Вместо интервю: Никола Федя Андонов - ЖИВОТ НА СЦЕНАТА

По повод  120 годишнина самодеен театър „Христо Ботев” Цариброд

                                                                                        "Преминават годинките.

Старото белее

а младото расте, цьфти,

за да остарее!"

                           - Любен Каравелов

Годината беше 1951. Бях ученик в тогавашния 6-ти клас на гимназията. Приготвяше се пиеса от група ученици и мен ме извикаха и ми казаха  че трябва да играя ролята на пияница. Не помня коя е била пиесата, нито писателя й, но помня че ми сложиха в джоба полупразна бутилка с червена лимонада и в диалог с партнъора да  изиграя ролята си.

И от тогава та до днес като че ли ме закьрмиха, и ми се струва че сьм бил по малко „театрално  пиянде”, вечния епизодист на Царибродския театър.

Като член на театъра``Христо Ботев`` за пръв пьт се появих през 1953. година.

      Рьководителя  на тогавашния театьр Истатко Станулов- „тате”  извика нас младите и ни каза: `` Деца, ни решимо пак да се правимо на але, а ви требе да ни помагате с игранье и поянье.``Тея ``але`` играеха в пиесата`` Селския боем``. Играеше целия тогавашен састав, а главната роля беше поверена на Илия – Ицо Попов, царибротския Омар Шариф, както по-късно го нарече моята учителка по руски език и журналистка Лилия Нейкова. И днес помня песента която Ицо пееше на любимата си.

След като отбих военната си повинност, отидох на работа в Ниш.

Директора и рьководителя на симфоничния оркестар д-р Илия Маринкович обяави конкурс за прием на певци и сформиране на опера. Явихме се на конкурса Ацо Бинчат и аз. Приеха ни като пьрви тенори в хора. Участвахме на много концерти в Ниш и останалите по-големи градове в  Сьрбия по случай на тогавашните дьржавни празници. За три сезона приготвихме оперите Риголето, Малката флорами и Травиата. Настьпи финансова криза и както много пьти до сега най-лесно се ськращават парите за културата. Операта се закри, остана само оркестьра.

Вьрнах се в Цариброд. Бях без работа, но пеех. На много концерти, които организираше Културния дом по повод различни празници участвах в нашия град на сцената сьс забавни и народни песни. Гостувах на студентския фестивал по покана на Мики Андреевич в Княжевац и Лесковац.

Књига: „Из лексике Димитровграда“, Дијане Јеленков

Недавно је из штампе изашла књига “Из лексике Димитровграда” ауторке Дијане Јеленков. У питању је нека врста шопског речника или збирке са око 2.200 лексема, вероватно први комплетнији речник говора димитровградског краја. О овој занимљивој књизи смо разговарали са ауторком.

1. Шта је књига "Из лексике Димитровграда"? Како би је ти неком дефинисала, препричала?

“Из лексике Димитровграда” у основи је научни рад, али надам се да ће бити интересантан како за дијалектологе и лингвисте, тако и за читаоце који нису стручњаци у овим областима. Књига се састоји из три дела – увода, Речника говора Димитровграда као централног дела, и одељка насловљеног Казивања.

Уводни део упознаје читаоца са неким од битнијих и занимљивијих особина овог говора на нивоу фонетике, морфологије, творбе, лексике и семантике. Иако је заснован на подацима из стручне литературе о говорима призренско-тимочке дијалекатске зоне, као и на мојим сопственим запажањима о говору који сам истраживала и којим се служим, надам се да је и овај део написан довољно разумљиво, уз доста образложења и примера, тако да може послужити и студентима и стручњацима, али бити занимљив и свима који би хтели да науче нешто више о овом говору.

Сам Речник садржи око 2.200 лексема које се могу чути у говору овог краја, при чему се ту могу наћи како архаичне, тако и речи које су и данас у активној употреби. Као и у сваком речнику, и овде свака одредница има значење (или више њих), али и примере, односно реченице у којима је дата лексема употребљена у говору. Такође, у самом Речнику сам се донекле позабавила и појавама као што су синонимија и антонимија, па су посебним симболима повезиване лексеме које имају иста, односно супротна значења.

