Još dok je Tito bio u Bugarskoj, ceo Dimitrovgrad je bio u znaku svečanosti i euforije zbog predstojeće posete „druga Tita“. 

Naslovna strana lista Bratstvo od 1.oktobra 1965.

Učenici i omladinci obučeni u svečanu pionirsku uniformu okupili su se tog jutra još u 7.30h u školskom dvorištu, čekajući trenutak kada će ih nastavnici i učitelji postrojiti u kolonu i povesti ka železničkoj stanici. U krugovima fabrika radnici su se takođe okupljali, noseći transparente sa natpisima „Mi smo Titovi – Tito je naš“. Reka ljudi je već počela da se sliva niz ulicu prema stanici. Kolonu ljudi je predvodio školski duhovni orkestar iz gimnazije. Već oko 9h prostor oko železničke stanice bio je preplavljen okupljenim ljudima koji su bili ne samo na prostoru oko stanice, već i po okolnim zgradama i drveću... U prvim redovima najmađi pioniri, verovatno i nesvesni trenutka kome će prisustvovati. Pri ulazu na carinu luk na kome je ispisano „Dobro došao druže Tito“ i  „Mi smo Titovi – Tito je naš“!. 

Okupljena masa na železničkoj stanici čeka Plavi voz

Шта се у Цариброду рекламирало пре 100 година

Штампани медији у Цариброду појавили су се само десетак година након ослобођења од Турака. Још почетком јануара 1889.године  у Цариброду је покренут научно-књижевни часопис "Домашен учител", две године касније политички недељник "Цариброд", од 1909. године објављиван је недељник "Нишава", непосредно после рата, 1919. године изашло је и неколико бројева хумористичког часописа "Клопотар".

Овим издањима ћу се детаљније бавити неком следећом приликом, а сада ћемо се вратити тачно 100 година уназад како би видели шта се то у царибродској штампи рекламирало 1915. године. Била је то последња година у којој је штампан недељник "Нишава", све док ове просторе, октобра месеца 1915. није захватио Први светски рат.

Занимљиво, зар не?

Приредио: Марјан Миланов

Posvećeno mom Caribrodu

Postoje neka mesta koja se zauvek uvuku u dušu… Prođu godine, a ona strpljivo čekaju da se vratiš. I ma koliko odeš daleko, i ma koliko misliš da si zaboravio, na kraju shvatiš da žive u tebi i ti u njima.

Caribrod

Prolaskom kroz Sićevačku klisuru srce mi zatreperi od radosti, uzbuzrkaju se emocije, a oči zacakle… Otvorim prozor na autu i deci pokazujem visoke planine, duboki kanjon reke i prelepe pejzaže…Brojimo tunele… Prođemo pored mog sela, prekrstim se i pomenem oca koga više nema…

Znak mog grada što poželi dobrodošlicu uvek probudi u sećanju jednu staru pesmu koju je voleo moj deda…

Još sa vrata porodičnog doma osetim miris detinjstva, osmeh majke vrati me u studentske dane, a vreme se zaustavi. Počne da teče polako, bez žurbe, kao da zna da želimo što duže da ostanemo…

Iste ulice, ista brda, isti miris u vazduhu… Samo ljudi nestaju, odlaze svako svojim putem. Neki dragi ljudi zauvek napuste moj grad, a da nismo stigli ni da se pozdravimo poslednji put.

Probudi me noću zvuk voza sa železničke stanice… Ustanem i gledam mesec i vozove što dolaze i odlaze, a moj grad ih strpljivo dočekuje i ispraća. Neka sada već meni nepoznata lica…

Gledam u svoje brdo sa terase. I lastu kako sa žice sleti na trešnju… I drvo kestena ispod, sada već isečeno i polu osušeno. Koliko sam samo sati provela gledajući u njegove krošnje kao srednjoškolka, maštajući o nedostižnim daljinama, ispunjena čežnjom i željom da odem…

Naviru uspomene iz detinjstva… Kao kroz san čujem glasan smeh drugarica i potpetice kako odzvanjaju dok idemo u grad, misleći da je ceo svet naš. Širok osmeh, puno srce i nada u očima…

Neki novi klinci. I moji klinci. U istom prostranom dvorištu u komšiluku, pod debelim hladom ogromnih krošnji oraha, bacamo kamenčiće u reku. Gledamo kako žubori i teče, sve manja i manja…

Prolaze godine… A moj grad ostaje tu, da nas dočekuje i ispraća… Ko zna, možda mu se jednom i zauvek vratim.

