Ноч је требе. Огњарат гледа. Мисли да знаје дека је, ама иако неје б`ш сигуран све му је једно. Не може ни да седне, не може ни да стане, не може ни да умре. Нема душа, а и још неје површил све што је требал. Млогота се минуло.Тешће године. Тешће и убаве. "Године ка ти тешко не пада тешко", мисли си. Неје забоварил ништо. Сагашњото му баш неје јасно кво је.
Помни ка је тријесе и трејћу слезал од Селиште на пругуту да работи. Прво с лопату и с виле. Куде су поистресли камењете насипе, куде се разредили по-заравни и по-изглади и това ти је! Само карај од Манастир до Рудникат. Некој д`н и по два пути натам-навам. Сеча се и ка му рекоше да че од јутре да се качи на машинуту да је огњар, да кладе и да ђу поји. Тешка работа, ама весела. Само ка ђу набага, па ка писне доста ти је! Пушак, искре, радос! Тека су се минуле три године. После му казаше доб`р си огњар, че те прајимо машинис. И испратише га у Брод у Хрватско. Па тешко, а малко и на стра, неје само работа него и учење.
„И тека се минуше без малко девет месеца и му казаше; са си машиновођа, машинис"! И па се врну на пругуту. Дидза се од мрак, лега си у мрак . Вечи машинис, ама си обича да га окају огњар. И сваћи д`н од Бело поље до Рудникат, по ждрелата, свлачишата, пезуљаците, урвинете, тунелите... Па тешко, ама вечим и фамилију створил и ижњата слога и машината не давају да мислиш да је тешко.