Казивања су заправо нека врста илустрације, где се види како материјал који је у претходном одељку изнет у форми речника заправо изгледа „у пракси“. Овај део обухвата записане разговоре, интервјуе са информаторима, и чини ми се да је прилично разноврстан – саговорници причају о успоменама из живота, што већ обухвата разне теме о некадашњем животу на селу: обичаји за празнике, венчања и слично, одевање, спремање хране, рад у пољу, дечије игре... Такође, кроз текстове се провлаче и анегдоте из живота, углавном хумористичне, као и понека краћа прича коју се саговорник сетио да исприча. Можда треба нагласити и да читаоци не треба да очекују савршене текстове, уобличене тако да подсећају на књижевне – напротив, овде је реч о живом говору, који је као такав и пренет у сам рад. Дешава се и да се саговорник збуни, да нешто понови, да се асоцијативно пребаци на неку другу тему... Али несавршеност је ваљда и једна од занимљивости и дражи аутентичног, живог говора.

2.Како је овај рад настао? Одакле идеја и интересовање за тему?

Рад је настао као семинарски из предмета Дијалекатска лексикологија и лексикографија; затим је, на идеју и подстрек менторке Гордане Драгин, прерастао у мастер рад којим сам завршила студије на Филозофском факултету у Новом Саду, а крајем прошле године и у књигу. Овде морам да поменем да је идеја о штампању књиге „Из лексике Димитровграда“ потекла од Славка Стојанова, који је пореклом из Димитровграда, али већ дуго живи у Новом Саду, и који је био један од учесника серијала „Нашенци“ Интернет портала ФАР. Случајно познанство довело је до разговора о мом раду, затим и о могућности штампања, тако да је, на крају, књига угледала светлост дана управо захваљујући подршци Славка Стојанова, као и Ивице Истаткова из Димитровграда.

Интересовање за тему постоји из неких доста “давнијих времена” – с обзиром на то да сам још у млађим данима била “дете од пера”, занимало ме све што је у вези са писањем, језиком и књижевношћу: поезија, проза, па и неке језичке појаве. Наш локални говор био ми је занимљив још у основној школи, када сам, негде крајем петог разреда, дошла на идеју да напишем „Граматику шопског језика“, где сам у кратким цртама описала особености локалног говора, онако како сам са толико година могла и умела. Овај „радић“ доноси, на пример, „шопску азбуку“, нека запажања о нагласку, објашњења и примере промене именица по падежима, образложење разлике између онога што сам назвала „неодређени и одређени вид именица“ (чове́к и чове́кат)... Иако дете са 11-12 година није могло да зна да се, са становишта дијалектологије, шопски не може назвати језиком, нити да постоје аналитичка деклинација и компарација, експираторни акценат, постпозитивни члан итд, ипак је овај лист папира нешто што ми је веома драго као успомена, и као доказ да сам можда, као што је својевремено рекла моја менторка, „дијалектолог по вокацији“.

Мислим да се у то доба нисам занимала за прикупљање и записивање речи из локалног говора, али је то тема која ме посебно заинтригирала на мастер студијама, захваљујући поменутом изборном предмету. Временом ми је постајало све јасније да је управо лексика оно што најлакше и најбрже нестаје и мења се у нашем, и не само у нашем говору, и да је стога не само интересантно, већ и важно сакупљати је и чувати. Сећам се да ми се пре неколико година десило да сам у једном разговору схватила да саговорник, десетак година млађи од мене, никад није чуо за реч ср́ткаво, која је мени сасвим уобичајена – тако да је то можда био тренутак када сам заиста „осетила“ како речи нестају, што је резултирало још већим занимањем за истраживање и записивање локалне лексике.

3. Колико дуго је трајао рад на настанку књиге, прикупљање материјала, систематизација, израда...

Почетак настанка рада био је у другом семестру мојих мастер студија, 2014. године. Већ за априлски рок имала сам написан семинарски рад под називом “Речник говора Димитровграда”, на коме сам врло брзо наставила да радим, како бих га за јесен исте године завршила и одбранила као мастер рад, што се и догодило почетком октобра 2014. Након тога, рад се одмарао од мене, а и ја од њега, тако да на њему није посебно рађено, осим што сам у посебном документу с времена на време записивала неке “нове” речи. Допуњавању и сређивању рада вратила сам се тек у августу 2017, када смо се са Славком договорили да рад одштампамо. И ту је уследило неких месец дана, можда и нешто више, интензивног прегледавања текста, допуњавања, дотеривања… Дакле, све у свему, ако не рачунам паузу од одбране мастер рада до почетка припрема за штампу, мање од годину дана – мада свакако треба поменути да је у неким периодима било потребно да се свему овоме посветим крајње озбиљно, да скоро читав дан преседим пред рачунаром уз отворен документ од скоро 180 страна на коме активно и детаљно радим. Не могу да разграничим колико је трајало само сакупљање материјала, или рад на самом Речнику, јер су се разни делови посла углавном преплитали и допуњавали.