Piše: Ana Todorović- Radetić

objavljeno na sajtu TT group 

Со(л) Цариброда: Слободан Сотиров (1926-2015)

Увек је било пријатно седети са њим. Заправо било где да сте седели увек сте имали утисак да сте код њега и да само вама говори. Да ли је то било у његовом атељеу на Тргу Репубилике, у Сланкамену, или у каквој кафаници, јасно сте осећали да је он домаћин и да прича и смер разговора остају увек код њега. Иако је говорио брзо и скоковито мисао му је била јасна, цела и заокружена.

Говорио је о необичним ставарима.  О сумаглицама над  Нишавом, о раковима, мрешкању воде, о авантурама из  лова, о друговима из младости, о томе како му је УДБ-а "смештала" и како је и од ње и од модела и од професуре у Београду побегао у Рим, преноћивши случајно прву ноћ у „кући срама“ уместо у хотелу.

Волео је да говори како је из другог гимназије побегао у партизане и какав је ко био у партизанима и још више какав је ко био после победе партизана. Говорио је и о ИНФОРМБИРОУ и 1948-мој. Запамтио сам да ми је рекао: “Цариброд је горел два пути. Једнуш двајестуту ка је одсечен од Софију и ка су изебегали најумни хора и дрући пут 48. ка су па затворени најмалко иљадо па најумни хора. Од това се никигаш неје сврнул“.

Волео је да говори и о стварима које се не могу или се јако тешко могу изрећи. О уметности и о ретко посећиваним закутцима душе који вас у једном моменту натерају на потез, реч или ноту, која од свакодневице или чак баналности направи магију, лепоту и непоновљивост да траје дуго, можда и вечно, за све који су спремни на искрено сучељавање са собом и оним што је око њих.

Говорио је овако: „Ја те могу научим да рисујеш, могу свакога, ама од тебе не могу да напрајим художника. Това требе да си га имаш, да га намериш и сабудиш. Чудна је това работа, много чудна“

Иако га је бескрајно волео, ретко је говорио о Цариброду. Волео је да му други говоре о њему. Увек ме је с врата питао: “Кво има ново. Иде ли скоро нагоре и чујеш ли се с негога Цариброџанина”.

Цариброд у штампи с краја XIX и почетка XX века

Текстови у старим новинама и часописима драгоцен су сведок догађаја и дешавања, како оних значајних за историју, тако и оних које је историја скрајнула, али су нама једнако занимљиви и значајни. Ево неколико чланака из бугарске штампе с краја XIX и почетка XX века на које сам наишао.

* * *

Лист ВАРНЕНСКИ ОБЩИНСКИ ВЕСТНИК бр. 21-22, од 1. августа 1892.године преноси вест да је 4. јула те године у Окружној Управи у Цариброду донета фалсификована кованица од 20 стотинки.

Исти лист, ВАРНЕНСКИ ОБЩИНСКИ ВЕСТНИК, бр. 23  од 22. јула 1895. године преноси позив свим резервним официрима пешадинцима из Царибродског округа који живе у Варни да се јаве на тронедељну обуку.

Лист СВОБОДЕН ГРАЖДАНИН, бр. 29 од 12. фебруара 1897.године објавио је вест да су општински саветници из Царибродског округа упутили колективну молбу Народном парламенту којој траже да се Царибродска област одвоји од Трнског и припоји Софијском округу.

Прикаска: Јазавичар пред судом!

Одокле ли идем? Мани, не питујте ме, не стањујте ми на муку.  Еве, идем из Пирот, бео на суд. Против кога ли? Ма, ја сам број један по шунтавило: тужил сам јазавичара! Смејте се, смејте, тека ми се и у суд смејаше. Ал' какво чу кад више не знам на куде бијем и кому на врата да се жалим. А закасало се – до нечу!

А? Да ли идемо да испијемо по једно? 'Ај, док дојде аутобус. И тека ми се не иде за Штрбовац, при онуј моју крезубу бабичку – главу че ми сцепи кад се врнем. А, она ме, право да ви кажем, и нафујта на овуј комендију. Каже – Да тужиш, да тужиш, Давиде! Чула сам ја, људи грдне паре узоше кад и' уапе куче!