4. Како си долазила до извора, информација, материјала?

Книга: Приказките на Бата Паса

Драги Марјане, 

Захваљујемо се за Ваше интересовање за Бата Пасину књигу и Ваша занимљива питања. Веома ценимо Ваш блог и сматрамо да је прави медијум за представљање дела инспирисаних царибродским духом, специфичним начином мишљења и јединственим царибродским сентиментом. 

"Приказките на Бата Паса" су збирка прича на којој је аутор проф. др Спас Сотиров, алиас Бата Паса, радио последњих година свог живота. Неке од прича су замишљене, састављене и делимично објављиване и раније, али је њихово додатно промишљање, обликовање и повезивање у јединствени циклус, упркос широком спектру тема и жанровској разнородности, било и остало до последњег часа ауторова горућа жеља.  

Бата Паса је бележио своје мисли неуморно. Памтимо га са оловком у руци, зароњеног у књиге и белешке. Писао је и дању и ноћу, и срећан и тужан, и здрав и болестан. Код куће, у јавном превозу, у болници. Игнорисао је болест трудећи се упорно око својих списа чак и онда кад је сваки такав надљудски напор изгледао бесмислен. Сведоци смо да му је та упорност и посвећеност продужила живот мимо свих медицинских прогноза. 

Иза Бата Пасе остале су у белешкама његове фантастичне оригиналне приче. Неке од њих довршене, неке скоро довршене, а неке само прибележене на безбројним папирићима као појединачне мисли чији је редослед тек требало одгонетнути. Тај најзахтевнији део реконструкције дела стрпљиво и предано је испунила супруга Радка Вецкова Сотирова. 

Радећи на завршном обликовању дела, схватили смо да Бата Пасине белешке у рукопису најбоље могу да украсе омот књиге, а да Бата Пасин неформални портрет на полеђини књиге најбоље одражава његов витални карактер. 

Дубоко смо захвални свима који су уложили свој труд, доброту, подршку и креативност у процесу објављивања Бата Пасиног завршног опуса. Изнад свега хвала поштованим Григору и Ани Станчев и Елизабети Георгиевој. Такође захваљујемо на лепим коментарима свим драгим читаоцима које су Бата Пасине приче још једном подсетиле на питому лепоту и дивљу чудесност драгог нам родног краја. 

С поштовањем, 

Бата Пасини, 

Ерма Сотирова, Иван Божичевић, Мавро Божичевић

от книгата:

КРИПТОГРАМА

Още първия път, когато прочетох Библията – особено последния отдел, Откровението или Апокалипсиса – се сблъсках с честото повторение на числото седем. Същото се случи и когато прелистих няколко апокрифни четива, а и когато се запознах със становищата на няколко древни религии. Наскоро узнах защо. В християнската религия числото седем се тачи като свещено, най-почитано число.

Бройката седем ми се втълпи в мозъка, даже я взех и за ориентир на моето поведение. Така реших седем години да мълча и щом срокът измине да проговоря с облъкчение за перипетиите, които превалих в своеобразната черна дупка на царибродските гробища. Не става дума за гробна яма или ласцивна метафора. Хокинг твърди, черните дупки са космически явления. Там представляват бездни, които подобно на водовъртежи неумолимо и безвъзвратно захващат и всмукват всичко попаднало във витлата им.

Дори и невесимите мисли, отправени към тях не се връщат обратно. Черните дупки ги пленяват навеки и така опразват мозъците и спъват напредъка на космологията. Това е причината, че за същината на черните дупки науката тъпче в... черна дупка. В тоя смисъл и отвъдният свят е черна дупка. Никой, който се е подлъгал да замине там, не е успял да се обре назад. Освен няколко изключения, напълно непроверени, дирижирани от небесните сили.

Изглежда, че всяка тайна, мистерия, гатанка  приличат на черна дупка. Моята черна дупка не е трудно да се намери в средата на Царибродското гробище. А то не е като други гробни места, но е чудо от гробно селище (настамба). Заяхало заоблените плещи на малък рът, направо забит в селищната тъкан на градчето над Асенова падина, гробището надвисява околните махали – Чуйпетъл и Черкеска. Покойниците са удостоени с преимущество, на което колегите от околните мъртвашки селища им завиждат. Отгоре, сякаш на табло почиващите следят как протича ежедневието в градчето, гъмженето на жителите, съседските пикантерии, детските гоненици и криеници. При устройване на футболни мачове от игрището, допираха ту възторжени избухи „Браво! Опалааа!“, ту негодуване зарад съдийските наказания, отделно дуспи и „Ууууу!“