Оно, јес', и ја сам чул: кобајаги – угризе га куче, од овај селска псета што се слепутају, па му доктур, његов си изабран доктур, то све код нас изабрани доктури, само не знам за какво и' бира народ: да су доктури ил' политичари, и тај доктур му изнаписује триста 'артије сас триста повреде, па он после тужи и узне пару. Тека се прича. Не знам, можда и неје тека. Више ништа не знам. У овуј нашу општину, регион, државу – ил' су сви полудели, ил' сам ја полудел, треће нема!

Него, докле стиго'? А, до суд. Па ништа, улезнем ти ја, носим овај џак. У судницу се сви накезише кад ме видоше - носим џак! Сви – опа! И сувају се да узну. Кажем, чекај, бре, полак'! Судија – Којим добром идеш, добри човече, и шта нам то носиш у џаку? Кажем - Чекај, бре, полак', гос'н судија, ће стигнемо до џак, нека га овде, чек' да ви исприча Давид која га мука натерала на овај врата и што тужио тог ђавола. А судија – О, лудог ли народа! Само би да се тужи, а нема појма ко му је крив. Тако, каже, пре тебе био један, уби нас причом о некаквом Јосифу из Бабушнице, као – увраћао тако чешће ко човек у његов дућан... А глава ми, каже, пуца, синоћ сам заређао по славе: те код председника општине, те код директора једне фирме, те код директора друге фирме, те код директора треће фирме... Срећа те све то био само један човек, па нисам лутао, него пио цело вече само на једном месту, иначе – не знам да л' би' претек'о!

Морам тако – кажем - гос'н судија, знам ја ред и закон. Не мож' тој: ујело ме куче – дај паре! Мора прво да се изведу докази, па отежавајуће околности... Добро, добро, причај - каже судија. А све на чело налаже мокру крпу што му донео онај с тог Јосифа из Бабушницу.

Е па, овако, гос'н судија:

Када је Први мај први пут обележен у Цариброду!

Иако се данас све више своди на излет и дружење, а везује за доба комунизма након Другог светског рата, празник рада Први мај је на простору Пирота и Цариброда почео да се свечано обележава још пре више од сто година. Чак и када су ова два града била подељана границом, њихови радници су одржавали блиске везе.

Први мај је у Пироту први пут обележен 1902. године, само 13 година након што је овај датум усвојен од стране Међународног социјалистичког конгреса као празник радних људи целог света. Те године је у Пироту основано Пиротско радничко друштво. Од тада, па све до почетка Балканских ратова у Пироту је обележаван Први мај. Тако је, на пример, 1905. године на првомајској паради било присутно око 500 људи, на скупу око 600, а на самој прослави чак 1500 људи. Те године је Пирот, после Београда и Ниша имао најмасовније обележавање Првог маја. Следеће, 1906. године приликом прославе Првог маја на улицама Пирота су одржане демонстрације, а 1909. године је поред демонстрација 18. априла чак и обустављен рад, а радници су изнели јавно своје захтеве. О расположењу радника тог времена сведочи и једна разгледница послата из Пирота у Јагодину, извесном Светозару Лазаревићу, касније истакнутом борцу за права радника, у којој се каже:

„Честитамо вам празник Први мај обраћајући се вама, захтевајући осмочасовно радно време, тиме желећи да истакнемо социјалистички интернационализам. Да живи осмочасовни радни дан! Да живи српска социјална демократија! Много поздрава од М. Лазаревића“

Из Пирота су слате и разгледнице са ликовима Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Светозара Марковића. Неколико тих разгледница је сачувано у Музеју Понишавља у Пироту. 

Приликом првомајских свечаности 1911. године у Пироту је демонстрирало око 250 радника, две године касније месна организација ССДП у Пироту је организовала око хиљаду радника. Том приликом на скупу су говорили Ђока Тошић, Драгутин Пејчић и Милисав Славковић.

У Цариброду је обележавање Првог маја такође започело почетком прошлог века. Већ 1909. године је у Цариброду организован први штрајк царибродских занатлија. Штрајк којим је захтевано повећање плата био је у потпуности успешан. У штрајку је било 40 занатлија, који су у Софији остали 45 дана, до испуњења њихових захтева, присећа се тада најмлађи учесник те првомајске манифестације и члан Социјалдемократске партије Матеја Цветков за часопис Братство 1964. године.

Благи Петак у Жељушу (1889-1913)

''...Уочи Блађи Петак потоваримо се у воловска кола и ка се ст'вни у некој заман стигнемо у Чорин Дол при некоји познати. Там остајимо стоку, и јутред'н на сабале правац Жељуша. А тамо – исто како са коди нас на панаџури: народ се слегал са све стране и сваћи си тражи своју родбину, кумове и пријатељи. А има и који су си дошли по трговију па изнели свашта: оди дудуци и двојће, огледалца, бонбонџије, алваџије, ситаре. А ка се пронајду роднине па ударе у једно викање, у једно пригрчање, па у распитување за тија што несу дошли живи ли су, кво они праје.

И одма се, који се како саберу, пораздвоје и на ледину турају кој кво је донел за једење и пијење. На сваку здравицу целивће, па викање и с'лзе, па ударе у песму, па пак пригрчање и слзење. Нема текваја трпеза бези свирку: дудук, гајде, с тупан ил без, сас ћемане а негде и сас трубе: праве свирџије. Тиће се нећи поиздизају па се увате у оро, ама текво оро, да се не нагледаш. Једино нема никаква веселба при онијате што жалеју. Тија роднине се издвојиле подалеко оди друђи, напрајили софру ама си она повече личи на парастас. И там викају, пригрчају се, ама викају оди жалос. 

А ка свирџијете стану, овија па ударе у пригрчање и па се некој развика. При мојега очува који беше из Трнсћи Одоровци, доодевоше цела вамилија Рацини из Одоровци, па кумове, ућеви и ујне, тетће и тетиновци, чичеви и стрине, комшије. И тека се искара првњијат д'н, а на друђити се па саберу, ама се повече мине у орату и распитување за све исвашта, а само за једење се сабиру. На трећијат д'н се купи понешто и при поод'к, сви се исћину оди викање, па се не мож раздвоје и сви једни на друђи остављу аманет: 

-До годину, Господ да даде, пак сви живи и здрави тука да се видимо...'' * 

* Љубомир Панић-Миличин - Круп'ц

* * *

Још за време Турака у Пироту је био обичај да се празнује Благи петак иза свете недеље по Ускрсу. Пироћанци су се на овај дан скупљали у селу Барје. Након што је крајем 1877. Пирот ослобођен од Турака, Благи петак се још неко време обележавао у селу Барје, али се овај обичај све више напуштао. Главни разлог је била чињеница да је велики број становника Пирота након ослобођења од Турака пребегао у Бугарску, незадовољан друштвено-политичким околностима у Србији. Већина њих се задржала и настанила у Цариброду. Како је у Цариброду био обичај да се за Благи петак иде у Жељушу, то је овај празник био прилика да се Пироћанци виде са својим пребеглим рођацима и пријатељима. Излазећи до Жељуше, они су полако напустали излазак у Барје.

„Године 1889. да би привукао пажњу нашега света на српску границу, начелник округа пиротског Прока Кнежевић заведе светковање Благог петка на срп.-бугарској граници, недалеко од села Обреновца. Од тог доба састанак на граници редовно се обавља сваке године. Сем Пироћанаца и околног сеоског становништва на састанку учествују и гости из других места, почев од Ниша.

Састанак о Благом петку 1896. Године

Још на дан 28. марта 1896. по подне, јаче но обично, оживела је главна улица пиротска у правцу касарнама. Ту су се могла видету ужурбана лица која, са по каквим било теретом, журе друмом у правцу села Обреновца ка српско-бугарској граници. Сваки је од њих био заузет послом да какве ситније ствари однесе и тамо сутрадан, о Благом петку, распрода многобројним посетиоцима свечаности на граници.

Ускрс на бојишту!

Наша осматрачница налази се на висини од хиљаду две стотине метара. Са врха ове планине видимо шиљке, ребрасте падине, читаве висоравни. Свакоме од ових места дали смо нарочито име, да бисмо се лакше снашли.

Налазимо се на прагу своје земље. Они врхови планина које гледамо већ толико, пружају се у нашој отаџбини. Друга је ово година како узалуд прижељкујемо да једном већ кренемо. Али ко ће пробити оне бедеме и читаву шуму бодљикавих жица. Планине су разривене саобраћајницама, лагумима, дубоким заклонима. Дурбинима видимо јасно линију ровова, али тамо се не примећује никакав покрет, као да су људи у земљу покопани.

Изгубили смо потпуно појам о времену. А о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једолики и монотони. Испрер земунице утабанали смо једну узану стазу, куда свремена на време исправљамо ноге. Онда заћутимо... Безизразно зуримо у Мегленску Равницу, утонули у трептаву јару и густу прашину.