От тия провиквания по-привлекателни бяха звуковите орнаменти на най-талантливите махленски петли. Те удовлетворяваха и на най-взискателната гробищна публика. Наслаждаваха се! Наслаждаваха се до последното им прощално кукурикане, а сетне коментираха: „Концерт-майстора Петлюрко май зави като утихна?!“, „Готово, рикна и белкантото Перча!“, „Цвърц, май и Горча, верният колоратур, оконча кариерата“, „Би що би и с маестрото Джуна!“

Пословице, клетве и благослови с краја 19.века

Иако песме можда чине највећи део (записаних) народних умотворина, једнако значајан део фолклора и духа народа чине и пословице, клетве и благослови. Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, Цано Сталијски и К. В. Друмев забележили су и овај сегмент нашег наслеђа.

У Зборнику из 1895. године, Књига XII, Сталијски је објавио пословице записане у Жељуши.

У Зборнику иу 1896., Књига XIII, објављене су клетве и благослови из Царибродског и Пиротског краја које је записао Друмев, али ту већ видимо да су оне објављене након његове смрти.

Ексклузивно: Први стрип Мете Петрова

Методи Мето Петров је био свестрани уметник. Био је сликар, графичар, илустратор, карикатуриста, дизајнер, сценограф... Од свих његових талената можда се понајмање прича о његовом стрип стваралаштву. Свакако не зато што је оно било најмање значајно, већ, рехао бих, зато што је најређе представљано јавности, најмање систематизовано и зато што је везано за три државе: Бугарску, Македонију и Србију.

Његов стрипски опус делимичмо је систематизован тек 2009. године стрип албумом „Изабрани комикси на Методи Петров“ (Изабрани стрипови Мете Петрова) који је приредио је Бранислав Милтојевић, а издао Културно-информациони центар бугарске мањине “Цариброд” из Димитровграда. Ипак, Изабране стрипове Методи Петрова чине само његови стрипови који су почев од шездесетих година прошлог века објављивани пре свега у дечијем листу “Другарче”, а Метино стрип стваралаштво сеже бар две деценије раније и везује се за његов одлазак у Софију, на самом почетку Другог светског рата.

У приватној преписци са Банетом Милтојевићем, Мето и сам признаје да није водио евиденцију о својим радовима, нити их је систематизовао, па се неких стрипова и не сећа. По његовом памћењу, један од првих стрипова објавио је 1942. године у софијском дневном листу „Вечер“. Био је то стрип „Немој га убити, Георг“, рађен по сопственом сценарију.

Ипак, данас можемо рећи да то није био и први Метин стрип, јер сам у недавним контактима са неким бугарским историчарима стрипа дошао до једног, годину дана старијег стрипа "Врати се, Педро!", вестерн приче коју је у седам наставака (табли) Методи објавио у часопису "Свет у сликама" (Картинен Свет) у бројевима 19 до 25. По, за сада доступним подацима, ово је најстарији познати стрип Мете Петрова.

Насловница броја 19, од 6.августа 1941.,
у коме је објављена прва табла Метиног стрипа.

Цео стрип можете прочитати у наставку текста на страницама Виртуелног музеја Цариброд.

Прва штампарија у Цариброду (1909)

Први штампани медији су се у Цариброду појавили само десетак година након ослобођења од Турака. Царибродска интелигенција је покренула неколико периодичних издања, која нам данас сведоче о историјском, политичком, образовном и културном развоја града у то доба.

До краја Првог светског рата у Цариброду су, у различитим периодима, са различитим временом излажења, излазила су чак четири периодична издања: часопис „Домашен учител“ (1889), недељник „Цариброд“ (1901-1902), недељник „Нишава“ (1909-1915) и часопис „Клопотар“ (1919). Иако сви ови часописи нису штампани у Цариброду, они су се ту изнедрили, ту су осмишљани, писани, читани и тако допринели развоју тадашњег грађанског друштва.

Велики значај за развој културног живота у граду имала је штампарија “Минов и Хаџиев”, коју је из Америке негде између 1909. и 1910. године донео Георги Минов. 

штампарија “Минов и Хаџиев”

Минов је био један од виђенијих трговаца у граду и околини. Он је био власник штампарије, а издавач и главни уредник издања био је извесни Михаил Хаџиев, родом из села Филиповци код Трна. У штампарији су радила два штампара – брат Михаила Хаџиева, Кирил Хаџиев и извесни Борис Киров. У штампарији је радио и Илија В. Ковачев, бивши књижар и помоћник Георгија Минова, који се рада у овој штампарији присећао за „Братство“ 1969.године.

Једна од разгледница Цариброда, штампаних у овој штампарији

 Штампарија се прво налазила поред бербернице Ристе Костова, а након тога у кући Илије Токунског. Ни једна од ове две зграде данас не постоји.

Први сакупљачи народних умотворина у царибродском крају

Први сакупљачи народних умотворина у Царибродском крају, колико је познато, били су Цано Сталијски и К.В. Друмев. Они су још 90-их година 19. века у „Зборнику народних умотворина, науке и књижевности“ (Сборникъ за Народни Умотворения, Наука и Книжнина) објавили већи број народних песама, прича, басни, пословица, загонетки, клетви, благослова и народних речи из Царибродског и Пиротског краја.

Цано Сталијски је марта 1885., децембра 1890. и јануара 1891. године посетио село Жељушу и село Власи и том приликом је записао у селу Власи пет лазарских народних песама и једну љубавну песму од Стојанке Гогове, три религиозне песме од Пенке Гогове и Радке Велкове; У Жељуши је записао пет љубавних песама од Агне Игове, и по једну од Крсте Игова, Кошуте Јанкове, Кате Банове и Малине Петкове. Од Крсте Игова је објавио још пет песама, као и једну љубавну од Ненке Станкове. Из ова два села, као и из Криводола је објавио велики број народних речи, као материјал за бугарски речник 1891. године, четрдесет народних веровања и предања и двадесет шест пословица из Жељуше.

Други сакупљач народних умотворина у овим крајевима је био К.В. Друмев, о чијем се животу, као и животу Сталијског, врло мало зна. Друмев је вероватно преминуо 1896., јер већ од наредне године поред његовог имена стоји крст. Он је објавио неколико љубавних и шест жетварских песама, две религиозне и шеснаест љубавних песама, већи број клетви и благослова и двадесет пет „седенћарских“ песама из околине Цариброда, које су објављене постхумно 1897. године. Језик у овим песмама је народни, шопски. 

Очигледно је да је фолклорна традиција овог краја била јако богата и разноврсна, те да је овим сачуван само њен део, али су њихови записи свакако веома вредни за народно и културно наслеђе Царибродског краја. Свакако, најбогатији фонд народних умотворина чине народне песме. Изучавајући ове народне умотворине, Илија Николић, асистент САНУ је закључио да је општи мотив или карактеристика ове богате и разноврсне поезије - љубав, љубав обичног човека, на тренутке страствена и јака, на тренутке нежна и блага, љубав у свим њеним облицима. То је љубав мајке према детету, брата према сестри, љубав између момка и девојке, интимна и тужна, обуздана и спутана патријахалним нормама, а ипак довољно снажна и сналажљива да превазиђе све препреке и засија пуним сјајем. Та љубав се манифестовала свуда: у шуми, у пољу, у време окопавања, жетве, косидбе...  

У народним песмама из Царибродског краја физичка лепота девојке и момка је идилично-пасторална: момак тугује за девојком са дугом  косом, црним очима и црвеним образима, бисерним зубима, нежним рукама, лаганог корака, као да ветар пири кад она хода, као да месец греје кад она седи; девојка тугује за момком који није хајдук који дању спава а ноћу хајдукује, и који није пастир који летује у Влашком, а зимује у Банском, већ она воли момка који је царски витез, коме су ноге у узенгијама љутог коња, а пушка му је на рамену, а кад јаше, глава му је високо уздигнута.

Аутентичности ради, материјал из Зборника који преносим овде није прекуцаван, већ је у оригиналном облику, како је објављиван, а садржи слова и гласове којих више нема у савременом правопису. (Уколико вам текст буде ситан и нечитљив, кликните на њега и он ће се отворити у другом прозору, увећан.)

У Зборнику из 1891.године, Књига VI, Цано Сталијски преноси пет лазарица записаних у селу Власи од Стојанке Гогове.

У истој Књизи Сталијски објављује четрдесет Тумачења природних појава, народних веровања и клетви забележених у Жељуши.

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Друмев објављује пет басни

Народне обичајне песме такође нису биле стране на овим просторима. Оне су се певале од раног пролећа, до касне јесени, за Коледу, Ђурђевдан, Свету Тројицу, Петровдан,... Било је и песама посвећених свецима и празницима, као што је био Свети Никола, Свети Петар, Света Недеља. 

У Зборнику из 1894.године, Књига X, Сталијски објављује пет таквих релогиозних песама.

Слушао од Ратка Велкова, с. Власи

Друмев такође објављује две религиозне песама у Зборнику из 1894., Књига XI

 

наставиће се...

Приредио: Марјан Миланов