Једнога дана пренули смо се сви, и накренули главе да би боље чули. Слушали смо дрхтави јек звона, који је допирао из равнице. Сетили смо се да је данас недеља.

- Па данас је Ускрс – пљесну се Лука рукама.

Први сакупљачи народних умотворина у царибродском крају

Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, колико је познато, били су Цано Сталијски и К.В. Друмев. Они су још 90-их година 19. века у „Зборнику народних умотворина, науке и књижевности“ (Сборникъ за Народни Умотворения, Наука и Книжнина) објавили већи број народних песама, прича, басни, пословица, загонетки, клетви, благослова и народних речи из Царибродског и Пиротског краја.

Цано Сталијски је марта 1885., децембра 1890. и јануара 1891. године посетио село Жељушу и село Власи и том приликом је записао у селу Власи пет лазарских народних песама и једну љубавну песму од Стојанке Гогове, три религиозне песме од Пенке Гогове и Радке Велкове; У Жељуши је записао пет љубавних песама од Агне Игове, и по једну од Крсте Игова, Кошуте Јанкове, Кате Банове и Малине Петкове. Од Крсте Игова је објавио још пет песама, као и једну љубавну од Ненке Станкове. Из ова два села, као и из Криводола је објавио велики број народних речи, као материјал за бугарски речник 1891. године, четрдесет народних веровања и предања и двадесет шест пословица из Жељуше.

Други сакупљач народних умотворина у овим крајевима је био К.В. Друмев, о чијем се животу, као и животу Сталијског, врло мало зна. Друмев је вероватно преминуо 1896., јер већ од наредне године поред његовог имена стоји крст. Он је објавио неколико љубавних и шест жетварских песама, две религиозне и шеснаест љубавних песама, већи број клетви и благослова и двадесет пет „седенћарских“ песама из околине Цариброда, које су објављене постхумно 1897. године. Језик у овим песмама је народни, шопски. 

Очигледно је да је фолклорна традиција овог краја била јако богата и разноврсна, те да је овим сачуван само њен део, али су њихови записи свакако веома вредни за народно и културно наслеђе Царибродског краја. Свакако, најбогатији фонд народних умотворина чине народне песме. Изучавајући ове народне умотворине, Илија Николић, асистент САНУ је закључио да је општи мотив или карактеристика ове богате и разноврсне поезије - љубав, љубав обичног човека, на тренутке страствена и јака, на тренутке нежна и блага, љубав у свим њеним облицима. То је љубав мајке према детету, брата према сестри, љубав између момка и девојке, интимна и тужна, обуздана и спутана патријахалним нормама, а ипак довољно снажна и сналажљива да превазиђе све препреке и засија пуним сјајем. Та љубав се манифестовала свуда: у шуми, у пољу, у време окопавања, жетве, косидбе...  

У народним песмама из Царибродског краја физичка лепота девојке и момка је идилично-пасторална: момак тугује за девојком са дугом  косом, црним очима и црвеним образима, бисерним зубима, нежним рукама, лаганог корака, као да ветар пири кад она хода, као да месец греје кад она седи; девојка тугује за момком који није хајдук који дању спава а ноћу хајдукује, и који није пастир који летује у Влашком, а зимује у Банском, већ она воли момка који је царски витез, коме су ноге у узенгијама љутог коња, а пушка му је на рамену, а кад јаше, глава му је високо уздигнута.

Аутентичности ради, материјал из Зборника који преносим овде није прекуцаван, већ је у оригиналном облику, како је објављиван, а садржи слова и гласове којих више нема у савременом правопису. (Уколико вам текст буде ситан и нечитљив, кликните на њега и он ће се отворити у другом прозору, увећан.)

У Зборнику из 1891.године, Књига VI, Цано Сталијски преноси пет лазарица записаних у селу Власи од Стојанке Гогове.

У истој Књизи Сталијски објављује четрдесет Тумачења природних појава, народних веровања и клетви забележених у Жељуши.

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Друмев објављује пет басни

Народне обичајне песме такође нису биле стране на овим просторима. Оне су се певале од раног пролећа, до касне јесени, за Коледу, Ђурђевдан, Свету Тројицу, Петровдан,... Било је и песама посвећених свецима и празницима, као што је био Свети Никола, Свети Петар, Света Недеља. 

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Сталијски објављује пет таквих релогиозних песама.

Слушао од Ратка Велкова, с. Власи

Друмев такође објављује две религиозне песама у Зборнику из 1894., Књига XI

 

наставиће се...

Приредио: Марјан Миланов